Почетна / Интервју / Љиљана Хабјановић Ђуровић – Са Светим Савом престају сва наша лутања

Љиљана Хабјановић Ђуровић – Са Светим Савом престају сва наша лутања

Ljiljana Habjanovic Djurovic 4Разговарала Мила Милосављевић

Свети Сава је бесмртни владар српског народа јер је својим избором да оде на исток, на Свету Гору, у ту тврђаву православља, и нама одредио место и пут

Низу књижевних остварења у којима проговара на духовне, теолошке и историјске теме, Љиљана Хабјановић Ђуровић придружила је роман о Светом Сави под називом ,,Гора Преображења“. Реч је о књизи која нас подсећа ,,како су Немањићи стварали српску државу и Српску православну цркву, како је Свети Сава испунио себе светлошћу Духа светога и собом обасјао српски род и како је српски народ кроз векове опстајао на стази светосавља“.

Љиљани Хабјановић Ђуровић је још 2006. године, на предлог блаженопочившег патријарха Павла, додељено највише одликовање Српске православне цркве, Орден Светог Саве.

„Српска православна црква је кров под којим се свила српска држава. А тај кров подигао нам је Свети Сава. Зато је он, који је био своме оцу отац духовни, отац и државе и Цркве. Вера је одржала српски народ кроз векове ропства. Они који су променили веру, временом су се исписали и из народа, и чак, да ли због стида или очаја, почели осветнички да мрзе народ из кога су потекли. Црква и данас сабира и спасава народ“, каже Љиљана Хабјановић Ђуровић у интервјуу за наш лист.

 

Како је настао ваш роман „Гора Преображења“? Када сте одлучили да пишете о Светом Сави?

Од када сам почела да пишем књиге из духовног циклуса, знам да не бирам ја теме и јунаке већ их добијам, милошћу Божјом, и свакако без своје заслуге. Тако је било и овога пута. У време док сам писала роман „Вода из камена“, на Савиндан 2009. сањала сам Светог Саву. У том сну Свети ми је рекао нешто што се односи само на мене. Али показао ми је и нешто веома важно за наш народ. Последња помисао у сну и прва док сам се будила, биле су исте: знала сам да морам да напишем књигу о Светом Сави. Не због њега већ због нас. Од тада сам прикупљала литературу. Путовала сам. Истовремено, свом дотадашњем молитвеном правилу додала сам нову молитву. По благослову митрополита Амфилохија узела сам молитву исихаста. Та припрема душе била је најважнија.

Ни до сада се нисте либили тешких и сложених, за писца веома захтевних тема. Писали сте о Светој Петки и Пресветој Богородици, о утицају анђела на људске животе, о путу душе по исходу из тела, о историји и теологији иконе. Писали сте о Лазаревићима и Бранковићима. Али признаћете да је за писање књиге о Светом Сави нужно поседовати много храбрости. У чему је заправо било ваше упориште? Где сте проналазили снагу и путоказе?

Храброст да се усудим да пишем роман о Светом Сави, као и о другим светим ликовима из књига које припадају мом духовном циклусу, проналазила сам у вери, љубави и нади. А снагу и умеће добијала сам молитвом, као дар Божји.

[restrictedarea]

Како сте припремали грађу за овај роман? На које изворе сте се ослањали, будући да сте следили историјске чињенице, али и духовни пут нашег великог светитеља?

Грађа о Светом Сави је обимна. Од тринаестог века до данас, од Непознатог Хиландарца и Доментијана, до аутора нашег доба, многи су писали о њему. Историчари, публицисти, теолози, књижевници. Нисам имала проблема да нађем литературу, већ да из ње проберем оно на шта могу и смем да се ослоним. Јер неки аутори су погрешно тумачили догађаје везане за живот Светог Саве. Неки су међу историјским чињеницама бирали оне којима су желели да потврде своју унапред задату тезу. Неки су га сагледавали једнострано, сужавали га, мањили. Неки нису уочили, неки су чак порицали, богословље Светог Саве. Многи су га видели и приказивали без Христа. А Сава без Христа је, као што је писао отац Јустин Ћелијски, „најувредљивија бесмислица српске историјске науке“.

Читала сам и књиге светих отаца и знаменитих теолога о исихији, то јест молитвеном тиховању, и о богословљу Светог Саве. Јер Сава је био и молитвени тиховатељ, и велики богослов, који је учењем из књига и опитом усвојио богословска знања, а затим их преносио другима.

Рекох већ да сам, припремајући се за писање ове књиге, путовала. Обишла сам сва места која је обишао Свети Сава, осим Хиландара и Никеје. Била сам у Светој земљи, на малоазијској обали, у египатској, јудејској и синајској пустињи, молила сам се у Манастиру Свете Катарине, у подножју Мојсијеве горе, где је он четрдесет дана служио босоног, и у пећини Светог Јована Лествичника. Обишла сам Савино родно место Дежевo, остатке града Раса, Петрову цркву, манастире Жичу, Студеницу и Милешеву. Видела сам студеничку и милешевску испосницу, у којима је Свети тражио духовни мир Кареје и сретао се са Богом лицем у лице. У Манастиру Свете Тројице у Пљевљима дотакла сам ковчег у коме су лежале Савине свете мошти пре него што су их Турци понели ка Београду, да их спале. Целивала сам његову свету руку у Милешеви.

На сваком од тих места размишљала сам о Светом Сави и у духу разговарала са њим. Посебну радост доживела сам у Жичи. Добила сам допуштење да уђем у Савину келију, на спрату припрате Спасове цркве.Седела сам у том светилишту сама, устрептале душе, сва прожета величанственим сазнањем да је у тој истој одаји Сава безброј пута стајао пред Господом, да је тај исти скучени простор својом молитвом претварао у Царство небеско.

Да ли вам је било тешко да градите комплексан, сложен лик као што је лик Светог Саве?

Сам чин писања трајао је пуне три године. Од јуна 2012. до јуна 2014. Потом од 19. августа 2014. до 12. августа 2015. (У она два месеца паузе отпао ми је са срца роман „Наш отац“.) Отац Јустин Ћелијски написао је да чак и наши истакнути књижевници и историчари, међу које је убројао и Црњанског, у својим делима „дају нам мртву схему личности и рада Светог Саве“. Када сам то прочитала, уплашила сам се. Забринула сам се. Ако Црњански није успео да оживи Светог Саву, како да успем ја?

Онда сам одлучила да свакодневном молитвом позовем Светога у помоћ. Молила сам га да садејствује у писању ове књиге као што Свети садејствују у сликању икона са њиховим ликом. Да ми, ако заиста жели да пишем о њему, помогне да га, бар на трен, сагледам живог и истинитог. Да појмим дубину његове величанствене вере. Да осетим лепоту његове савршене љубави према Христу Богу и према српском народу. Да све то пренесем читаоцима. И да и сама начиним неки корак ка Гори Преображења.

Митрополит Амфилохије у предговору романа „Гора Преображења“ назива ваше укупно књижевно дело драгоценим, и додаје да „приказујући лик и дело Светог Саве Хабјановићка ходи путем Доментијана, Светог Николаја Жичког и Светог Јустина Ћелијског“. Шта за вас значи ово поређење и како га доживљавате?

Неизмерно сам захвална митрополиту Амфилохију што ми је дао слободу да га замолим да прочита мој рукопис. То ми много значи. Његов благослов после читања онога што сам написала даје ми сигурност да нигде нисам погрешила и да се нисам огрешила. Да са књигом могу слободно и пред људе и пред Бога. Митрополит Амфилохије је један од највећих теолога православља, писац и мислилац великог угледа. Волим га и поштујем. Кад сам прочитала предговор који је написао за „Гору Преображења“, подједнако сам била дирнута и усхићена што ме је ставио у исти низ са тако истински великим ауторима, и што је те речи баш он написао. Заиста, шта би више један православни писац и верник могао да пожели!

„Нисам се бојао жртве, бојао сам се славе“, каже један од јунака романа. Како тумачите ову реченицу?

Страдање нас често приближи Богу. Кроз страдање често постајемо понизнији и бољи. Слава је велико искушење. Уз славу се лукаво прикрада гордост. А гордост је, зна се, највећи непријатељ спасења. Реченицу коју сте цитирали у роману „Гора Преображења“ изговара кнез Лазар. Саву је по својој вољи истакао себи за узор. Надахњивао се Савиним подвигом. Свој живот мерио је Савиним подукама. Желео је да му се што више уподоби. Истински Савин син и наследник постао је када је одговорио султану Мурату да ће доћи на Косово, да брани крст часни и слободу златну. Јер Савино наслеђе није круна већ Царство небеско.

Косовског завета не би било без светосавља.

Небројене су заслуге Светог Саве. Међу највећима је, зацело, самосталност Српске православне цркве. Познато је да смо и у периоду када Србије није било на мапи света, имали своју Цркву која је означила како сабирање и спас народа, тако и континуитет постојања државе. Можете ли да претпоставите шта би било да Свети Сава није успео да издејствује самосталност Српске православне цркве?

Српска православна црква је кров под којим се свила српска држава. Црква и данас сабира и спасава народ. Захваљујући томе што је самостална, она може да се бори за националне интересе, а да никога не мора да пита да ли сме. Е сад, шта би било да Свети Сава није успео да издејствује самосталност Српске православне цркве? Било би вероватно оно што је рекао Ловћенски Тајновидац: „Моје племе сном мртвијем спава…“ И то без шансе да се пробуди.

LJHDJ portret tvrdi povez korice (1)Ваш роман увелико кореспондира са данашњицом у више равни. Поменула бих разговор између Светог Саве и византијског цара Манојла, када Свети Сава говори о непријатељима православља. Чини се да се до дан-данас готово ништа није променило.

Добро је  увек угрожено од зла. Божје од безбожног. А православље је Божје. Најзначајнијим догађајем свеукупне наше прошлости, догађајем са најдалекосежнијим последицама по нашу историју сматрам тродневни народни и црквени сабор одржан о Спасовдану 1221. године у Жичи.

Овоме скупу народа и господе српске претходили су многи бурни и драматични догађаји о којима сам писала у роману. На том Сабору Сава је одржао беседу о правој вери, односно „О јересима слово“, која представља пример савршеног богословља. Крунисао је свога брата Стефана за краља свих Српских земаља и Приморја. Прочитао је догмат православних отачких предања, познат као Синодик православља. Најзад су сви присутни, понављајући за њим, изговорили Символ вере, текст који су одобрили свети оци на Другом васељенском сабору. Био је то заиста библијски призор. Сава је стајао пред својим народом, као некада Мојсије. Дао је људима свога отачества све што је имао. Све што је примио од Бога. А од њих, како је рекао, није тражио ништа осим њихових душа. Тих дана Србија је коначно и неопозиво припала православној васељени. А то опредељење одредило је нашу даљу судбину. Кроз минуле векове, а и данас.

Србија је и даље разапета између Истока и Запада. Знамо шта је Свети Сава за земаљског живота учинио за добробит свога народа. Али шта би урадио данас да је међу нама? Сад, када имамо на једној страни Запад и Европску унију, а на другој Русију?

Не бих се усудила да лицитирам шта би Сава данас урадио. Многи су то чинили, и чине, у служби дневне политике, или да подупру овим неспорним ауторитетом свој идеолошки став. Радије бих поновила оно што поуздано знамо. Млади кнежевић Растко отишао је на Свету Гору са двојицом руских монаха. Замонашио се у руском манастиру. Први духовник био му је Рус. До Косовске битке Србија је помагала Русији, а од времена кнеза Василија Великог Русија је помагала Србији. Када је требало Срби су чували и дизали Манастир Светог Пантелејмона, а Руси Хиландар. Света немањићка, Савина Србија била је узор за стварање Свете Русије. Једанаестог априла 1994. године, током поподневне службе у Цркви Рождества Пресвете Богородице у Москви, Сава је проплакао на икони. Сви присутни видели су те сузе. Било је то дана када су снаге НАТО авијације напале положаје Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске. Три бомбе бачене су и на српско село Баре. Био је то први напад НАТО војске на српске цивиле. Неколико година од чудесног сузоточења, икона је пренета у новоподигнуту Цркву Светог Александра Невског. Свакога дана пре Вечерње пред иконом се служи Молебан Светом Сави. У пролеће 2010, пре промоције романа „Петкана“ и „Игра анђела“, објављених на руском језику, домаћини су ме повели на Молебан српском светитељу. Тада сам видела и ту чудотворну икону и траг суза. Истовремено сам дознала да се у Цркви Рождества Пресвете Богородице свакога дана читају две молитве: молитва за спас Русије, и молитва за спас Србије. Иначе, Сава и данас ради за свој народ. Чини оно што може. Моли се Богу за нас. И бди над нама. Јавља се појединцима. Брине о обичним људима и помаже им, као што је то чинио за живота земаљског, када је неуморно обилазио српске земље и учио људе вери, али и начинима да боље и лепше живе. О тим Савиним јављањима и бризи за појединце, али и за целокупан српски народ, постоје истинита сведочанства и у роману „Гора Преображења“.

Један од ваших наратора, Боса, жена са Мораве, каже да се „треба бојати оних који се Бога не боје“. У којој мери је та реченица применљива на нашу данашњицу? Најстрашнија страдања српски народ доживео је од оних који се Бога не боје. Међу њима су и они који нам руше храмове, гробља, настоје да нам отму светиње. Какав је ваш став поводом тога?

Наравно, треба се бојати оних који се Бога не боје. Али треба се, пре свега, бојати Бога. А као што се зна, и као што је, такође, искусио и запамтио наш народ, сила Бога не моли, али Бог силне не воли. Чврсто верујем да су победе силних, непоштених и немилосрдних кратке и пролазне, и да на крају увек тријумфује правда Божја. Тако ће бити и овога пута. Тако мора бити, јер Бог није у сили него у правди.

Један од најснажнијих момената у вашој књизи је сусрет Светог Саве и Свете Петке.

То је, наравно, сусрет на духовном нивоу. Света Петка јавља се Светом Сави као визија на Јордану, да га утеши поруком од Мајке Божје. По доласку у Солун он поручује њену икону коју ће донети у Србију. И моли светитељку да постане заштитница српског народа.

Говорите о Светом Сави као бесмртном владару, као вечитој свести и савести српског народа. Шта је за вас светосавље? Која је улога светосавља данас?

Улога светосавља је увек иста. Јер је увек исти истински циљ људског живота. А читав овај разговор у ствари је одговор на питање шта је светосавље. Свети Сава је бесмртни владар српског народа јер је својим избором да оде на исток, на Свету Гору, у ту тврђаву православља, и нама одредио место и пут. Свети Сава и његово наслеђе мера су наше свести и савести. „Нека мој народ буде велики својом љубављу према Богу и нека се по тој љубави издваја међу народима“, говорио је. Онолико колико следимо ову подуку, овај завет, толико смо Савини. Толико смо Божји.

Свети Сава је најлепши дар који је Бог дао српском народу. И у прошлим временима, и данас, има оних који га непрестано кривотворе, сужавају и умањују. Према мери своје злоће, својих поганих намера, или свог неразумевања. За неке је он једноставно први српски архиепископ. Значајна историјска личност која је учинила нешто важно у одређеном историјском тренутку. Па онда имамо анкету: ,,Ко је највећи Србин свих времена?“, па се на истој листи један крај другог нађу Свети Сава и политичар кога ће се кроз двадесет година сећати само његова деца. За друге је Свети Сава „школска слава“. Први српски писац. Просветитељ. Па се онда чује и прочита: „Двојица српских просветитеља, Свети Сава и Вук.“ Па неко овој двојици придода и безбожног Доситеја. Поредити било кога са Светим Савом, то је као поредити сијалицу са Светлошћу Преображења. Када као народ постанемо дубоко, суштински свесни шта је то што нам је Сава оставио, и колика је моћ његовог наслеђа, престаће сва наша лутања. И најзад ћемо кренути да се успињемо путем светосавља.

Да ли ићи данас за Светим Савом значи следити пут ка Гори Преображења?

Свети Сава је позивао: „Пожурите се, чеда моја драга, и са љубављу сачувајте моје заповести да будемо истинити наследници рајских радости и достојни славе Небеске светлости. Не ове светлости која на истоку исходи и на западу заходи, која се временом свршава и која се дели доласком ноћи, коју заједнички са животињама видимо. Но молимо се светлости коју са јединим анђелима можемо видети, којој ни почетак ни крај не престају.“ А та светлост за којом је Сава жудео читавог живота, та светлост којој су хрлили Свети кнез Лазар, и Свети Василије Острошки, слава му и милост, та светлост о којој је писао Свети Григорије Палама, молећи Господа да просветли његову таму, та светлост којој су кроз векове тежили многи, и монаси и мирјани, та светлост коју и данас траже духовни наследници Савини, то је Светлост Таворска. Светлост којом је Христос заблистао на Гори Преображења.

[/restrictedarea]

Уз Светог Саву не иду комесари у култури

У иностранству је објављено 38 ваших књига, преведених на 14 језика. У Русији је издато пет романа из вашег духовног циклуса, а недавно се појавио и „Женски родослов“. Ипак, није вас било у делегацији Србије на овогодишњем Сајму књига у Москви, где је наша земља била почасни гост. Зашто?

Својим питањем отворили сте веома важну и слојевиту тему, која надилази сваки појединачни случај, мада је, признајем, мој најдрастичнији. Ипак, предлажем да о овоме разговарамо други пут, опширно и са много аргумената. Говорећи о Светом Сави ми говоримо о дејству Божанских енергија, о светлости Преображења, о даровима Духа светога. Говоримо о највишим узлетима и дометима човековим, о истинском циљу и смислу људског живота. Немојте да ту причу мешамо са причом о штеточинској алавости и непоштењу неких комесара у култури. Једноставно, није им место једној уз другу.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *