Почетна / Регион / Креативна ЕУ (зло)употреба избеглица

Креативна ЕУ (зло)употреба избеглица

Slovenija migrantiЗa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина
Фотографије Игор Мекина

И Турска и неки грађани Европске уније пронашли су начин да зараде на избегличкој кризи

У избегличкој кризи нису добро зарадили само трговци људима већ и неки „обични“ појединци, чак и читаве заједнице. Ако се Словенија налази на „сунчаној страни Алпа“, како истиче у брошурама за туристе, онда произлази да се мало избегличко уточиште свило на мрачној страни тог планинског венца, у привредно а и иначе заосталом делу аустријске Корушке. Тамо одвајкада живе припадници словеначке мањине који су пронашли начин да, захваљујући избеглицама, реше сопствене егзистенцијалне проблеме. Слично као што их „употребљава“ и Турска – као средство за бржи улазак у ЕУ, безвизни режим и издашну финансијску помоћ.

У Аустрији употреба избеглица добија, међутим, потпуно нови вид. Када се матица придружила Европској унији (2004), а потом и границе нестале уласком Словеније у шенгенску зону (2007), припадници словеначке мањине са друге стране међе понадали су се процвату. Добили су новце и подигли куће намењене сеоском туризму. Али намерника није било ни откуда. И сународници са „сунчане стране“ су оманули, њима је доста врлети и код куће, па зашто би скакутали још и по тешко доступним обронцима преко брда. А онда је наишао спас – избеглице!

[restrictedarea]

Izbeglicki domАЈЗЕНКАПЕЛ, МИГРАНТИ КАО БИЗНИС Словеначка ПОП телевизија недавно је емитовала прилог о јединственом и успешном експерименту: Словенци у аустријској варошици Ајзенкапел показују како функционише интеграција и суживот са избеглицама из азијских и афричких земаља. Тамошњи Словенци су избеглице оберучке прихватили у свом крају, уче их немачком језику и локалним обичајима, а избеглице заузврат обављају ситне послове – поправљају локалне путеве, крче шуму, чисте… И све то волонтерски, чисто да убију време, приповеда први човек варошице који се „сасвим случајно“ презива као приватник у чијем предузећу избеглице раде – без икакве надокнаде.

Иза наоко идиличне приче крије се, ипак, нешто другачији сценарио. Оно што је претило да се претвори у фијаско за улагаче сад је „прича о успеху“, јер су мештани захваљујући избеглицама добили не само радну снагу коју немају него су (а то је заправо најважније) попунили и смештајне капацитете никад проходалог сеоског туризма. Аустријска држава им за то прегнуће, штавише, плаћа 10 евра по избегличкој глави. И то дневно! У вароши се сместило 70 избеглица, па рачуница показује згодитак од 21.000 евра месечно. Избеглице су у Ајзенкапелу већ девет месеци, одомаћиле се, натуцају нови језик, „интегришу се у околину“, ма шта то значило. Тако се довитљивим мештанима промашена инвестиција и исплатила и постала високо профитабилна.

Сеоску идилу ремете, сазнајемо, тек спорадичне тензије између избеглица што долазе из различитих држава, од Нигерије, Либије, преко Ирака и Авганистана до Сирије… Другачији интереси, обичаји, вера… Али и за то има лека. Господар (тако зову онога ко води „пансион“), када је неко од избеглица свађалачки расположен или непослушан, једноставно заврне славину. Прво, симболички – рецимо, укидањем права на излазак у насеље, међу свет. Или укине право на вожњу локалним аутобусом, што изађе на исто. Без превоза, у тој недођији, једнако је као да си у Сахари.

А ако непослушност не престане, онда следе строже санкције, попут укидања гледања телевизије, што је тежак ударац, јер је избеглицама то најчешће једини начин да сазнају шта се дешава у завичају. Уколико ни „телевизијска казна“ не помогне, следи рестрикција струје… Гвоздена рука, чини се, даје резултате. Важан је мир и дисциплина. И то је пример како Европска унија вешто и брзо асимилује оне који нису само друге вере него и боје коже.

Ajzenkapel

ШЕНГЕНФЕСТ УЗ БОДЉИКАВУ ЖИЦУ И док је Аустрија одустала од жице на својој граници, у Словенији већ пребројавају штету због постављања бодљикаве ограде на граници са Хрватском. Обим штете се тек наслућује, али се већ зна да није мала, а то иначе показује и зашто је одлука да не постави жицу на својим међама – била добра за Србију.

Четрдесет сељана из словеначких заселака код граничних прелаза Раскрижје и Гибина већ захтевају од владе у Љубљани да им исплати одштету пошто им је ускратила једноставан и брз приступ њивама; сада их гледају кроз жицу која опасује друм. Уз то им земљу свакодневно „ору“ и теренска возила словеначке полиције и војске, који надгледају терен како би се уверили да је жичана ограда на свом месту и да је нису уклониле или оштетиле кивне комшије са хрватске стране или хрватска полиција, како је службени Загреб најавио још приликом уручивања прве од три протестне ноте Љубљани због ограђивања делова територије које Хрватска сматра својом.

Тако су сад словеначки сељаци у пограничном појасу присиљени да се возе около-наоколо и превозе пола атара како би стигли до „званичних прелаза“ а преко њих и до својих њива. Драган Возлич из села Шафарско каже да је штета већ сад огромна, Драго Шкрлец из Шпринца додаје да му бодљикава жица онемогућава да заради за свакодневни хлеб, док Станко Иванушич, градоначелник општине Раскрижје, протестује јер патролни џипови шпартају преко њива и уништавају усеве. У насељу Греговци цело село се дигло на ноге; међу њима и један млади пар, кажу, осећају се изигранима – недавно су купили имање, тик уз реку Сутлу (она је природна граница са Хрватском), а сад је војска уз обалу забила кочеве око којих ће разапети бодљикаву жицу. Мушкарац огорчено гледа место где ће жица пресећи њихов ранч, после чега његови коњи и друге домаће животиње више неће имати приступ води: „Недавно сам купио и козе. Једна је јуче побегла, упала у реку. Пливао сам, једва сам је спасао. Да је овде била жица, то би било немогуће јер би се посекла и искрварила.“ Његова супруга Мирјам, ветеринарка, показује селотејпом излепљену одлуку о постављању жице коју је добила од државе, а коју је у нападу беса исцепала на комаде. „Овај салаш смо купили управо због нетакнуте природе и слободног прилаза реци. Волимо животиње, преко лета се купамо у Сутли, а сада ће та жица бити опасна и за нас и наше, али и друге животиње“, објашњава резигнирано.

Љути су и сељани из засеока уз реку Купу, која такође дели Словенију и Хрватску. Све то навело је Петра Чернича, директора Развојног и информационог центра Беле Крајине, да пресавије табак и пише министру привреде. Огорчен због ограђивања своје родне груде бодљикавом жицом, Чернич апелује на власт у Љубљани да схвати да је бесмислено заустављати избеглице жицом: „Бодљикава жица уз Купу, то је нож у срце свих напора које локално становништво улаже зарад побољшања услова како би могло да преживи уз јужну границу. Могућности за инвестиције у туризам су због мера заштите природе ионако скромне, па је идеја о постављању бодљикаве жице кроз поља, шуме и излетишта како апсурдна тако и чист цинизам.“ Чернич упозорава да се добро име гради и стиче деценијама, а изгуби у трен ока. Зато бодљикава жица усред нетакнутог бисера природе значи не само губитак прихода већ ће целој Крајини дати жиг којег ће се тешко ратосиљати. Уосталом, на којој страни бодљикаве жице убудуће организовати „Лето у Виници“, „Шенгенфест“ и на десетине других догађаја, који су протеклих година у овом делу Европе славили уједињење европских држава и брисање међусобних граница?

„Хоћемо ли до улазно-излазних места за кануе пузати преко стражарских караула? Хоће ли туристи из кампова гледати топлу реку само кроз челичне препреке? Јасно је да нам је нанета незамисливо велика економска штета. Нажалост, та жица ће, чак и ако заустави токове избеглица, изазвати нови талас миграната. Овог пута не у виду бегунаца од рата већ у лику младих Белокрајинки и Белокрајинаца, нових економских миграната made in Slovenia, пише Чернич у отвореном писму влади у Љубљани. Није дуго чекао на одговор из престонице. Кратко и јасно: бодљикава жица остаје „због националне безбедности“.

Штрајк словеначке полиције и војске

Strajk policije SlovenijaСиндикати словеначке полиције у таласу избеглица препознали су шансу да притисну власт. Ступили су у штрајк 18. новембра, траже више плате, да им се призна прековремени рад, пред камерама показују дотрајалу опрему… Влада је испрва одбијала да „подлегне уценама полицијског синдиката“, а онда су је уза зид притерали и војници.

Војска, која последњих 14 дана „зида“ три кордона жице дуж границе са Хрватском, а уз то помаже полицији да укроти навалу блискоисточних избеглица, побунила се јер полицајци добијају готово двоструко виша примања. Полицајац око 1.100 евра, а војник ни 700. Иако према словеначком закону о одбрани војници, за разлику од полицајаца, немају право на штрајк, огорчени су јер нису наишли на разумевање у државном врху. Прекипело им је, нарочито откако им је политичко вођство поручило да сматра да војска својим захтевима забија нож у леђа држави. Дарко Миленковић, председник синдиката министарства одбране, упозорио је државни врх: „Да имамо право бар на ограничени штрајк или тзв. бели штрајк (као полицајци) – давно бисмо штрајковали.“

Пошто не смеју да штрајкују никако, војници су се одлучили за непослушност. Демонстрирају је од 1. децембра, уз прозивку владе због „злоупотребе полицајаца и војника у своје сврхе“. Захтевају да буду бар приближно плаћени као њихове колеге из других ЕУ држава, као и да им дају додатак за повећани обим посла због постављања тзв. жилет-ограде дуж границе. Влада им је цинично поручила да сумња да ће непокорност бити масовнија, јер не могу баш сви војници тек тако да узму боловање, родитељско или породиљско одсуство (које могу да користе и мушкарци). Синдикат СВ је узвратио да војнике евентуалне санкције и претње из државног врха не брину, пошто „велика већина војника већ размишља да да отказ, па ће нас влада још како мољакати да останемо у војсци“.

Турски ћар

Европска унија је на Самиту, одржаном у Бриселу 29. новембра, постигла договор са Анкаром о заустављању избегличког таласа, који каже да ће Унија Турској уплатити помоћ тешку три милијарде евра, активирати преговоре о чланству у ЕУ и размотрити увођење безвизног режима на јесен 2016. године. Исте вечери су словеначки медији гледаоцима код куће објаснили суштину тог плана. Реч је о лукавству: преговори о турском чланству развлачиће се на небитна поглавља све док се процес не разводњи, Турска ће до тада ионако задржати избеглице, ситуација у Азији ће се већ некако решити, па Анкара више неће имати чиме да уцењује Унију. А онда ни ЕУ неће морати да је прими под своје скуте. Такође, челни људи ЕУ држали су шипак у џепу и када су Анкари обећали укидање виза; Словенија очекује да се то неће догодити, истина, у првој фази ће можда неке повластице уживати бизнисмени (дакле богати део популације), а када прође опасност од избегличког таласа, ЕУ и ту може да „изради“ Турке.

А што се тиче пара – Словенија очекује да ће у заједничку касу највише дати Немачка (око 900 милиона евра), док је сама спремна да издвоји шест, што је чисти ћар ако се зна да је до сада на „сервисирање“ избеглица трошила око 20 милиона евра месечно. Укратко, изузев новца, који би требало да Анкари „легне“ брзо, Брисел је сва друга обећања дата турском политичком вођству орочио на веома дугом штапу, уз напомену да ће помно пратити напредак Турске најмање једном месечно. Без обзира на то, за председника турске владе Ахмета Давутоглуа је 29. новембар био „историјски дан и историјски састанак, први такве врсте у последњих 11 година“. Истакао је и да оне три милијарде евра „нису паре за Турску“, јер ће бити потрошене на избеглице.

Брзо ће се показати колико је ЕУ била искрена када је Турској обећала отварање поглавља 17 и увођење безвизног режима, чему се до сада снажно противила Немачка. Ангела Меркел је уочи самита са турском страном имала посебан састанак са лидерима највећих чланица ЕУ (што је погодило мање, на састанак непозване партнере, попут Словеније); на том састанку „уже ЕУ“ било је речи о „премештању неких избеглица из Турске директно у њихове земље“.

Немачки медији су поменути споразум са Анкаром већ оценили као споран. Берлински дневник „Нојес дојчланд“ наглашава, на пример, да су „Турци у Бриселу недвосмислено запретили људском маневарском масом – и у томе успели“, као и да је Давутоглу „бриселску пијацу напустио задовољан“. Коментатор листа „Бадише цајтунг“ оцењује да састанак турског премијера Ахмета Давутоглуа са европским шефовима држава може да уђе у историју као „самит лажљивости“: „Председник Савета ЕУ Доналд Туск рекао је да циљ састанка није био да се балканска европска граница помери до Турске. Али баш то је био циљ. Председник Ердоган је послао Давутоглуа на самит како би својим људима демонстрирао да може да бомбардује Курде, обара руске авионе и гуши слободу мишљења, а да при томе не мора да страхује ни од каквих последица из ЕУ.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *