Ко дестабилизује Србију?

Пише Никола Врзић

Каква је веза између рата „Курира“ и „Информера“, позива Црној Гори да уђе у НАТО, и изградње пута Сурчин – Обреновац

У прошлонедељном интервјуу „Печату“ немачки политичар Вили Вимер указао је на жељу Сједињених Америчких Држава да контролишу „комплетну инфраструктуру у региону, до Каспијског мора и Медитерана“, укључујући ту и „контролу путева, железница, гасовода“, и тиме је нехотице објаснио – свакоме ко жели да разуме ово што нам се догађа – зашто су заправо „Курир“ и „Информер“ ступили у јавни обрачун који се претворио у параполитички ријалити, изазвавши успут озбиљну епидемију мучнине.

РАТ МЕДИЈИМА Другим речима, читава прича састоји се од два слоја. Први код пристојног света изазива згроженост, други би морао да изазове забринутост. Први је, по природи ствари, очигледнији, други далеко озбиљнији. Тако ћемо се према њима и односити.

О спољној манифестацији озбиљног сукоба, дакле, што краће. Сукоб „Курира“ и „Информера“, који траје већ неко време, кулминирао је у недељу. Јутро је започело „Курировом“ насловном страном на којој су премијер Србије Александар Вучић и главни уредник „Информера“ Драган Вучићевић (и премијеров брат Андреј и директор „Информера“ Дамир Драгић) оптужени да су бившег директора „Курира“ Александра Корница у подруму неке кафане у Земуну покушали да подмите (са 120 евра) како би он изнео лажне оптужбе на рачун власника „Курира“ Александра Родића. Дан је настављен Вучићевим добровољним одласком на детектор лажи, конференцијом за штампу министра полиције Небојше Стефановића на којој је – уз прекомерну употребу силе, с маскираним полицајцима и дугим цевима иза себе у Палати Србије – Стефановић саопштио да је Вучић негирао оптужбе и да је полиграфско тестирање прошао, док је за све то време на „Пинку“ ишао програм уживо о спреченом покушају државног удара. Све је било пропраћено „Курировим“ подметањем неког Бранка за кога се убрзо испоставља да је заправо Саша Обрадовић и да са афером нема никакве везе, видео-снимцима Корница на сајту „Курира“ у којима Корниц, уз суфлирање некога из „Курира“, телефоном покушава да од Вучићевића и Бранка – који није Бранко него, јел’, Саша, а није ни он већ ко зна ко – извуче признање да су га подмићивали а заправо им само жицка паре, открићима да је Корниц – који је Вучиће, Вучићевића и Драгића оптужио да су покушали да га подмите, од чега је недељно јутро и започело – ментално нестабилна особа, махањем његовим здравственим картоном…

Све у свему, мучно и жалосно, тако да је тешко избећи упитаност у шта нам се то претворила медијска и политичка сцена, и шта смо то уопште згрешили па да заслужимо да будемо изложени оволикој количини ниских страсти и још нижих побуда. Рекло би се, и рекло би се с поприличним правом, да ништа боље и не може да се очекује од обрачуна „Курира“ и његових духовних изданака. Тек, треба подсетити и да је недељни медијско-политички ријалити био само кулминација сукоба који траје нешто дуже, а започео је (што се јавности тиче) „Курировим“ покушајем да под сумњивим околностима преузме „Политику“, настављен оптужбама власника „Фармакома“ Мирослава Богићевића да му је Александар Родић негде у том процесу изнудио милион евра, Родићевим криком о угрожености слободе штампе у Вучићевој Србији, Вучићевићевим тврдњама да нам се спрема државни удар и „Курировом“ поруком да је Вучићевићу место у лудници.

Елем, на крају је, вече после недељне кулминације, посредством РТС-а, сам Александар Вучић казао да покушаја државног удара заправо није било, али да јесте било покушаја дестабилизације Србије и њене владе. Драма, увод у увођење ванредног стања у Србији као увод у увођење диктатуре у Србији, као што тврде Вучићеви опоненти, или пак за Вучићеву тврдњу има основа? Уосталом, разложимо чињенице.

 

АМЕРИЧКИ ПОДСТИЦАЈ Прва чињеница је да би, евентуалним преузимањем „Политике“ а уз ње и „Новости“ – од тога је, подсетисмо, све и започело – „Куриров“ утицај на јавно мњење постао далеко већи него што је данас. Очигледно је, судећи по реакцији власти и медија блиских власти, да се власти таква идеја не допада, и то је чињеница број два.

Али зашто се таква идеја власти Српске напредне странке не допада, тим пре што је и сам Родић, када је недавно завапио да је у Србији угрожена слобода медија, успут признао да је и сам учествовао у предизборној кампањи Српске напредне странке? Ово нас питање води до новог питања које ће нас пак довести до чињенице – то јест, прецизније, претпоставке – број три. Да ли је тај напад на Александра Вучића и његову власт, оличен у тврдњи да је слобода медија у Србији угрожена, „Курир“ спровео сам, или по нечијем охрабрењу, па и наговору? Ако није сам, ко га је на то подстакао?

Судећи по досадашњим искуствима с „Куриром“, са поприличном се извесношћу може претпоставити да „Курир“ и његов власник Александар Родић на браник слободе штампе и мисли нису стали тек тако, сами од себе, зато што им је до слободне штампе и неспутане мисли нарочито стало. Сличну кураж, уосталом, они нису исказали чак ни када су били много угроженији, у октобру 2009. године када је био ухапшен утемељивач „Курира“ Радисав Родић, отац Александра Родића; штавише, недуго после тога Александар Родић је, ако је веровати Богићевићу, у дил око „Политике“ и оних милион евра у кешу ушао у договору с онима који су му хапсили оца, с тадашњим врхом Демократске странке предвођене Борисом Тадићем. Баш зато и јесте тешко поверовати да је у садашњи сукоб с Вучићем Родић ушао без подршке какву није имао оне 2009. године. Чија би то подршка могла да буде?

Одговор на ову невеселу причу с мучним заплетом од кључне важности, заправо је неочекивано једноставно. „Курир“, 12. новембра, четири дана пошто је Александар Родић напао Александра Вучића својим извињењем Србији зато што медији нису слободни: „Упитан да прокоментарише незапамћен притисак који ’Курир’ и ’Адрија медија група’ трпе, те позив на линч председника компаније Александра Родића и његове породице после објављивања афера у којима су учествовали људи из власти, (амбасадор САД Мајкл) Кирби је нагласио да слобода медија мора да постоји. ’Заступник сам слободе медија још од када сам био дете… Мислим да је слобода медија важна у сваком друштву како би представници владе, као што сам ја, остали поштени, а ако нисмо поштени, да се о томе извештава… САД се залажу за поштено извештавање и за истраживачко новинарство, иако то није пријатно свима…“ А истовремено је принципијелна подршка слободи „Курирове“ мисли стигла и директно из Вашингтона, од Данијела Сервера, бившег службеника Стејт департмента који се, с Џонс Хопкинс универзитета, расадника вашингтонских кадрова, и даље бави нашим брдовитим регионом.

Из свега овога се, дакле, има основано посумњати да је „Курирова“ одлука да уђе у сукоб с Вучићем, заправо, одлука донета негде у Вашингтону и околини.

Зашто би из Вашингтона по Вучићу ударали баш „Куриром“? Из простог разлога што много другог избора они у Србији данас и немају. Она српска опозиција која им је традиционално наклоњена, то јест послушна, налази се у стању хроничног расула, уз раскошан потенцијал да у таквом стању остане још задуго. Разноразни истраживачки интернет портали који су досад истраживали стварну или наводну корупцију Вучићеве власти, иначе листом финансирани из Европске уније и Сједињених Држава, имају сасвим ограничен утицај и домет, евидентно недовољан да би изазвали иоле озбиљнију пажњу јавности. Тако да укључивање „Курира“ у овај подухват заправо представља велики искорак унапред. А такав какав је, у стању је да произведе само ово што је и произвео, баш као што су и његови противници, Вучићеви савезници, такви какви јесу, били способни управо за онакав одговор какав су и имали. Но, као што рекосмо, то је само први и мање важан слој ове приче, и далеко је важнији онај дубљи, који не изазива згроженост него озбиљну забринутост.

 

НЕЗАДОВОЉСТВО ВУЧИЋЕМ Упркос уверавањима амбасадора Мајкла Кирбија а ове среде, ево, и америчког државног секретара Џона Керија да су односи Србије и Америке феноменални и да су Американци Вучићем много задовољни, истина је заправо сасвим супротна; Америка има и те каквих разлога да Вучићем буде врло незадовољна. Није такве разлоге имала када је с Вучићевим благословом парафиран Први бриселски споразум – Вучић, занимљиво, тада није ни био нападан у медијима блиским Западу – али, од тада, он није испунио њихов захтев да Русији уведе санкције, уз помоћ Русије је у Савету безбедности одбацио британску резолуцију о Сребреници, уз помоћ Русије, Кине и осталих наших пријатеља из слободног света спречио је улазак Косова у Унеско, чиме није само поразио Американце и њихове вазале већ је истовремено угрозио и њихову намеру да се следећим бриселским споразумом Србија сагласи са уласком Косова у Уједињене нације и остале међународне организације, па је после тога у Русији поред осталог договарао и наоружавање српске војске руским оружјем а познато је колико су напора Американци учинили да нашу војску реформишу у складу са својим интересом (Викиликс, депеша америчке дипломатије 06BELGRADE842), а сада је и у Кини договарао озбиљне инфраструктурне пројекте иако Американци желе да сва та инфраструктура, као што рече Вили Вимер, буде под њиховом контролом…

Укратко, за ударац на Вучића Американци су имали и оруђе („Курир“), и мотив да му науде. Циљ ударца? То свакако није било рушење Вучића – како би и могли, с неколико насловних страна – али несумњиво јесте његова дестабилизација. „Печат“ је, пажљивији читаоци ће се тога можда и сетити, управо овакав развој догађаја и најављивао. Да га руше не могу, и зато што немају кога да доведу на његово место, и зато што само он може да им Србију и српске интересе испоручи на тацни а да притом не изазове побуну у Србији, али зато и могу и морају да га дестабилизују како би га ослабили.

Дестабилизацији иначе, сва је прилика, има да послужи и изненадно овонедељно објављивање тајног хашког налога за хапшење троје чланова Српске радикалне странке (Вјерица Радета, Петар Јојић, Јово Остојић), иако је тај налог – по коме српске власти очигледно нису поступиле – у Београд стигао још у јануару ове године.

Чему све то? Чему имају да послуже сви ови покушаји дестабилизације Александра Вучића? Једноставно: такав ће, дестабилизован и слабији него што је данас, бити много подложнији западним притисцима.

 

ВИЛСОНОВА СТРАТЕГИЈА Циљ ових притисака? Није реч ни о теорији завере ни о завери против Срба – Срби су ту само колатерална штета – већ о чистом геополитичком интересу Сједињених Америчких Држава. Речима Вилија Вимера: „Цела ситуација у Југославији настала је зато што су Американци желели да избаце Русе са Балкана.“ У том циљу су Американци и изминирали гасовод „Јужни ток“ – о томе убедљиво сведоче депеше америчке дипломатије о којима је „Печат“ писао нашироко – а о спречавању ширења руског утицаја на Балкану, јер он представља претњу за амерички утицај, писао је крајње отворено 16. октобра прошле године и Дејмон Вилсон, извршни потпредседник веома утицајног Атлантског савета из Вашингтона: „У одсуству обновљене трансатлантске стратегије, можемо да изгубимо југоисток Европе баш као што ризикујемо и губитак европског истока.“

„Концентрисани трансатлантски напор да се консолидује Балкан“ како би се „Путин одвратио од даље агресије“, писао је Вилсон у октобру 2014, састоји се у „упућивању позива Црној Гори да се прикључи НАТО-у, обнављању фокуса на Босну после избора како би се превазишао статус кво који је пут ка нестабилности, дуплирању напора да се унапреде српске европске аспирације, и поновном обавезивању да се реши спор око имена Македоније“.

Годину и нешто касније видимо да се Вилсонове препоруке остварују. Српске европске аспирације унапређене су одлуком да се отворе прва преговарачка поглавља у преговорима о евентуалном уласку Србије у Европску унију иако је свакоме потпуно јасно да је будућност ЕУ неизвесна као никада до сада (али ствар и није у уласку Србије у ЕУ већ у њеном задржавању у бриселско-вашингтонској орбити). Вилсонова препорука о Босни – коју треба читати као позив да се кастрира Република Српска, јер њено је постојање кључни део тог статуса кво који спречава пут ка стабилности какву прижељкују Американци; томе је имала да послужи и она британска резолуција о Сребреници – укључена је и у закључке овонедељног НАТО министарског састанка у којима је (тачка 9) и отворено речено да улазак БиХ у НАТО, дакле под пуну америчку контролу, „остаје наш циљ“. Исто се односи и на Вилсонову македонску препоруку; тачка 6 НАТО закључака експлицитно наводи да „настављамо да се залажемо за интензивирање напора“ у циљу решавања спора око имена Македоније, које представља главну препреку за улазак (и) Македоније у НАТО.

И наравно, Црна Гора. Баш као што је Вилсон пре годину дана и затражио у склопу своје стратегије истеривања Русије с Балкана, Црна Гора је ове среде добила позивницу да се прикључи америчком војном пакту. Овај је догађај, иначе срамотан за Црну Гору, али није то сада тема, за Србију посебно важан зато што нам пружа драгоцену прилику да унапред схватимо шта нам се спрема. Као што је познато, прошле јесени на НАТО самиту у Велсу Црна Гора није добила прижељкивани позив да постане 29. чланица НАТО-а јер се том америчком настојању успротивила Немачка. У међувремену, у марту ове године, и Француска је јавно изразила своје противљење даљим проширењима НАТО-а („Што се тиче држава које буду хтеле да приступе НАТО-у, за сада је став Француске да се сви захтеви за приступ одбију, јер мислимо да НАТО не треба даље да се шири у овом тренутку“, рекао је француски председник Франсоа Оланд а пренела „Слободна Европа“ 4. марта ове године). У међувремену је и сама Црна Гора постала политички много нестабилнија него што је била, а 20. новембра је и руска Државна дума усвојила изјаву противљења уласку Црне Горе у НАТО, при чему је сасвим очигледно да та изјава није била усмерена према Црној Гори већ ка чланицама НАТО-а. Немачка и Француска тиме су добиле и додатне аргументе да одбију црногорску апликацију. Али нису је одбиле, него су подржале улазак Црне Горе у НАТО, баш као што су Сједињене Америчке Државе и захтевале.

И ту заправо лежи кључ читаве приче. Управо ова, црногорска епизода, показала је да су САД сад заиста на Балкан навалиле великом тежином – то је она Вилсонова „обновљена трансатлантска стратегија“ – сламајући и немачки и француски отпор и све додатне аргументе за отпор које су они добили у последњих месец-два дана.

Шта то говори нама у Србији? Говори да нам жестоки притисци, подметања и покушаји дестабилизације тек предстоје, и то на обе стране Дрине, и да ће се у тим притисцима Вашингтону придружити и Брисел и Берлин и Париз. С друге стране, опет, руско држање у вези с Црном Гором показује и да нас Руси неће препустити тако лако. А ту су сада и Кинези. Она фотографија из воза Александра Вучића и кинеског премијера Лија Кећијанга, уосталом, и није била намењена Вучићевим симпатизерима у Србији него је представљала поруку онима који би да спрече долазак Кине на Балкан у жељи да Балкан задржи под својим пуним утицајем.

Што ће рећи да је „Куриров“ атак само једна епизода у низу које нам тек предстоје, и отуда и онакав одговор власти, да, прекомеран, али можда и намерно прекомеран у циљу превенције будућих напада. У крајњој линији, као што каже и стара кинеска пословица, није ни битно које је мачка боје, већ да ли лови мишеве. Само да их и улови…

Француз и бивши полицајац

Гостујући овог понедељка на РТС-у, премијер Александар Вучић открио је јавности – не и први пут, додуше, али први пут је то прошло без много одјека – да се после напада на њега у Сребреници „главни обавештајац и први секретар једне западне амбасаде“ код припадника Кобри, који Вучића и обезбеђују, отворено распитивао о детаљима његовог обезбеђења. „Дешавале су се чудне ствари… Током моје посете мигрантима на Железничкој станици, питао је за моје обезбеђење. Зашто им је то било важно, ја не знам. Нећу открити из које земље долази тај обавештајац јер желим добре односе са његовом државом“, рекао је Вучић.

Према сазнањима „Печата“, реч је о Француској. Први секретар француске амбасаде у Београду је Жереми Монжоа, стоји на њеном сајту.

Можда није неважно: на сличан начин се за конкретне детаље обезбеђења Зорана Ђинђића распитивао Џон Дејвид Нејбор, који ће касније бити разоткривен као агент америчке Централне обавештајне агенције – онај што га је у Србији прославило хапшење на Ибарској магистрали са Момчилом Перишићем.

Занимљиво је и писање листа „Данас“ ове среде: „Дипломате најважнијих земаља ЕУ и Запада веома су забринуте јер их је премијер Србије Александар Вучић врло неопрезно увукао у унутарполитичка дешавања у земљи (…) сазнаје ’Данас’ из извора блиских дипломатским круговима. Дипломате, како кажу наши саговорници, то сматрају неозбиљним и неприхватљивим. (…)  Више западних амбасада је у комуникацији око ове тврдње. Према речима наших извора, никоме није јасно о чему премијер прича, јер тачност те информације није било могуће потврдити. Извори листа ’Данас’ наводе да се, ако је информација нетачна, заиста поставља питање да ли је ова влада, на челу са премијером, изашла из реторике која је доминирала деведесетих година. (…) Како сазнајемо, овим поводом западне дипломате највероватније неће контактирати са премијером, јер су после оваквог његовог наступа односи захладнели. То, како оцењују наши саговорници, премијера и неће много узбудити, што дипломате прихватају као једну у низу чињеница у склапању праве слике првог човека Владе Србије.“

Или Вучић ту епизоду ипак није споменуо ни случајно ни неопрезно? Можда је случајност, можда и није, тек ова безбедносно интересантна информација појавила се кад и друга безбедносно интересантна информација, да је полиција привела Синишу Милића, бившег полицајца са, како је навео министар полиције Небојша Стефановић, криминалним контактима, због сумње да је опсервирао породичну кућу Александра Вучића. Иако је Милић пуштен без пријаве, у земљи која је у недавној прошлости на трагичан начин већ изгубила премијера Зорана Ђинђића, и која се сада налази на жестоким искушењима, оваквим ситуацијама треба приступити нарочито опрезно.