Почетна / Србија / Излив Европе у мозак

Излив Европе у мозак

ЕУ споразумПише Никола Врзић

Отварање прва два преговарачка поглавља Србију неће толико приближити Европској унији колико ГМО храни, превласти мултинационалних корпорација, кишобрану НАТО-а и губитку контроле над сопственим границама. Што ће рећи да разлога за славље, збиља, имамо напретек

Двадесет девети април 2008. године био је „велики дан“ и „историјски тренутак“ за Србију, оценио је Божидар Ђелић, потпредседник Владе Србије задужен за ЕУ интеграције, пошто је потписан Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом. „Историјски дан за Србију“, оценио је 9. септембра 2008. ратификацију ССП-а у Скупштини Србије Томислав Николић, тадашњи шеф посланичке групе „Напред Србијо“. „Ово је веома важан догађај за будућност Србије и њених грађана“, тврдио је Ђелић када је, 7. децембра 2009, ЕУ донела одлуку о почетку примене Првог прелазног трговинског споразума између Србије и ЕУ. „Данас је историјски дан за моју земљу, Србију“, рекао је 22. децембра 2009. Борис Тадић, тадашњи председник Србије, пошто је тог дана Србија поднела кандидатуру за чланство у ЕУ. „Данашњи дан је историјски дан за Србију“, истакла је 1. марта 2012. Соња Лихт, тадашња председница Спољнополитичког савета Министарства спољних послова Србије. То је „историјски дан и за Србију, али и за цео регион“, мислио је и француски амбасадор у Београду Франсоа Гзавије Денио, док је Чедомир Јовановић био уверен да је то „остварење сна грађана и свих демократских и реформских снага које су годинама браниле европску Србију“. Па је освануо и 28. јун 2013, када је Европски савет одлучио да у јануару наредне године отпочне преговоре са Србијом, и то је, према речима тадашњег премијера Ивице Дачића, био „историјски дан и за Србију и за Европску унију“. „Ово је историјски дан и за Србију и за Европску унију, честитам“, поновио је Дачићеву оцену 21. јануара 2014. Штефан Филе, ЕУ комесар за проширење у претходном сазиву Европске комисије. Дачић је тог 21. јануара 2014. прецизирао пак да је то „најважнији догађај за Србију после Другог светског рата“, а и за Мајкла Девенпорта, ЕУ амбасадора у Србији, био је то „историјски дан на путу Србије ка чланству у ЕУ“.

БУДУЋНОСТ ЕУ После свих ових историјских дана које смо – наравно – заборавили на сметлишту историје, уследио је понедељак 14. децембар 2015, још један историјски дан (премијер Србије Александар Вучић: „Ово је за нас велики дан, један од оних дана кад исписујемо странице историје“) који је то постао зато што смо коначно дохватили Европу. Речима Александра Вучића, који је, изгледа, сад коначно испунио и споменути сан Чедомира Јовановића: „Због свих вас, Европа више није недосањани сан за Србију већ нешто што можемо да дохватимо.“
Европу, иначе, дохватамо тиме што су нам овог понедељка, скоро две године после формалног отпочињања преговора – то је био онај чувени датум, ако га се сећате – отворени преговори о преговарачким поглављима 32 и 35, о финансијској контроли и о осталим питањима, то јест о Косову и Метохији. Ово су и прва преговарачка поглавља која су нам отворена, од укупно 35. Досадашњим темпом, сва ћемо их отворити за 15 до 20 година. Тако да не можемо а да се не придружимо честитки председника Србије Томислава Николића: „Желим да честитам грађанима Србије на коначном отварању два поглавља, да их упозорим да је процес веома дуг. И да, темпом од два до три поглавља годишње, сами могу да израчунају колико би времена требало ако би све ишло како треба. И да им кажем да се без одрицања не може ништа добити, али да оно што мислимо да добијемо треба да буде адекватно ономе чега се одричемо.“
Шта добијамо, чега се одричемо? И куда то, забога, ми уопште идемо? Ово је питање утолико смисленије што нам је преговоре о поглављима 32 и 35, a то је иначе „одлучујући корак за Србију“, отворио тренутни председавајући ЕУ, министар спољних послова Луксембурга Жан Аселборн, уз поруку да је пут у ЕУ пут који је „дуг и тежак, али Европа ће бити с вама“. Ствар око Аселборна састоји се наиме у томе што је исти Аселборн, пре само месец дана (9. новембра, да будемо прецизни) изјавио: „Европска унија се може распасти и то се може догодити страшно брзо ако уместо солидарности, унутар и изван уније, правило постане затварање граница због избегличке кризе.“ Имајући у виду да је слично упозорење, колико прошле недеље, стигло и од председника Европског парламента Мартина Шулца („Нико не може да каже да ли ће ЕУ још постојати за 10 година“), а и да је француски премијер Мануел Валс истовремено упозорио да се „Европа налази у ћорсокаку због избегличке кризе, терористичких претњи и успона популизма“ и, штавише, да би могла да буде и „отерана у већи ћорсокак“, стиче се неодољиви утисак да смо отварањем два поглавља почаствовани картом за брод који нам тоне пред очима. А овај је утисак, да нас замајавају озбиљно, само појачан када нас је Аселборн, саопштавајући нам ту феноменалну и историјску вест да су нам отворена читава два поглавља, помешао са Турском на званичној конференцији за новинаре („Мислим да сам у погрешном филму, мислио сам да сам и даље са Турском“, казао је пошто је схватио да чита погрешне белешке)…

ПријемВИЛСОНОВА СТРАТЕГИЈА Али српски званичници, а са њима и српски медији, били су чврсти и постојани и нису дозволили да им овакве ситнице покваре еуфорију и славље какви и доликују јер, како рече премијер, „за 14. децембар 2015. године“ – тај дан у коме су нам отворене две тридесет петине преговарачких поглавља за евентуални улазак у организацију која ће ускоро можда нестати – „можемо мирно да кажемо да је важан и можда најреволуционарнији датум у новијој српској историји. Европа је, управо тог дана, престала, у Србији, да буде сан. Постала је изјава. Јасна и недвосмислена. О крају једног пута који је, у нашем случају, трајао пуних две стотине година…“
Узгред буди речено: ако је овај понедељак заиста био најреволуционарнији дан у последњих 200 година, дакле, још од почетка Другог српског устанка, то значи да је отварање ова два поглавља, о финансијској контроли и о осталим питањима, за Србију значајније и од успостављања Кнежевине Србије, и од коначног ослобођења Србије од Турака, и од признања Србије као суверене државе на Берлинском конгресу 1878. године, и од проглашења Краљевине Србије, и од ослобађања Старе Србије у Првом балканском рату, и од победе у Првом светском рату и уједињења које је уследило, и од победе у Другом светском рату и да не набрајамо даље. Тек, право је чудо што народ није препознао значај момента који је управо доживео, и у масама изашао на улице да га прослави. Збиља, мора да су у праву сви који мисле да смо затуцани, и назадни, и темељно недорасли почасти која нас је снашла овог понедељка.
Или се то Вучић уопште и није обратио нама, овим својим заклетвама у Европску унију чак и ако Европске уније сутра не буде? Чланови и функционери Српске напредне странке показали су на недавној прослави седмог рођендана СНС-а, када су највећи аплауз и овације добили амбасадори Русије и Кине, колико им је стало до Европске уније и Запада уопште. Гласачи ове странке, углавном бивши радикали, унијом и Западом сигурно су инфицирани још и мање. Оних који инфицирани јесу, а то су гласачи покојног Грађанског савеза Србије и Демократске странке и свих њених отпадака, премало је да би се због њиховог привлачења потезала овако тешка реторика. Из тога и произлази питање да ли се то, заправо, премијер обратио онима на Западу? Да покуша да их увери да је искрено њихов, да га не дестабилизују као што су почели пошто им се учинило да њихов није довољно. Из овога пак проистичу два питања, од којих је прво важније за Вучића а друго важније за Србију. Да ли их је уверио да је њихов? И да ли је био искрен када их је уверавао да је њихов? Од одговора на ова питања, а сазнаћемо их релативно ускоро, умногоме ће зависити и будућност свих нас. Засад, одсуство руског амбасадора Александра Чепурина са пријема уприличеног поводом отварања два поглавља, и његов састанак са Вучићем дан касније, обе варијанте и даље чине могућим, уосталом, сасвим у складу с досадашњом политиком „и ЕУ и Русија“…
С тим што има назнака да ће таква политика имати врло ограничен рок трајања. Враћамо се на прошлогодишњи текст „Путинов балкански гамбит“ извршног директора утицајног Атлантског савета из Вашингтона Дејмона Вилсона, који смо више пута цитирали на страницама „Печата“. Укратко, Вилсон пише о опасности да Балкан из америчког падне у руски загрљај, и, да би се та опасност избегла, препоручује „концентрисани трансатлантски напор да се консолидује Балкан“ у оквиру кога Црна Гора треба да буде позвана да се прикључи НАТО-у, да се „обнови фокус на Босну“, да се убрза решавање спора око имена Македоније како би и Македонија могла да се приближи НАТО-у, и, да се „дуплирају напори да се унапреде српске европске аспирације“. Да ли је то заправо кључ у коме треба посматрати ово отварање два преговарачка поглавља са Србијом? Јер, сасвим у складу с Вилсоновом препоруком, Црна Гора је коначно позвана у НАТО, у Босни се увелико припрема рушење Милорада Додика, то јест Републике Српске, а лондонски „Гардијан“, ево, ове среде пише и да је Македонија изразила спремност да о свом имену разговара с Грчком. Имајући све то у виду, отварање преговарачких поглавља не треба схватити као историјски дан за Србију, већ можда као знак да (и) Србија потпада под појачани амерички утицај, у складу с Вилсоновом јавном препоруком.

Отварање поглављаПОГЛАВЉЕ 35 Ништа од свега овога, наравно, у српској јавности не постоји чак ни у облику теме за размишљање. Него нам се – да не бисмо размишљали забринуто, него замишљали весело оно боље сутра које никако да стигне – најављује долазак страних инвеститора обрадованих отварањем два поглавља, и обећава да је пут Србије у Европску унију и неповратан и неповратно убрзан. Није нам циљ да реметимо славље, али ипак не можемо а да не подсетимо да се масовни долазак страних инвеститора најављивао и приликом свих оних ранијих историјских дана за Србију; сви знамо како се то завршило. И не можемо а да не подсетимо на Исланд, који је своје ЕУ интеграције, формално започете 2010, 13. септембра 2013. прекинуо, и то пошто је отворио 27 а затворио чак 11 преговарачких поглавља; што значи да процес у који смо увучени ипак – срећом – није неповратан. И не можемо а да не подсетимо на Турску, која је првих 6 од 35 преговарачких поглавља отворила још 3. октобра 2005, а до сада је затворила само једно (Поглавље 25, „Наука и истраживање“), и то још 12. јуна 2006. А то нам сведочи да отварање поглавља не значи и убрзање ЕУ интеграција. Најзад, додајмо и да чак ни отварање и затварање свих преговарачких поглавља – а то ће рећи испуњавање свих услова које ЕУ постави – не значи и да ћемо чланица ове организације заиста и постати; Преговарачки оквир јасно наводи да „исход (преговора) не може унапред да се гарантује“, те да „динамика проширења мора узети у обзир капацитет Уније да прихвати нове чланице“.
Али пре него што се уверимо зашто је то добро, погледајмо шта нам се то уопште отворило. А како је новац овде ионако поприлично неухватљива категорија, акценат ћемо ставити на Поглавље 35, које се бави „нормализацијом односа“ између Србије и Косова, Косова са оном звездицом која не прејудицира његов статус, осим што је тај статус прејудицирао сам Жан Аселборн, који је још крајем 2011. изјавио: „Србија ће у једном тренутку морати да призна Косово ако хоће у ЕУ. Преговори ће вероватно бити потребни пре коначног признавања Косова од стране Србије, али мислим да ће временом бити неминовно да Србија призна Косово као независну и суверену државу.“
„Заједничка позиција ЕУ“ о Поглављу 35, како се званично зове документ који нам је Аселборн уручио овог понедељка, истина је, не садржи захтев за признањем Косова. Али то је и очекивано, пошто ЕУ (као организација) тако нешто од нас и не може да затражи будући да пет њених чланица Косово и не признаје као независну државу; штавише, све и кад би овакав захтев и био могућ, његово исувише експлицитно навођење у овом тренутку могло би да натера Србију да се у вези са својим ЕУ интеграцијама поведе за исландским примером. Зато се и прибегава нејасним формулацијама попут ове о процесу нормализације односа, што није правни термин, али ће имати да произведе конкретне правне последице. Елем, заједничка позиција наводи да Поглавље 35 представља везу између бриселског дијалога Београда и Приштине и процеса српских ЕУ интеграција, прецизирајући да ће застој у преговорима изазвати и застој ових интеграција. Набраја се и шта све још Србија треба да испуни из досадашњих споразума, и, што је важније, наговештавају се нови бриселски споразуми и нови услови: „Србија треба да се ангажује у постизању нових споразума, настављајући нормализацију у доброј вери, с циљем да се постепено дође до свеобухватне нормализације односа између Србије и Косова, у складу с Преговарачком платформом.“ А платформа, подсећања ради, каже да бриселски дијалог „треба постепено да доведе до свеобухватне нормализације односа између Србије и Косова, у форми правно обавезујућег споразума до краја приступних преговора са Србијом“. То нас враћа на Аселборнову прогнозу из 2011, и тешко је ослободити се утиска о жестокој иронији садржаној у чињеници да нам је баш он сада уручио документ о нормализацији односа с Косовом…
И каквог тачно разлога имамо за прослављање отварања Поглавља 35? Да ли је овај увод у коначну предају Космета разлог за државни пријем с јагодама и шампањцем одржан у уторак увече?

ГМО, НАТО, ТТИП… Али није тако црно, зато што ће бити још црње. Ево и неколико доказа за то.
Наставак српских ЕУ интеграција значиће и долазак Србије под НАТО кишобран. На то нас је ових (слављеничких) дана лепо подсетио посланик СНС-а и члан сталне делегације Скупштине Србије у Парламентарној скупштини НАТО-а Драган Шормаз, весело указујући да ћемо се отварањем Поглавља 31 („Спољна, безбедносна и одбрамбена политика“) „свакако наћи под безбедносним кишобраном НАТО-а“, с чим се сложио и потпредседник Тадићевог СДС-а Марко Ђуришић: „Кишобран НАТО-а ће прекрити Србију.“ Нема ту много мистерије; члан 42 Лисабонског уговора, највишег правног акта ЕУ, НАТО-у даје примат у односу на ЕУ безбедносну политику. Другим речима, приближавање ЕУ истовремено нас приближава НАТО-у.
Генетски модификована храна. ЕУ интеграције значе и улазак ГМО хране на српско тржиште. Национални програм за усвајање правних тековина Европске уније (Канцеларија за европске интеграције, јул 2014. године): „У члану 2 Закона о ГМО дефинисана је забрана комерцијалног гајења ГМО, као и забрана стављања у промет ГМО и производа од ГМО. Закон није у складу са Споразумом о слободном транспорту роба Светске трговинске организације, а ни са законодавством ЕУ у овој области. Ова забрана онемогућава промет роба, односно оних ГМО и производа од ГМО који су већ одобрени за стављање у промет, пре свега на тржишту Европске уније. Због тога имамо захтев и Европске комисије и Светске трговинске организације да из Закона о ГМО избришемо члан 2.“
Ускоро ћемо, у име ЕУ интеграција, остати и без контроле над границама Србије. Предаћемо је странцима. Европска комисија, наиме, у наредним ће данима основати нову граничну службу уместо досадашњег Фронтекса – зваће се Европска гранична и обалска гарда – која ће, како најављује „Фајненшел тајмс“ на основу увида у припремљени документ, „моћи да преузме контролу над спољним границама Уније – чак и ако се влада (чија је граница у питању) томе противи“. Није ли то равно окупацији? А таква ће бити и судбина Србије и Македоније, најавио је ФТ прошле недеље. Ове среде је његово писање потврдио Луксембуржанин Жан Аселборн: „Имамо велике проблеме у Србији и Македонији, на пример, а сада није могуће да Фронтекс помогне у тим земљама, али то ће се променити.“ Нема сумње, узурпација наше границе овако ће нам и бити представљена, као помоћ, или као модернизација и реформа, што неће променити чињеницу да је Устав Републике Србије прекршен грубо. Његов члан 97, који говори о надлежностима Републике Србије, у ставу 5 наводи да „Република Србија уређује и обезбеђује систем преласка границе и контроле промета роба, услуга и путничког саобраћаја преко границе“. Делегирање ове надлежности некоме другом, а камоли њена узурпација, Уставом нису предвиђени.
А ту је и ТТИП, Трансатлантско трговинско и инвестиционо партнерство, низ споразума између ЕУ и САД који се, како наводи британски „Индепендент“, „углавном склапају у потаји“. ТТИП-ом ћемо, када коначно буде усвојен, бити обухваћени и ми. Реч је о монструозном низу докумената; на основу онога што је досад процурило у јавност, сумира „Индепендент“, „један од главних циљева ТТИП-а је да европске (државне) здравствене и образовне службе и комунална предузећа попут водовода отвори за америчке компаније“; да „ЕУ стандарде о безбедности хране и животне средине приближи америчким. Али америчка регулатива далеко је мање стриктна, при чему 70 одсто хране која се продаје у супермаркетима у САД садржи ГМО састојке… САД такође имају далеко лабавију регулативу о употреби пестицида. Тамо се употребљавају сточни хормони раста који су у Европи забрањени због могућности да изазивају рак“; „ЕУ је признала да ће ТТИП вероватно изазвати незапосленост јер ће се послови пребацити у САД, где су радни стандарди нижи а синдикати слабији. ЕУ је чак саветовала својим чланицама да се ослоне на ЕУ фондове како би компензовале очекивани раст незапослености“; „Један од главних циљева ТТИП-а је увођење механизма за решавање сукоба између инвеститора и држава, који ће компанијама омогућити да туже владе држава ако њихови прописи изазову губитак профита. То ће значити да ће транснационалне корпорације моћи да диктирају прописе демократски изабраним владама“…
Ово је будућност којој идемо. Без Косова и Метохије, под НАТО кишобраном, наједени ГМО храном, с границама које нам контролишу странци и законима које нам диктирају корпорације. Није то сан, то је кошмар. Крајње је време да се из њега пробудимо, иначе се никада нећемо опоравити од овог излива Европе у мозак.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *