Избори Србије

СНС скупПише Никола Врзић

Зашто су тренутно интересантнији избори у Српској напредној странци од слободних и демократских избора какве тражи опозиција

Не стигосмо прописно ни да прославимо историјско отварање прве две тридесетпетине преговарачких поглавља о евентуалном уласку Србије у Европску унију – и то само две године пошто су преговори отпочели – кад, пажња Србије почела је да се окреће према изборима. Према демократским и поштеним изборима какве тражи опозиција, према парламентарним изборима на пролеће наредне године који не би изненадили Расима Љајића, а најављује их за април 2016. и посланик Социјалдемократске странке (Бориса Тадића) Марко Ђуришић, али и према изборима унутар владајуће Српске напредне странке на изборној скупштини 13. фебруара.

Ови су избори, унутар СНС-а, у овом тренутку и најинтригантнији – поготово због изненадне и неочекиване одлуке Председништва СНС-а, то јест Александра Вучића, да се спроведу тајним гласањем – али најпре о опозицији.

 

НОВИ ДОС? Опозиција је напрасно постала вредна пажње зато што ју је окупио, макар и у непотпуном саставу, бивши посланик Демократске странке, бивши посланик Социјалдемократске странке, актуелни председник Покрета за преокрет – први међу два досад идентификована члана ове организације – Јанко Веселиновић. Веселиновићев позив за окупљање опозиције 16. децембра бојкотовали су Тадићев СДС и Либерално демократска партија Чедомира Јовановића, две партије никле из Демократске странке (при чему је Јовановићева странка настала пошто га је Тадић избацио из ДС-а) недавно окупљене у сопственом опозиционом савезу, додатно ојачаном Народним покретом Србије, Зеленима и Покретом Западне Србије шта год све то тачно било. Веселиновићу је пак успело да за исти сто доведе представнике Демократске странке и Демократске странке Србије, Двери и Лиге социјалдемократа Војводине Ненада Чанка и Странке демократске акције Санџака Сулејмана Угљанина, и странке Заједно за Србију Душана Петровића, и Нове странке Зорана Живковића, и Покрета „Доста је било“ Саше Радуловића. Није њуз.нет, али шта јесте? Осим што је ново невесело сведочанство да нам је политика у Србији толико принципијелна да баш свако може са сваким.

Званично, циљ окупљања било је упућивање заједничког захтева властима да се састане с опозицијом како би разговарали о стварању услова за слободне изборе и за слободу медија. Управо овај захтев, захтев за слободом медија, присуство ДСС-а на скупу на коме је и ДС учинио је врло проблематичним – с моралног становишта, то јест – будући да је ДС протерала ДСС из овдашњих медија чим се докопала потпуне контроле над њима, у рано лето 2008. године.

Управо је ово спајање иначе неспојивих и представљало главну вест са скупа, а не оно што је тамо изговорено. Све је, наиме, толико заличило на окупљање некадашњег ДОС-а – а до сада је већ сасвим познатом постала чињеница да се ДОС био окупио захваљујући америчком новцу и интересима – да су учесници прошлонедељног скупа, по његовом завршетку, објашњавању да се нису састали да би направили нови ДОС посветили макар онолико времена колико су посветили објашњавању зашто се јесу састали, а то су споменути слободни избори и медији.

Да ли су били до краја искрени када су устврдили да не стварају опозициони блок по угледу на некадашњи ДОС? Питање је утолико оправданије присетимо ли се да је 26. априла ове године Ђорђе Вукадиновић, аналитичар и (не)формални саветник у ДСС-у Санде Рашковић Ивић, видовито најавио а можда и сугерисао: „Иако је власт у овом тренутку врло чврста и има подршку већине, нека врста заједничког и координираног наступа умерене левице и деснице могла би да за актуелну владу представља много већи проблем од неких екстремних снага и покрета.“ И због овога се рађа споменута упитаност да ли иза састанка код Јанка Веселиновића стоји и намера (план) да опозициона сарадња буде и дубља од издавања заједничких саопштења за јавност.

Шта би могло да стоји иза таквог (евентуалног) плана? Пука потреба за политичким преживљавањем у виду достизања цензуса на неким будућим изборима, а сви су му неугодно близу или су далеко испод њега, па им је било какво удруживање неопходно, или пак заиста присуствујемо порођајним мукама неког новог ДОС-а? Другим речима, да ли су се сами досетили да се окупе, или им је неко то рекао да учине? Наравно, под условом да окупљања на крају уопште и буде, а ситуација би донекле могла да се разјасни већ у наредних месец дана. Тада ће се наиме, како је најављено, поново окупити ови опозиционари који би пре свега морали да буду опозиција једни другима, овог пута код „Доста је било“ Саше Радуловића.

 

ВАНРЕДНИ ИЗБОРИ Тек, шта год да планирају или је већ испланирано, остваре ли се слутње/прогнозе Расима Љајића и Марка Ђуришића, мораће да пожуре. Јер Љајић и Ђуришић најављују – уз покрајинске и локалне изборе којих ће на пролеће засигурно бити јер им је по закону време – и ванредне парламентарне изборе. Потпредседник владе Љајић: „Не бих се изненадио расписивањем парламентарних избора на пролеће, мада немам никакву информацију о томе, али свакако ће бити расписивања локалних и покрајинских избора.“ Ђуришић из СДС-а: „Влада завршава све послове до краја ове године јер планира нове изборе у априлу. Решили су да одбране оних милион и по гласова како би осигурали следећи мандат.“

Зашто би Влада Србије, која располаже комотном већином у Скупштини Србије, одлучила да се самоукине усред свог мандата? Два су могућа разлога, који се међусобно не искључују. Први разлог могао би да се крије у истраживањима јавног мњења која се спроводе пред локалне и, нарочито важне, покрајинске изборе; ако она показују да СНС не побеђује довољно убедљиво, и ако показују да би та победа била убедљивија ако би се истовремено гласало и за Скупштину Војводине и за Скупштину Србије, Вучић би имао мотив да се на то и одлучи. Тако би одржао тренд непобедивости своје партије, уместо да се тренд окрене у супротном смеру. Други пак могући разлог налази се у ономе што нас чека; ако прогнозе говоре да ће нам за годину или две бити горе а не боље него што је сада, СНС-у је очигледно разложније да парламентарне изборе распише пре него касније, тим више што му се опозиција још није консолидовала после пораза на претходним изборима. Што ће рећи да ће евентуално одржавање ванредних парламентарних избора на пролеће, заједно с покрајинским и локалним, значити или да СНС не стоји онолико добро колико би желео (у Војводини), или да ми нећемо стајати онако добро 2018. како нам се обећава, или оба истовремено.

коалиција

ТАЈНА СНС-а Како год, кључ је у СНС-у, прецизније код Александра Вучића. А СНС-у 13. фебруара следеће године следи изборна скупштина. Овај је догађај већ сам по себи помало значајан макар и зато што је реч о партији која има натполовичну већину у српском парламенту, па распоред снага и људи у њеном врху није сасвим лишен значаја (с тим што није онолико значајан колико би могао да буде, због Вучићеве несумњиве доминације унутар СНС-а). Имајући то у виду, евентуална изненађења на СНС-овој изборној скупштини важна ће бити утолико што би могла да наговесте даљи правац којим ће ова странка, а с њом и читава Србија, даље ићи, у њиховом и нашем све безнадежнијем колебању између непријатеља којима тежимо и пријатеља којима не смемо онолико колико бисмо желели.

Предстојећа изборна скупштина СНС-а нарочито је интригантном учињена прошлонедељном једногласном одлуком Председништва СНС-а, то јест Александра Вучића, да 13. фебруара напредњаци гласају тајно. Зашто је таква одлука донета? Исто се ово питање сад поставља и у страним амбасадама заинтересованим за даљи пут Србије и своје интересе у Србији. Зашто се одустало од досадашње праксе, зашто је Вучић одједном одлучио да се о функционерима СНС-а гласа тајним изјашњавањем? Чиме је мотивисана ова промена, кад је потпуно јасно, или макар поприлично извесно, да ће у оба случаја председник СНС-а добити руководство које и жели? Међутим, до промене досадашње праксе је дошло, и она нечим мора да буде мотивисана. Једно могуће објашњење је да оваквим изјашњавањем – које је неизвесније за сваког функционера о коме се гласа – Вучић жели да размрда своју странку и функционере натера да странци посвете више пажње него што су јој посвећивали досад, забављени влашћу и свим одговорностима и привилегијама које власт са собом доноси. Друго могуће објашњење је кудикамо интригантније, а богами и значајније и за Србију и за оне који је посматрају из својих резиденција. Тајно гласање, наиме, Вучићу ће пружити савршену прилику, савршен алиби да се отараси оних својих функционера које не жели, а да притом не изгледа да их се отарасио он лично него да је то одлука саме странке – ово из простог разлога што је тајно изјашњавање по дефиницији слободније, и лидеру странке, стварном инспиратору донете одлуке, пружа прилику да се сакрије иза слободно донете одлуке делегата на страначкој изборној скупштини.

Кога би, на овако маскиран начин, Александар Вучић могао/желео да одстрани из врха СНС-а? Само онога чије би отвореније одстрањивање могло да му донесе неприлике, што ће рећи, само онога ко иза себе има моћну неформалну заштиту. Таквих у врху СНС-а нема много. С једне стране, то је Зорана Михајловић, којој амерички амбасадор Мајкл Кирби долази на крсну славу. С друге стране, налазе се сви из врха СНС-а који су ближи председнику Србије Томиславу Николићу него Александру Вучићу, ако таквих (још) има; да у њиховом односу нешто не штима као што би морало, показао је и недавни Николићев јавни напад на полицију, а тиме на министра полиције Небојшу Стефановића а тиме на Вучића, због неодговарајућег блиндираног возила које му је стављено на располагање. Зашто је Николић одлучио да јавно критикује Стефановића који је сасвим лојалан Вучићу, и колико је тачно дубок сукоб међу њима и хоће ли (самоубилачки за обојицу) бити и продубљен, засад може само да се нагађа.

Или је пак права мета управо Зорана Михајловић, за коју и „Блиц“ констатује да је „под знаком питања јер је непознаница колику подршку има ’у бази’“, и једина је међу потпредседницима СНС-а која је на такав начин истакнута. „(Братислав) Гашић ће, и поред премијерове одлуке да га смени с места министра одбране, вероватно остати потпредседник с обзиром на то да је и даље најутицајнији напредњак Расинског округа. (…) На готово сигуран останак могу да рачунају (Небојша) Стефановић, (Никола) Селаковић и (Игор) Мировић“, навео је „Блиц“.

Запад, то је поприлично извесно, не жели да Зорана Михајловић буде доведена под споменути знак питања, остављена на вољу СНС-овцима који, ма какви да су, Западу нису наклоњени колико је то њихова потпредседница. Истовремено, Запад би, и то је подједнако извесно, био врло наклоњен одстрањивању Николићевих кадрова из врха СНС-а; о тој врсти наклоности ових дана згодно сведочи већ и наслов из листа „Данас“: „Русија користи Николића за опструкцију ЕУ интеграција Србије“.

Отуда ће кадровска прерасподела у врху СНС-а представљати и својеврсни наговештај – не више од тога, додуше – пута којим ће Србија ићи у сусрет изборима на којима ће гласати и остали грађани Србије, и у сусрет избору који ће свакако морати да начини ако наше евроинтеграције наставе да напредују овом вртоглавом брзином.

 

2 коментара

  1. РАДОСЛАВ

    ОВА СЛИКА СА САНДРОМ ГОВОРИ СВЕ. Гос, Вучићу небри немаш потребе за изборима за посланике. Већ мораш прочешљати своје твоје око тебе, пуно је оних из ДОСОВСКОГ ВРЕМЕНА.
    Део је сад похашен део се завукао у мишју рупи и вири када ћеш КАНАПЕ ПОПУСТИТИ. Расчисти ситуацију у СРПСКОМ ВОЈВОДСТВУ док небијеш ново КОСОВО. Позови патриотску Србију јер ситуација у Европи није добра напротив веома лоша. Америка стење под теретом који је створила по свету. Русија и Кина иду напред ватај корак са њима.

  2. sve je to vec namesteno ko ce doci novi da nastavi narod se nece ni pitati nista u srbiji titova politika jos na stolu u skustini srvije nema emokratije u srbiji

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *