Историја се понавља, али сваки пут све више кошта

Пише Ненад Поповић 

Година иза нас била је година великих изазова за Србију. Паметни људи извлаче поуке из историје, а они мање паметни одлазе у историју понављајући грешке својих претходника. Најважнија поука из 2015. јесте она о пријатељству и лојалности. На делу се показало ко су прави и искрени пријатељи Србије, а ко су они који нам глуме пријатеље, користећи сваку прилику да нашој земљи отму и ово мало преосталог државног и националног достојанства и суверенитета 

Усредсредићу се на неке од догађаја и људи који су, по мом мишљењу, обележили 2015. годину, а који су имали или имају директне последице на живот грађана Србије и српског народа.

Најважнија личност у овој години за Србију, а по писању страних медија вероватно и за цео свет, био је председник Русије Владимир Путин. На глобалном плану учврстио је самопоштовање великом руском народу, а Русији вратио улогу најважније светске силе. Лично се наметнуо и као глобални лидер у борби против тероризма Исламске државе. Показао је принципијелан, искрено пријатељски, али и заштитнички став према Србији, када је Русија уложила вето у Савету безбедности на усвајање британске резолуције о Сребреници, чиме је спречено да будемо колективно жигосани као геноцидни народ. Захваљујући Путину спречен је сценарио по којем би све читанке у свету писале о српском народу као геноцидном, и по којем би свако ко у „Гугл“ претраживач укуца реч „геноцид“, као први резултат добио земљу Србију и српски народ.

ПРИЈАТЕЉИ И ОНИ КОЈИ ТО НИСУ На другој историјској прекретници за наш народ и државу, захваљујући ангажовању пре свега руске дипломатије, али и другим пријатељима Србије у свету, спречен је насилни и противправни покушај пријема Приштине у Унеско, чиме је српскa средњовековнa националнa, верскa и културнa баштинa на Косову остала оно што је вековима и била, јесте, и биће – српска. Тиме је сачуван и наш вековни идентитет као народа који почива на темељима светосавског завета и немањићке Србије. Остаће забележено да су против Србије, јавно и тајно, гласали или лобирали код „сателит држава“, САД, Велика Британија, Немачка, Француска, Аустрија, али и „братске“ Црна Гора и Македонија. Што рече народна пословица, „Сачувај нас, Боже, од оваквих пријатеља, а од непријатеља ћемо се сами сачувати“.

[restrictedarea]

И Србија је била уз Русију када је њој то било најпотребније. Поред снажних притисака са Запада, Србија није увела санкције Русији, те пред очима целог света потврдила вековну и нераскидиву повезаност српског и руског народа. Злу не требало, Српска народна партија је спровела петицију „Не санкцијама Русији“, коју је за веома кратко време потписало 30 хиљада грађана Србије, довољно да се ово питање, ако се за тим икада укаже потреба, кандидује као тема у парламенту Србије, где смо сигурни да би глас народа против санкција Русији добио неподељену подршку. Друга важна порука званичног Београда било је учешће наше земље на обележавању седам деценија победе над фашизмом, које је прошло уз упадљиви бојкот руских савезника из Другог светског рата, махом земаља чланица данас јединог војног блока НАТО. Али српски народ, од 1941. до 1945, једини у свету са два антифашистичка покрета, партизанским и равногорским, имао је своје представнике на Црвеном тргу: припадници Војске Србије први пут су марширали у Москви, раме уз раме, са руским, кинеским и другим савезничким војницима. Поново се чула, деценијама скривана, истина да је српски народ, после Руса и Јевреја, по броју жртава у односу на број становника, највише пострадао у Другом светском рату.

Годину за нама обележила је и највећа криза Европске уније од њеног постанка, изазвана најпре економским миграцијама незабележених размера, у којима је, према подацима Међународне организације за миграције, у Европу, од јануара до новембра, званично ушло 920.000 миграната са Блиског и Средњег истока. Процена је озбиљних обавештајних служби из света да је, међу најмање 600.000 ових миграната који су прошли кроз Србију, било и три хиљаде терориста Исламске државе, сигурно и неки од оних који су спровели ужасни терористички акт у Паризу. СНП се, као једина странка у Србији, од почетка, прогнозирајући да би наша земља, у једном моменту, могла да постане карантин за мигранте на спољним границама ЕУ, залагала за подизање зида на државној међи са Македонијом (БЈРМ) ради спречавања неконтролисаног прилива ових људи на нашу територију. Због тога смо се као партија нашли на удару читавe војскe такозваних проевропских интелектуалаца, очигледно у функцији маскираних портпарола власти. На њихову жалост, испоставиће се да је политика „контролисаног прилива“ постала преовлађујућа у готовом свим земљама ЕУ, а на жалост свих нас који се залажемо за чвршћу мигрантску политику, да је Србији, од стране Брисела, заиста намењена улога „војног граничара“ ЕУ.

Ова 2015. била је важна и по обележавању 20-годишњице од како су хрватске војне, паравојне и полицијске снаге, у бруталној агресији на Републику Српску Крајину, тада територију под заштитом Уједињених нација, у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ протерале 350.000, а убиле више од две хиљаде Срба. Фондација „Свети Александар Невски“ и Српска народна партија покренуле су у парламенту Србије иницијативу да се на обали реке Дрине изгради Меморијални комплекс српских жртава геноцида, по узору на јеврејски „Јад Вашем“, ког би чинили црква, мултимедијални образовни центар, као и меморијалне собе са именима свих српских жртава геноцида од Првог светског рата, у коме је страдала трећина становништва Србије, а где су масовне злочине над Србима починили Аустроугари, Немци и Бугари, преко усташког геноцида у Јасеновцу, Јадовну, херцеговачким јамама, све до геноцида и етноцида спроведених над Србима у ратовима деведесетих година у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији.

МАСКЕ КОНАЧНО „ПАЛЕ” Ову годину памтићемо и по томе што су маске коначно „пале“ када је реч о односу међународне заједнице према Косову и Метохији. Најпре је немачки амбасадор открио да Србија, на крају преговарачког процеса са ЕУ, мора да потпише „правнообавезујући споразум“ са Косовом, да би амерички амбасадор ствар оголио до краја: „Нормализација односа“ Београда и Приштине подразумева да Србија пристане на пријем Косова у УН! Не треба да се љутимо на немачког и америчког амбасадора, напротив, треба да будемо захвални на показаној искрености: открили су српској политичкој јавности да политика није дисциплина улепшавања стварности већ да може да се води веома директно и конкретно. А како ћемо даље, за такву врсту одлуке – евентуални улазак Србије у ЕУ без дела своје територије – мандат нема нити једна власт, о томе може да одлучи једино народ на референдуму. Референдум о уласку Србије у ЕУ треба да буде расписан што пре, а онима који тај референдум одлажу, правдајући се да ће он свакако бити одржан пре самог уласка у ЕУ, као у случају свих других чланица, поручујем да случај Србије не може да се пореди са случајем ниједне друге чланице, из простог разлога јер ниједној другој држави за чланство у ЕУ није постављен услов да се самостално одрекне 15 одсто дела своје територије. Исто тако, ни наши самозвани „европејци“, не могу да се пореде са правим европејцима. Али, нажалост, успева им да своје ставове намећу као доминантне у нашој јавности, пре свега, јер много људи у Србији, због тешког материјалног стања, нема могућност да путује ван преко границе. Када би више људи могло да путује у Европу, схватили би да није европејство одрећи се Косова и Метохије. Није европејство сагињати главу и пристајати на услове које ти намећу са стране. То је противно европејству и европском духу. Европејство је да се као Словенија бориш до последњег даха за Пирански залив, европејство је да као Енглеска будеш спреман да заратиш за мале Фокланде, европејство је да штитиш своје границе као словачки премијер Фицо и чешки председник Земан, европејство је да забраниш продају земљишта странцима, као мађарски премијер Орбан. Европејство је да волиш своју зељу и нацију. Зато смо ми у Српској народној партији највећи европејци!

КЉУЧ У ЕКОНОМИЈИ Као што је рекао Винстон Черчил, „Историја се понавља, али сваки пут све више кошта“. Очекујем да ће се у 2016. години појачавати притисци на Србију да раскине и оно мало преосталих веза са својим народом на своме родном Косову и Метохији, али и нове и гласније захтеве да наша земља уведе санкције Русији. Али верујем да Србија има мудрости да не понавља старе грешке, као и снаге да се одупре тим притисцима. Јер били смо и у много тежим историјским искушењима, која смо успешно превазилазили и из њих излазили јачи и као народ и као држава. Кључ је у развоју економије, а економију, то је историја показала, можемо успешно да развијамо само ако енергично штитимо најважније националне и државне интересе. Није забележен ниједан случај у историји да је нека земља имала економски раст у време када је губила национално достојанство. А било је много примера, од две Немачке, до Путинове Русије, који нас уче да само земље које доследно штите своје националне интересе, могу да имају успешне и јаке економије. Зато морамо да чувамо наше Косово и Метохију, нашу Републику Српску, наш српски народ у Црној Гори и Хрватској, морамо да бринемо о интересу наше државе и народа пре него о интересу Европске уније. Ако тако будемо водили државу, уверен сам, да Србија може да се веома брзо економски и привредно опорави и уздигне! Свим читаоцима „Печата“, и целокупној српској јавности, желим срећне новогодишње и божићне празнике. Мир Божји, Христос се роди!

 

Аутор је председник Српске народне партије (СНП)

[/restrictedarea]