Нисам југоносталгичар, и кад се сетим зле воље и мржње из последњих година постојања те државе, осетим тужно задовољство што се распала. Она, међутим, није увек била онолико ружна каква се на самрти показала. У њу је, у XIX, и у првој половини XX века уграђена племенита енергија врсних људи и просвећених духова да би је разрушили фрустрирани медиокритети, изишли из гогољевско-титоистичког шињела
Према народном веровању, душе насилно усмрћених се, дуго после убиства, врте око места погибије. То се, очигледно, догађа са Југославијом: као онај Марксов баук над Европом, она данас кружи над тзв. западним Балканом. Преживљава не само у сећању својих некадашњих поданика него и у демонстративној дружељубивости младих Југовића, рођених после њене смрти. Они ће и ове године, за зимске празнике, похрлити у престоницу великосрпског хегемонизма, пошто ту оцену својих очева и дедова не узимају озбиљно. Трагова умлаћене државе има по библиотекама, енциклопедијама, географским атласима, у називима неких установа, а највидљивији су у болесно размноженом језику који, на потезу дугом хиљаду километара, и поред силних деоба, омогућује лако и брзо споразумевање. О равноправној заступљености свих народа и народића брину чак и неке забавне емисије а што се заједничког тржишта тиче, оно је функционисало и за време грађанског рата пошто су непријатељи једни другима продавали оружје. Међунационална мржња, један од узрока распада несрећне државе, и даље на неким странама животари. Страни фактор, дебело умешан у сукобе, сад подстиче „регион“ на помирење и зближавање: довољно смо ниско пали, па је ред да се на достигнутој низини под покровитељством наших доказаних спољних пријатеља, смиримо.
Једна малерозна, па ипак жива и од већине грађана прихваћена земља, одвећ је брзо бачена на буњиште историје да би могла бити сасвим избрисана из памћења. Садашње невеселе прилике, као и аура којом само протицање времена обавија прошлост, потире ружне и истиче пријатне успомене. Угодније је, здрав и млад, живети под ауторитарним режимом него ли стар и ишијатичан у слободи. Титова држава је, у годинама Хладног рата, уступила свој геостратешки положај једној од сукобљених страна, укључивши се, на тај начин, у светски замах привредног напредовања. Недостатак слободе мишљења и изражавања обичан свет је подносио без роптања; од демократије и људских права сиромашни, посебно незапослени, данас немају нарочите вајде.
Нисам југоносталгичар, и кад се сетим зле воље и мржње из последњих година постојања те државе, осетим тужно задовољство што се распала. Она, међутим, није увек била онолико ружна каква се на самрти показала. У њу је, у XIX, и у првој половини XX века уграђена племенита енергија врсних људи и просвећених духова да би је разрушили фрустрирани медиокритети, изишли из гогољевско-титоистичког шињела. И иначе, свуд у свету су се на руководећим положајима нашли духовни и морални пигмеји, опаке незналице, што је код нас, у условима вишегодишњег живљења и мишљења у неслободи, уродило посебно лошим људским материјалом.
Кажу да сусрети младих из разних крајева бивше државе протичу у пријатељској атмосфери; тим се знацима зближавања не треба превише радовати. После страхота и срамота из деведесетих, живот се враћа себи, и да би нашао добру меру, претерује у супротном смеру. Не сумњам у душевну чистоту двадесетогодишњака, несвесних лудих обрта и зла на које је историја спремна. Ни мени, у првој половини живота, није недостајало искрених пројугословенских осећања. Добронамеран, тврдоглав у неговању уверења, настојао сам да разумем суграђане из свих крајева домовине, па сам и за оно што ми се није свиђало, налазио покоју реч оправдања. Шовинистичка заслепљеност и данас ми је органски туђа. А ето, поштовање других и друкчијих, ни код мене није надживело збивања с краја прошлог века. Не, никога не мрзим, али гађење и презир не успевам да савладам.
Треба само погледати ту малоумну лудорију која се изводи са једним и јединственим језиком, па изгубити поверење у здраву памет нових језикословаца. Један од њих је написао граматику „свог“ језика преписавши неки београдски уџбеник. Шта би рекао П. П. Његош да чује саплеменике како кликују у лудом друштву? Провинцијални хуманоиди као да нису чули његову опомену:
Лепо, липо, љепо и лијепо,
Бело, било, бјело и бијело
Листићи су једнога цвијета,
У пупуљ се један одњихали.
Вријеме је мајсторско решето,
Пречистиће оно ове ствари,
Ситнарије ђецу забављају…
Драгиша Станојевић је препевавао Торквата Таса користећи истовремено екавицу, ијекавицу и икавицу, где би му шта згодно дошло. Преци су тражили излаз у светлост, а потомци на дечијим ситнаријама граде политичке и научне каријере. Први човек једне новоуспостављене државе озбиљно изјави да је доказ непомирљиве разлике између два говора у томе што једни основну животну намирницу зову крух а други хлеб.

Његош и Рачки нису могли замислити до којих граница кадикад иду мржња, просташтво и глупост ускраћених незадовољника.
Растурисмо се, као да се никад нисмо видели ни знали. Остадоше ми два Хрвата који су ми, у свим протеклим годинама, редовно слали честитке за Божић и Нову годину, исписане невештом ћирилицом. То ми је довољно за буђење добре воље према лијепој њиховој: двоје племенитих су кадри да обасјају оно што хиљаде лудих замраче. Кадикад, један једини врши посао. У Љигу је, донедавно, живео један вредан занатлија, стаклорезац, по имену Трефалд Ленарт. Застаклио ми је библиотеку, кућне прозоре, цркву, и урамио на десетине сличица до којих сам у неком тренутку држао. Имао је радионицу на брегу, у приземљу једноспратнице с погледом на раштркану сељачку варошицу. Ожењен мештанком, уклопљен у нову средину, овај Србословенац је сачувао нешто од северњачке рационалности, па ми једом у поверењу рече:
„Проблем је у томе, што ми, Срби, не знамо да васпитавамо нашу децу…“
Е, драги мајсторе, Бог ти дао рајско насеље, да је само то… [/restrictedarea]