Почетна / Документи / Грађа за речник 12 – Југославија: посмртно животарење

Грађа за речник 12 – Југославија: посмртно животарење

Milicijski ficaПише Милован Данојлић

Нисам југоносталгичар, и кад се сетим зле воље и мржње из последњих година постојања те државе, осетим тужно задовољство што се распала. Она, међутим, није увек била онолико ружна каква се на самрти показала. У њу је, у XIX, и у првој половини XX века уграђена племенита енергија врсних људи и просвећених духова да би је разрушили фрустрирани медиокритети, изишли из гогољевско-титоистичког шињела

Према народном веровању, душе насилно усмрћених се, дуго после убиства, врте око места погибије. То се, очигледно, догађа са Југославијом: као онај Марксов баук над Европом, она данас кружи над тзв. западним Балканом. Преживљава не само у сећању својих некадашњих поданика него и у демонстративној дружељубивости младих Југовића, рођених после њене смрти. Они ће и ове године, за зимске празнике, похрлити у престоницу великосрпског хегемонизма, пошто ту оцену својих очева и дедова не узимају озбиљно. Трагова умлаћене државе има по библиотекама, енциклопедијама, географским атласима, у називима неких установа, а највидљивији су у болесно размноженом језику који, на потезу дугом хиљаду километара, и поред силних деоба, омогућује лако и брзо споразумевање. О равноправној заступљености свих народа и народића брину чак и неке забавне емисије а што се заједничког тржишта тиче, оно је функционисало и за време грађанског рата пошто су непријатељи једни другима продавали оружје. Међунационална мржња, један од узрока распада несрећне државе, и даље на неким странама животари. Страни фактор, дебело умешан у сукобе, сад подстиче „регион“ на помирење и зближавање: довољно смо ниско пали, па је ред да се на достигнутој низини под покровитељством наших доказаних спољних пријатеља, смиримо.
Једна малерозна, па ипак жива и од већине грађана прихваћена земља, одвећ је брзо бачена на буњиште историје да би могла бити сасвим избрисана из памћења. Садашње невеселе прилике, као и аура којом само протицање времена обавија прошлост, потире ружне и истиче пријатне успомене. Угодније је, здрав и млад, живети под ауторитарним режимом него ли стар и ишијатичан у слободи. Титова држава је, у годинама Хладног рата, уступила свој геостратешки положај једној од сукобљених страна, укључивши се, на тај начин, у светски замах привредног напредовања. Недостатак слободе мишљења и изражавања обичан свет је подносио без роптања; од демократије и људских права сиромашни, посебно незапослени, данас немају нарочите вајде.

[restrictedarea] Заједничка држава Јужних Словена уживала је у свету леп углед, што се не може рећи за државице настале на рушевинама федерације. Једна никако да се излечи од патолошке мржње према суседу, друга води погранични спор са првом, трећа је склопљена по моделу рогова у врећи, четврта свој идентитет тражи у порицању вишевековне традиције, петој су отели 15 посто територије, а шестој оспоравају право на име, па се мора представљати као „бивша југословенска република“! Југословенство је, као ознака припадности, нудило оквир за остваривање природног интернационализма. Оно је отварало срећну могућност самопревазилажења, пружало оквир за остваривање националне судбине на једној органски блиској а вишој лествици, док је јужнословенским муслиманима давало кључ идентификације и колективног достојанства какав им Саудијска Арабија не може дати.
Нисам југоносталгичар, и кад се сетим зле воље и мржње из последњих година постојања те државе, осетим тужно задовољство што се распала. Она, међутим, није увек била онолико ружна каква се на самрти показала. У њу је, у XIX, и у првој половини XX века уграђена племенита енергија врсних људи и просвећених духова да би је разрушили фрустрирани медиокритети, изишли из гогољевско-титоистичког шињела. И иначе, свуд у свету су се на руководећим положајима нашли духовни и морални пигмеји, опаке незналице, што је код нас, у условима вишегодишњег живљења и мишљења у неслободи, уродило посебно лошим људским материјалом.
Кажу да сусрети младих из разних крајева бивше државе протичу у пријатељској атмосфери; тим се знацима зближавања не треба превише радовати. После страхота и срамота из деведесетих, живот се враћа себи, и да би нашао добру меру, претерује у супротном смеру. Не сумњам у душевну чистоту двадесетогодишњака, несвесних лудих обрта и зла на које је историја спремна. Ни мени, у првој половини живота, није недостајало искрених пројугословенских осећања. Добронамеран, тврдоглав у неговању уверења, настојао сам да разумем суграђане из свих крајева домовине, па сам и за оно што ми се није свиђало, налазио покоју реч оправдања. Шовинистичка заслепљеност и данас ми је органски туђа. А ето, поштовање других и друкчијих, ни код мене није надживело збивања с краја прошлог века. Не, никога не мрзим, али гађење и презир не успевам да савладам.
Треба само погледати ту малоумну лудорију која се изводи са једним и јединственим језиком, па изгубити поверење у здраву памет нових језикословаца. Један од њих је написао граматику „свог“ језика преписавши неки београдски уџбеник. Шта би рекао П. П. Његош да чује саплеменике како кликују у лудом друштву? Провинцијални хуманоиди као да нису чули његову опомену:
Лепо, липо, љепо и лијепо,
Бело, било, бјело и бијело
Листићи су једнога цвијета,
У пупуљ се један одњихали.
Вријеме је мајсторско решето,
Пречистиће оно ове ствари,
Ситнарије ђецу забављају…
Драгиша Станојевић је препевавао Торквата Таса користећи истовремено екавицу, ијекавицу и икавицу, где би му шта згодно дошло. Преци су тражили излаз у светлост, а потомци на дечијим ситнаријама граде политичке и научне каријере. Први човек једне новоуспостављене државе озбиљно изјави да је доказ непомирљиве разлике између два говора у томе што једни основну животну намирницу зову крух а други хлеб.
Petar_II_Petrovic-Njegos1Јован Скерлић се понадао да ће, одустајући од ћирилице, навести другу страну да се одрекне ијекавице, е да би се поставила основа културног јединства. (Предлог није био срећан, пошто знатан део Срба и данас говори јужним наречјем, а кајкавци су екавци.) Било је добре воље на свим странама, узалуд: временске прилике су ишле на руку глупости и нискости. Фрањо Рачки, у једном писму Стојану Новаковићу из 1877. наглашава да је два културна центра могућно приближити „без обзира на двоје писмо које, ако смо људи, не може нам сметати“ Да, ако смо људи; а шта, ако нисмо? Током прошлог века на овом је терену у више наврата ликовала пијана нечовечност.
Његош и Рачки нису могли замислити до којих граница кадикад иду мржња, просташтво и глупост ускраћених незадовољника.
Растурисмо се, као да се никад нисмо видели ни знали. Остадоше ми два Хрвата који су ми, у свим протеклим годинама, редовно слали честитке за Божић и Нову годину, исписане невештом ћирилицом. То ми је довољно за буђење добре воље према лијепој њиховој: двоје племенитих су кадри да обасјају оно што хиљаде лудих замраче. Кадикад, један једини врши посао. У Љигу је, донедавно, живео један вредан занатлија, стаклорезац, по имену Трефалд Ленарт. Застаклио ми је библиотеку, кућне прозоре, цркву, и урамио на десетине сличица до којих сам у неком тренутку држао. Имао је радионицу на брегу, у приземљу једноспратнице с погледом на раштркану сељачку варошицу. Ожењен мештанком, уклопљен у нову средину, овај Србословенац је сачувао нешто од северњачке рационалности, па ми једом у поверењу рече:
„Проблем је у томе, што ми, Срби, не знамо да васпитавамо нашу децу…“
Е, драги мајсторе, Бог ти дао рајско насеље, да је само то…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *