Грађа за речник 11 – Врлина у времену бешчашћа

Пише Милован Данојлић

Животна збиља више нема потребе за Врлином, за тим прворазредним људским својством, па се именица испразнила и сасушила, претворила се у књишку апстракцију. Језик одсликава животну снагу онога што именује; кад се неком појму прекине доток свеже крви, кад га време остави на плићаку, он почиње венути, и онда га, сувишног, нико више употребљава

Било је то 9. новембра 2015.

Одмах по окончању гласања за пријем „државе Косово“ у UNESCO, наш амбасадор у тој организацији, професор Дарко Танасковић, дао је изјаву за београдску Телевизију, рекавши да у резултату гласања види победу правде и врлине. Иако уздржан у ставу и тону, амбасадор није успевао да сасвим прикрије разумљиво узбуђење, док је мене, више од успешно завршеног двобоја, узбудила једна реч из његовог коментара. Врлина ! Боже благи, зар ње и даље негде има? Ко је данас носи и живи, ко је почаствује и сведочи? Кад сте је, последњи пут, чули из уста неког јавног радника, светског или домаћег?

Та реч је, у мени, изазвала вртлог асоцијација, сећања и осећања. Животна збиља више нема потребе за Врлином, за тим прворазредним људским својством, па се именица испразнила и сасушила, претворила се у књишку апстракцију. Језик одсликава животну снагу онога што именује; кад се неком појму прекине доток свеже крви, кад га време остави на плићаку, он почиње венути, и онда га, сувишног, нико више употребљава.

[restrictedarea]

Са правдом је друкчије, она је променљива константа, врста прометне вредности на свакодневној провери. То је циљ ка коме законодавство тежи, а зависи најчешће од процена и договора. Очекивања су различита, често супротстављена: оно што, у једном спору, ја примам као исправну одлуку, противник доживљава као љуту неправду. Има правда земаљска, и правда небеска, људска и божја, класна и објективна, правда коју деле победници, и она коју сањају губитници, формалистичка и суштинска. Недавно је у Енглеској изишла монографија о нацистичком правнику Конраду Моргену, војном судији задуженом за стање у есесовским формацијама. Водећи рачуна о моралном здрављу и држању елитне војске Трећег рајха, Морген је истакнуте официре кажњавао за свакојаке грешке и пропусте у вршењу дужности. Следио је Химлерово упутство да SS-официр може убијати Јевреје кад и колико то нађе за сходно, али да притом не сме од својих жртава присвојити ни једну једину шупљу пару, или се нечим другим окористити. Тако је грамзивог управника логора Бухенвалд, због злоупотребе положаја, осудио на смрт. Његово је било да истребљује логораше, а не да их пљачка. Са овим правдољупцем ни савезници, године 1945, нису знали шта да раде, па су му поштедели живот.

У оваквим пословима и нагодбама Врлини, очигледно, нема места. Правда је регулатор друштвених односа а врлина квалитет појединца. Правду тражимо и делимо, а врлину поседујемо или не поседујемо. Она се исказује независно од владајућих конвенција, ако не и против њих. Дефинише се као стална спремност човека да чини добро ближњима и заједници, без очекивања награде. Управо тако је види Плаут: Virtus nihil melius, ipsa premium sui. Сама себи плата, и ничега бољег од ње… Нагонска несебичност, уздигнута над владајућом климом, не обраћа пажњу на политички исправно мишљење: Врлина је заклетница највиших људских могућности и тежњи.

Јесте, живимо у времену бешчашћа, што Врлину само учвршћује. Она је оваква раздобља навикла, док ми, тренутно живи, призор посматрамо први пут па нам се чини да је дошао смак света. Реч је ушла у ред лоше одређених појмова, свела се на неутралну карактеристику некога или нечега. Понајбоље је очувана у религиозној терминологији, где постоје врлине у ширем значењу (храброст, правичност, мудрост, умереност), и оне у ужем значењу (вера, нада, милосрђе). За разлику од изворне Virtus, неке од ових особина могу се и злоупотребити. Данашњим терористима не можемо оспорити храброст, а ни изопачено осећање правичности.

Латинска Virtus је изведеница од vir (човек), па бисмо је могли превести нашим архаизмом чојство. По Платону, Врлина се не учи, она је божански дар, надахнуће да се чини добро из љубави према добру. Један француски моралиста рече да је предност Врлине тако убедљива и опште призната, да се и покварењаци, из својих рачуна, на њу позивају, па је кадикад упражњавају.

Професор Танасковић је баштиник класичног образовања, и реч му је наврла из ризнице недоступне савременим политичарима и политолозима. Она је свакако узидана у темеље потковичастог здања у париској авенији Suffren, него су се ти темељи у протеклих пет-шест деценија претворили у гробницу. У дубини нашег цивилизацијског памћења ту реч смо сретали код Тацита, Сенеке и Цицерона, у одломцима које смо срицали и преводили припремајући испите. Тако се десило да наш дипломата, у једном од кључних тренутака своје каријере, посегне за освештаном речју испалом из употребе. Од оних у текућем оптицају ниједна није имала потребну висину и тежину. Победа је била тесна, Врлина је васкрсла за тили час, као лепа утвара, кадра да превлада страх од сто пута јачег моћника, према чијим је захтевима и прохтевима ваљало да се одлучује. Давид је победио Голијата, представници неких малих земаља су пустили сузе радоснице. И чудо је, понекад, могуће.

Рано је за објаву да је пукао колан свечевој кобили, да су му кола кренула низа страну. На планети Земљи данас не влада право јачега, него право најјачега. Рушење основних претпоставки уређених међународних односа почело је уништењем Ирака и бомбардовањем наше земље. Последице и даље трпимо и плаћамо. Поплаву избеглица су изазвали западноевропски усрећитељи човечанства. Претње, уцене и подвале су озакоњена средства Империје. У припремама за бомбардовање Ирака министар спољних послова те земље је, у седишту ОУН, применио улични шибицарски трик: показао некакав монтирани шраф као доказ да Садам Хусеин производи оружје за масовно уништавање. Министар је, касније, признао обману, ваљда је и сам био обманут; оболео од тешке болести, он се покајао, али то није вратило у живот стотине хиљада усмрћених Ирачана. Тони Блер је, без кајања, рекао да је лагао из виших политичких разлога.

Албер Ками својевремено рече да је човек, после извесног низа година, одговоран за изглед свог лица. Тони Блер се, бесумње, окушао у многим гнусобама, што му се јасно огледа на лицу, а ни супруга му не изгледа племенитије. (Професор Танасковић је, у управо објављеној књизи „Из дана у дан“, приметио сатанско светлуцање у Блеровим очима.) При бомбардовању Србије, британски премијер је био изузетно ангажован, пославши у Брисел као личног пропагандног изасланика, лажова по имену Jamie Shea. Ово се изговора Џејми Шеи. Није ми позната етимологија тог презимена, али ме по звуку, подсећа на енглеско shit (говно) и француско chier (вршити велику нужду). Тим нас је излучевинама Блеров PR у Бриселу обилато засипао. Злочин према нама је Блеру и у Београду опроштен, али су се због напада на Ирак, у Лондону нашли појединци одани Врлини, па су изишли на улицу са транспарентима Блер-лажов. То га није погодило, а ни нос му није порастао.

Врлина у времену бешчашћа је светитељ принуђен да живи под истим кровом са разбојницима. Покварењаштво је добило планетарне размере. Зло глобализма, по мишљењу руског пијанисте Андреја Гаврилова, није у томе што сви гутамо исти кечап, што се облачимо на исти начин и гледамо исте ТВ програме. Оно је у глобалној корупцији (мишљења, суђења и осећања). Данашњи светски управљачи, са ретким изузецима, спадају у нижу врсту двоножаца.

Дошло им пет минута, па показују шта знају и могу.

[/restrictedarea]