Евроатлантско затирање људскости

Драгомир Анђелковић 

Србија је пре неки дан отпочела приступне преговоре са ЕУ. Куда нас води њихов евентуални успех и да ли смо спремни да то прихватимо?

Водеће политичке снаге унутар држава тзв. Старе Европе (чланице ЕУ пре проширења на исток) условно могу да се поделе на оне које прихватају наднационални концепт Уније – тј. њену трансформацију у федералну државу – и присталице ЕУ схваћене као економско-политичке заједнице која ипак не поприма државни карактер. Но, када се ради о односу према очувању изворног националног и верског идентитета сопствених земаља и генерално традиционалних вредности, сви западноевропски мејнстрим политичари су, нажалост, на анационалним позицијама.

ИДЕОЛОГИЈА САМОЗАБОРАВА Некима од њих за сада још делује радикално идеја о ЕУ као копији САД, али сматрају нормалним да њихове матичне земље постају европско-азијско-афричке мешавине у којима је аутентична хришћанска вера и традиција изједначена са исламом или будизмом. Донекле другачије ствари стоје у земљама централна и југоисточне, постсоцијалистичке Европе, чије се политичке елите значајним делом још опиру деградацији националног наслеђа (видимо то и по актуелном отпору масовном пријему миграната са Блиског истока). Међутим, ако ЕУ у садашњем виду опстане, тешко је да ће и нове чланице Уније – у првом реду њихови политички и генерално друштвени лидери – избећи преумљење у духу „мелтинг пот“ идеологије. Ту ће, као на Западу, борба за очување идентитетске утемељености бити одгурнута на политичке маргине.

[restrictedarea]

Другим речима, није проблем залагање за европску (кон)федерацију онако како је њу, од Атлантика до Урала (суштински Владивостока), замишљао Шарл де Гол. Ту је Европа била конципирана као заједница држава које негују свој изворни идентитет и традицију. Проблем је и да не постоји заједница налик ЕУ, а камоли она у наддржавном виду, ако нашим континентом влада анационална евроатлантска елита, која потире свако традиционално етничко, верско, расно, цивилизацијско обележје својих земаља. И када јој је стављено у задатак – ваљда како САД не би добиле прејаког прекоморског партнера? – да се залаже за очување државности својих земаља уместо да се ингеренције измештају ка Бриселу, ту се ипак ради о стварању много малих, изнутра национално аморфних, Америка. При томе се као главни противник доживљава национализам (љубав према свом народу и жеља да се делује њему у прилог) а не шовинизам (пука мржња према другима). Јер национализам води конструктивном деловању у прилог националне државе, а шовинизам је пуки вентил за накупљену протесну енергију и изговор за даље гушење свега националног.

Време је да се у светлу реченог вратимо нашем случају. Да ли можемо да замислимо и мирно прихватимо да Србија сутра буде једнако православна колико и исламска, и исто толико српска колико и авганистанска? А да нам деца у школама уче да Србија у 14. и 15. веку није освојена од стране Турака већ је имала срећу да постане део прогресивних отоманских интеграција? И то није све, да наша црногорска браћа (која великим делом упркос репресијама режима за сада бране свој српски идентитет) сматрају да им се више исплати да развијају ближе везе са Албанијом него са Србијом, док неки лидери Републике Српске, у случају распада БиХ, полазе од тога да ће њихова земља више профитирати ако се прикључи Хрватској уместо Србији?

Нама за сада речено углавном делује тотално ненормално. Прибојавамо се таквог развоја догађаја, али га ипак још не доживљавамо као уистину реалну претњу. Грешимо! Погледајмо шта се дешава у тзв. Старој Европи. Узмимо пример комплексне Белгије. Ту, наизглед, код Валонаца и Фламанаца и даље постоји национални набој као ретко где на европском западу. Но да ли је он аутентичан? О томе нам много говори и изјава, од пре неколико година, једног познатог валонског политичара да би његова земља, у случају распада Белгије, требало да се припоји Немачкој а не истородној Француској, јер би тако себи обезбедила боље економске перспективе. Да ствари буду за нас још чудније, изјава Пола Магнета није доживљена као богохулна од стране већине његових сународника!

ВАЛОНСКИ СЛУЧАЈ Валонија је вековима била део Француске, а њено становништво је сродно са суседним француским етничким групама. И данас оно говори на неколико дијалеката француског језика који се користе и са друге стране границе. Као последица феудалног расула, у Француској на врхунцу током 14. и 15. века, Валонија је доспела у руке Хабзбурга и остала под њиховом влашћу све до 1795. године, када ју је освојила (револуционарна) Фрацуска, која је вековима памтила да јој је та област некада припадала и да тамо живи један француски огранак. С друге стране и у Валонији, у доба буђења модерне националне свести, биле су јаке свефранцуске идеје.

После Наполеоновог пораза (1815), Валонија је постала део Уједињене Низоземске. Но, није дуго остала у заједници са Холандијом. Уз помоћ Француске, католичко становништво данашње Белгије подигло је устанак са циљем да се ослободе доминације протестантских Холанђана. Париз је несумњиво прижељкивао да поново анектира не само Валонију већ и целу Белгију (многи Валонци су такође желели да се уједине са Француском), па се ради тога директно умешао у сукоб, али су се друге велике силе жестоко супротставиле његовим претензијама. Тако је рат окончан успостављањем независне Белгије (1831), и то под доминацијом тада бројнијих и економски много снажнијих Валонаца, који су у новије време услед мањег наталитета од Фламанаца постали мањина, а изгубили су и економски примат. Отуда, иако су задуго баш међу њиховим политичарима преовлађивали горљиви борци за белгијско јединство, сада су се ствари промениле, па немали део валонске елите размишља о раздруживању са Фландријом. Међутим, готово и да нема оних који на основу заједничких корена маштају о уједињењу са Француском.

Реафирмација идентитетских темеља није у Валонији у моди како у том погледу, тако и када се ради о преиспитивању њеног наднационалног карактера, где се европско и хришћанско наслеђе полако, као и у другим развијеним деловима ЕУ, релативизује. Када се размишља о изласку из састава Белгије, у првом плану су економски мотиви и страх од губитка утицаја валонске „фракције“ евроатлантске елите. У околностима када је преовлађивао хладан, западно рационалан приступ друштвено-политичким процесима – без косовског и другог живог националног предања као код српских Црногораца и вековних „независних“ националних институција попут наше Српске православне цркве – Валонци су и до велике американизације нашег континента крајем Другог светског рата готово занемарили свој изворни француски идентитет. Онда се на све то надовезао систематски распириван вулгарно хедонистички однос према животу, који је довео до великог сумрака традиционалних вредности широм западног дела Европе.

ГРАДАЦИЈА ЗЛА Валонци су на први поглед француски „Црногорци“. Као што је до средине 14. века, када је феудална анархија захватила Србију, Црна Гора била интегрални део источне српске државе (а историјски неспорно је да је западна српска држава била Босна), тако је и Валонија до тада била тесно повезана са другим француским земљама. Уз то, као што су Црногорци православци као и други Срби (да сада не улазимо у питање етно-конфесионалног раскола у вези са другим деловима нашег етничког простора), тако и Валонци са Французима углавном деле католичанство. Но, док смо ми Срби, ма колико били подељени државним границама, одржавали дух народног заједништва, на Западу је он разједан многим негативним странама онога што је у савремено доба доведено до крајности и сабрано у толико хваљене савремене европске вредности.

Црногорци су вековима били раздвојени од другог (моравско-дунавско) нововековног средишта српског државног живота, чиме је условљена историјско-династичка специфичност црногорских Срба. Међутим, она није довела до уобличавања засебног националног идентитета. До тога је у некој мери дошло тек после успостављања титоистичке, тоталитарне државе, и отпочињања антисрпског етноменаџмента заснованог на пропагандно-репресивним методама. Тако се, уз додатну НАТО асистенцију од краја прошлог века до данас, дошло до тога да су Црногорци подељени на већину која има двојни српско-црногорски идентитет – тј. која се осећа специфичним делом српског народа, без обзира на то да ли се њени припадници изјашњавају као Срби или Црногорци – и на мањину која се искључиво осећа у српском или црногорском смислу. За разлику од њих, с изузетком неких пограничних зона, као и дела франкофоног становништва Брисела, ту врсту идентитетске вишеслојности ни у назнакама више немају Валонци. За њих су Французи суседан народ. Ипак, донедавно се бар подразумевало да је он много ближи него било који дуги, а поготово немачки народ.

Зато запањујуће звучи да релевантни валонски политичар каже да је, пре свега из разлога материјалне природе, за његове сународнике најбоље да се у случају распада Белгије прикључе Немачкој. При томе, многи у његовој земљи се са тиме слажу. Изгледа да се Европа много више променила током последњих педесет година него што смо свесни. Комунизам, који је нанео доста штете Русима и Србима (у сфери решавања националног питања, али и на многим другим пољима), немало тога је и замрзнуо, односно спречио је дубинске традиционално-ерозивне процесе. А његов слом подстакао је, у много чему, враћање традицији. Иако на први поглед делује невероватно, данас има много више атеиста у некада ригидно католичкој земљи као што је Белгија, него у Србији и другим српским земљама, за чије су становнике многи путописци још у 19. веку посведочили да су према религији прилично ноншалантни, на шта се надовезало и комунистичко наметање безбожништва.

 

ТРИЈУМФ ВУЛГАРНОСТИ  Код нас и у другим земљама којима су некада владали комунисти, верска и друга традиција потискивана је гвозденом песницом, али, време је показало, то је било много мање опасно од софистицираног, потрошачко-хедонистичког разједања наслеђа, што се дешавало на Западу. У првом случају многи су осећали да држава над њима врши насиље, па су искористили прву прилику да бар делимично оживе наслеђе предака, док су у другом случају били тихо наведени да га се својевољно одрекну, а то има трајније и опсежније последице. Ма колико мислили да смо се удаљили од својих корена, очито, нама традиција, нација и вера много више значе него становницима већине земаља европског запада. Умногоме зато се и не разумемо.

Нама је несхватљиво да становништво Алзаса, несумњиво немачког порекла, са резигнацијом реагује на помен тога да су можда Немци а не засебан етнос. Чуди нас да већина Аустријанаца – са Немцима повезаних ништа мање него Црногорци са осталим Србима – углавном данас себе више не сматра делом немачког народа, као што смо запањени да би због економске перспективе Валонци можда пре ушли у државну заједницу са инородним народом (већим делом и друге вере), него са онима са којима деле исте етничке корене. Опет, многим западњацима неразумљиво је да велики део становништва Црне Горе, без обзира на традицију државности и поновно оживљавање независности, инсистира на свом српском идентитету, или да се народ у Републици Српској пре поистовећује са Србијом него са БиХ. Штавише, да то није спреман да учини ни ради уласка у ЕУ, што би му, наводно, омогућило бољи животни стандард.

Погледајмо на то из угла прошлости. Да ли би неки Аустријанац који је живео 1925. сматрао да су нормални његови потомци који се одричу немачких корена или црногорски Срби који поштују своје? Да ли би Валонац који је испаштао у казаматима Гестапоа јер се, умногоме подстакнут и осећањем блискости са Французима, супротстављао немачкој експанзији, рекао да нешто не ваља са његовим данашњим сународницима или са Србима у РС? Још би можда и могло да се схвати да нација и вера за многе грађане западних држава нису више битне због хуманистичких вредности, тј. да је истински надвладао космополитски идеализам. Али не ради се о томе. У питању су вулгарни индивидуализам и разарајући хедонизам. Многима, поготово када се ради о тзв. елити, једино је стало до задовољавања похлепе и најнижих страсти. Па на државу гледају само као на безлични сервис, скоро јавну кућу, и није им ни најмање битно какав је њен национални, верски, цивилизацијски, расни карактер.

КРИЗА И СПАС Чињеница је да је много више становника Запада него нас на европском истоку, ма колико нама деловало да је ситуација лоша у нашим земљама, продало веру за вечеру. А то није оно најгоре што разара Запад. Још горе је што је озбиљно начет систем основних људских вредности. Нација није увек било, али су људи раније увек знали да ли је нормално да деца имају оца и мајку или „два оца“, односно „две мајке“. Сада дезоријентисани потомци тих људи тону у дубине сатанистичке таме, где су све мање кадри да распознају оно што су некада и мала деца добро схватала.

Не значи да вредности треба да буду статичне, али традиција не сме неодмерено да се разара у име тзв. рационалних конструкција. Уместо вредности тада почињу да владају контравредности, тј. оно што је некада било најгоре стилизује се да делује позитивно и ставља се у први план. И ето плиме хомосексуализима, сатанизма и сличних „благодети“ вратоломне модернизације. А док њу без икакве критичности неретко величамо, ваљало би да се упитамо: да ли желимо да наша деца живе у свету утемељеном на таквим „вредностима“? Ма колико утонули у безумље наше епохе, ако добро размислимо о томе на какав свет их осуђујемо, а нисмо већ прешли паклену границу (а код нас већина ипак то није учинила), разбистриће нам се свест.

Није могуће очувати нормалан друштвени амбијент ако се одричемо његових вековних етничких и верских стубова. Имајмо то у виду поготово сада када су почели приступни преговори за ЕУ. Унија је у свом епицентру постала негација свих правих, вековних европских вредности у име новокомпонованих контравредности. Државе које су дуго у њој већ су их дубински усвојиле (мада и ту постоје многи који им се макар пасивно противе, а сада се постепено и буде). Источноевропске земље се томе, као што је већ речено, макар асиметрично још опиру, али ако оваква каква је сада ЕУ опстане и њих чека суноврат. Отуда, можда је срећа што свет потреса велика и друга економска криза, а нас Брисел уцењује Косовом. Да није тако готово сигурно бисмо пропали, овако можда се то ипак пре деси накарадној антиевропској унији, што ће бити скопчано са широким ослободилачким таласањима на националним нивоима, уз шансу да она и негде на Западу успеју да доведу до пуцања стега евроатлантске елите и контравредности. ЕУ отежава деловање у том правцу, али противљење Унији само по себи није довољно. Последње речено је од кључног значаја и код нас, и у другим деловима нашег континента!

[/restrictedarea]