Џевад Галијашевић (други део) – Рат у Босни није завршен

Разговарала Наташа Јовановић

Када је Турска ризикујући своју безбедност срушила руски авион који је био у антитерористичкој акцији, тог момента се поиграла емоцијама балканских муслимана

Убиства експлозивним направама у Улици Васе Мискина, убиство породице генерала Сефера Халиловића, његове супруге и њеног брата, те многе политичке ликвидације иза којих су стајали „Бисери“, „Шеве“, „Црни лабудови“ и „Зелене беретке“ била су припрема за Маркале. Али то је почетак приче. На самом њеном крају мета убица Алије Изетбеговића су Мушан Топаловић Цацо, Јусуф Јука Празина, Исмет Бајрамовић, Рамиз Делалић Ћело и многи други који су по истој матрици страдали и после Алијине смрти, каже у разговору за „Печат“ Џевад Галијашевић, експерт за питања тероризма.

[restrictedarea]

Сведочење W-586, припадника специјалне јединице „Бисери“ и члана службе безбедности Алије Изетбеговића, који је изашао са тврдњом да Маркале нису српски злочин, чини се да није оставило значајан утисак на тужиоца Хашког трибунала. Колико је још оваквих сведока, ко је гарант њихове безбедности, те да ли се овим сведочењем разматрање о рату у БиХ враћа на почетак приче?

Прича о рату у БиХ је неодвојива од разбијања Југославије и улоге западних обавештајних служби у томе. Улога Алије Изетбеговића у разбијању Југославије је очигледна, ни он ни БиХ нису били тако неважни у том процесу и избору ратне опције. Управо је Алија Изетбеговић она кап која прелива чашу креираног југословенског бесмисла и опстанка заједничке државе. На маргини тог процеса видимо Изетбеговића, корумпираног фундаменталисту и злочинца кога судбина народа, муслиманског, српског и хрватског није занимала. Убијао је и пљачкао у име ислама, баш како је најавио у својој (анти)исламској декларацији. Он је председник Председништва БиХ, за чијег мандата је убијено сто хиљада људи, са свога огњишта протерано преко два милиона грађана, срушено хиљаду џамија и исто толико цркава и на крају подељена и земља и народи. Најважнији елеменат његовог наслеђа је вечна мржња, коју је посејао према свему што је другачије. Шта, уосталом, њему значе Маркале и стотинак мртвих? Његови греси су много већи од Маркала.

Политички суд Хашког трибунала је одлично упознат са тим чињеницама, али његова улога није да уважи чињенице већ да интервенцију НАТО на Балкану, која није имала подршку Савета безбедности УН, прикаже као нужну и адекватну, и да Србију и српски народ представи као једине кривце за рат и највеће злочинце на планети.

Зато су Срби у Хрватској били жртве новог усташког геноцида, Срби са Косова су сад угрожена мањина, Косово је постало држава, на удару је Република Српска и њено руководство и зато ће, пре или касније, доћи на ред и Санџак, Прешевска долина и Војводина. Да, Алија је злочинац, али не знам какав је став званичне Србије о томе.

Шта бисмо могли још да чујемо од сведока W-586, а о чему, претпостављам, и ви имате одређена сазнања?

Било би занимљиво да чујемо шта сведок W-586 зна о организованим убиствима мирних демонстраната у априлу 1992. за које су оптужени српски снајперисти позиционирани на крову хотела „Холидеј ин“. Могли бисмо да сазнамо нешто више о покушају убиства реис ул улеме СФРЈ Хаџи Јакуб ефендије Селимоског 29. августа 1992. када су криминалци под командом Јуке Празине са „Зеленим береткама“ тзв. зољама напали зграду Ријасета, ранили реиса Селимоског, убили петоро људи (међу њима унука и зета бившег реиса Наима Хаџиабдића), ранили Мухарема Омердића и на крају узели из касе ријасета преко 100.000 немачких марака, а са жиро рачуна „отели“ преко три милиона марака, стотинак хиљада долара и нешто швајцарских франака.

Полиција и тајне службе у Сарајеву ухапсили су 15 особа осумњичених за тероризам. Како тумачите да ниједан од ухапшених није са списка вехабија који сте доставили јавности?

Хапшење петнаест готово непознатих лица (у операцији РЕЗ) из месџида у Улици Хајрудина Шабаније на Заклопачи код Бутмира само је представа за јавност, али и показна вежба јединице специјалне полиције Федерације БиХ која је водила ову акцију. Ухапшени без сумње привлаче пажњу својим изгледом и практиковањем ислама, али није ми познато, да било ко од њих има икакве везе са неком терористичком акцијом или етаблираном терористичком групом. У овој акцији нема познатих имена, нема оружја и нема новца – неки од ухапшених имају своје занате у склопу породичних столарских радњи. Овакве акције, попут „Свјетлости“, „Дамаска 1“ и „Дамаска 2“ или тзв. хапшења генерала Сакиба Махмуљина увек су само алиби за планирани напад на Републику Српску.

Наравно, ниједна особа са списка житеља вехабијских насеља у којима су они већина није ухапшена у акцији РЕЗ.

Не заборавимо да је и командант Трећег корпуса, човек крив за 52 одсечене српске главе пуштен из притвора. С друге стране, српске десетаре су оптуживали за злочине и држали у притвору пет година, али не и овог чија су кривична дела ратног злочина повезана са терористичком претњом. Зашто је битно судити одреду Ел Муџахедин за ратне злочине? Управо зато што је активна терористичка претња и настала из некажњавања њиховог злочина.

Када убиство добија правну квалификацију тероризма? Чини се да низ акција изведених у БиХ из неког разлога нису окатегорисане као терористички акт.

Убиство Славка Јовановића у Маглају, привредника Хотића, власника фирме „Зико“, омраженог јер је запошљавао Србе, убиство Јадранка Божиновића, новинара у Завидовићима, полицајца Горана Келера, носиоца златне значке, убиство Анте Вељана и 17 повратника Хрвата, случај Мевлудина Јашаревића који пуца на америчку амбасаду или Хариса Чаушевића који диже у ваздух Бугојанску полицијску станицу… Ниједан од наведених случајева нема квалификацију тероризма. Ови случајеви су отварани као брутална убиства, вишеструка, на верској основи, али никада правна квалификација није била тероризам. Чак и када је то била правна формулација, као у случају америчке амбасаде и Бугојна, увек се гледало да се тероризам сведе на појединца, па су нам сервиране информације типа „дошао појединац и убио полицајца у Зворнику“. Али ко су људи који су Јашаревића довезли аутом до америчке амбасаде у Сарајеву, наоружани аутоматском пушком и пуним борбеним комплетом  муниције?

У медијима се појавила информација да су терористи ИД украли десетине хиљаде бланко пасоша. У БиХ, судећи по вашим ранијим тврдњама, пасоше су добијали углавном у неограниченим количинама. Чему треба да послужи ова прича о крађи?

Овакве приче о украденим пасошима из Сирије и Ирака требало би да пруже алиби многим западним владама и њиховим службама за подељене пасоше и држављанства терористима. Ово је припремање алибија за онај тренутак када војска државе Сирије уз помоћ руске авијације порази терористе и дође до сазнања о њиховим идентитетима, пореклу и државама које су их спонзорисале држављанствима, новцем и оружјем. Овакве бесмислене тврдње могле би да послуже и евентуалној одбрани власти у Сарајеву која је заједно са Ердоганом и Турском учествовала у обављању прљавих послова за важне западне владе и њихове службе.

Док год постоји проблем хришћанске већине у БиХ и док постоји рат који никада није прекинут са хришћанима, као што Сарајево никада није схватило да је рат завршен и да је потписан мир (за њих Дејтон је примирје, а не мир), постоји опасност.

Да ли Исламска држава има своје обавештајно-пропагандне активности у БиХ? У којој мери пројекат исламизације има упориште међу босанским муслиманима данас?

Исламска држава је у БиХ  недавно „убацила“ 5.000 примерака ДВД издања свог првог пропагандног магазина „Мејсара“. Форма обавештајног и пропагандног деловања Исламске државе, као и начин на који се примерци овог магазина деле, осмишљени су у БиХ још у рату од 1992. до 1995. године. Тада су припадници одреда Ел Муџахедин по Тешњу, Озрену и средњој Босни одсецали главе Србима и Хрватима, снимали властитим камерама, а затим од тога правили пропагандне материјале.

Скуп одржан у Индији на коме је донет проглас снаге решења или фетве потписан од стране 7.000 исламских учењака, а у коме стоји да Ал Каида, ИД и талибани нису никакве исламске организације, није имао много одјека у Босни. У БиХ те политичке воље није било, јер пројекат исламизације Бошњака није био само Изетбеговићево лудило већ се распламсавао уз подршку западних служби. Овај пројекат радикализације подржава 5-6 одсто босанских муслимана. Са становишта групе, нације, то је на нивоу статистичке грешке, али са становишта питања безбедности то је 100.000 људи.

Босански муслимани су у последњих 300 година имали само једну дилему: да ли да се снажније окрену према центру своје вере – Саудијској Арабији, Меки и Медини – или политичком центру – Инстанбулу. Ататурк је срушио ту врсту лажног избора и оријентације босанских муслимана, и староосманске концепције када је главни град преселио у Анкару и када је Турској понудио потпуно нову форму секуларне државе унутар муслиманског друштва. Међутим, када је Турска стала иза ИСИЛ-а, када је ризикујући своју безбедност срушила руски авион који је био у антитерористичкој акцији, тог момента се поиграла емоцијама балканских муслимана. Ердоган је поручио: ИСИЛ то смо ми. Хакам Фидан, шеф обавештајне службе Турске отворено каже: „Ми не смемо дозволити да Путин пороби Европу. Ми морамо признати ИД јер она има институције.“ Оних 100.000 радикализованих муслимана у Босни верује у ове интерпретације.

Рекли сте да се прва акција Исламске државе уз масовно ритуално одсецање глава хришћанима десила на планини Озрен. У овој акцији ИД ипак није била сама…

Прва акција ИД почела је паљењем и рушењем Возуће 1995. године и то је прва заједничка војна операција НАТО снага и Исламске државе. Војна операција НАТО, под именом „Намерна сила“, покренута је десет дана пре напада муџахедина на Возућу и њен задатак је био рушење свих релејних уређаја и средстава везе Војске Републике Српске на Озрену, командноштабних положаја и бункера, магацина наоружања и муниције, утврђених места одбране, војничких ровова и траншеја. Онда је тек наступио Први, Други и Трећи корпус са 25.000 војника Армије БиХ која је поразила 4.000 припадника Војске Републике Српске. У злочинима Алијиних муџахедина и Џаферовићевих полицајаца до темеља је спаљено 66 села, уништено више од 5.000 кућа, 120 цркава и један манастир, срушена гробља од којих су нека стара и преко пет векова, а протерано је више од 22.000 цивила и грађана српске националности.

Џаферовић је уз помоћ Сакиба Махмуљина, непуну годину пре тих бруталних злочина над Србима на подручју Возуће распоредио десет припадника своје Службе државне безбедности у одред Ел Муџахедин. Они су заједно са муџахединима убијали и клали Србе. Њихови злочини су доказани и расветљени у Хашком трибуналу на суђењима команданту Армије БиХ генералу Расиму Делићу, начелнику Генералштаба генералу Енверу Хаџихасановићу и команданту Седме муслиманске бригаде пуковнику Амиру Кубури.

Доказано је убиство 92 лица, силовање три жене, мучења и злостављања у Музичкој школи у Зеници, у објекту „Ватростална“ у Подбрежју, у Казнено-поправном дому Зеница, у Основној школи „Јабланица“ у Тешњу, у Орашцу, те брутална одсецања глава ратним заробљеницима на Озрену и у средњој Босни. Заједничка акција НАТО и ИД у Возући 1995. објашњава за многе збуњујуће одређивање Америке према актуелном питању ко је већи диктатор Ердоган или Башар Асад. Башар Асад је докторирао офталмологију у Лондону, оженио принцезу Есму која је дипломирала на Краљевском колеџу у Лондону и силом прилика постао председник Сирије када је његов отац умро од инфаркта. Да ли је он диктатор или Бакир Изетбеговић који дуже влада од њега и који је исто власт наследио од оца? Или породица Абделазис Ибн Сауд у Саудијској Арабији која одсеца главе и не дозвољава ниједан верски симбол који није по исламу, забрањује молитву и брутално се односи према женама? Само у последњих пет година у Саудијској Арабији забележено је 3.500 одрубљених глава по судским пресудама, а 500-600, исто тако по судским пресудама, каменованих до смрти  жена.

Вехабије или селефије

Вехабизам је најрадикалнија и најсиромашнија интерпретација ислама. Није настао као такав већ као реформски и ослободилачки покрет у 18. веку у Саудијској Арабији у време када су Мухамед бин Абдул Вехаб и Мухамед ибн Сауд покренули револуцију против отоманске власти. Овај покрет се залагао за повратак ислама коренима изгубљених у османској владавини. У том тренутку то је био позитиван покрет. У Босни су их звали кадизаделије, а не вехабије. О њима пише Мустафа Башескија у својим летописима.

Чак је погрешно што је по Бин Абдулу Вехабу дато име вехабизам, с обзиром на то да је он оца, главног имама џамије у Меки, прогнао, и да је овај написао књигу против свог сина коју је назвао „Звук шејтанског рога“, и будући да је Вехаб рођеног брата поразио војно, и да је он умро заточен… Зато њих вређа израз вехабије. Они желе да их зовемо селефије од израза селеф, што на арапском значи претходити, уверени да су они претходница ислама, односно да заступају ставове и веру какву су заступали први муслимани са Мухамедом послаником на челу. Вехабизам је као верска идеја овде настао из истанбулске идеје главног имама тадашње Аје Софије, џамије у Истанбулу коју је за време Мурата Трећег и делимично владе султана Мехмеда Трећег заступао Мухамед Кадизаде. Те идеје је преузео Мухамед Абдул Вехаб прихватајући и сугестије енглеског обавештајца Хефнера. Вехабизам је спој кадизаде, верске идеологије актуелне 50 година пре Вехаба, и британских обавештајних натукница и усмерења.

Крај

[/restrictedarea]