Почетна / Друштво / Достојанство и његов симулакрум

Достојанство и његов симулакрум

новинариПише Љиљана Богдановић

Да ли се минули 6. децембар и прва недеља по њему, са овог кратког одстојања, могу у Србији именовати данима пробуђеног самопоштовања српског новинарства, баксузном министарском седмицом, или – најпре – недељом домаћег напретка у вештини лицемерја и техникама „проваљивог“ спиновања?

Тешко је писати одвратно, а да то буде читљиво, за такво писање мора се бити рођени мајстор, објашњава нам „стручно“ тајне медијског заната новинарски доајен коме – с обзиром на минули рад – морамо веровати. Као вишедеценијски дописник из света, подједнако професионално успешан у два политичка система и више моћних редакција, времешни лисац познаје тему, а у прилици када открива речену међузависност несносног и прихватљивог у медијским пословима, он јасно ставља до знања да циља на морални и вредносни, а не литерарни и стилски аспект, мада ни ово друго не може да шкоди. Могу ли, дакле, и деловање и јавна слика о медијским „писарима“ понекад да постану – да останемо у задатој терминологији – одвратни до нечитљивости, то јест до мере која се без ризика за добру „пробављивост“ не може сервирати конзументима? Може ли и понашање, пре свега морални кодекс касте која пише, бити такво да широј читалачкој публици постане једнако нечитљиво као што су то „одвратни“ текстови?

[restrictedarea]

ПРИЧА О КОЛЕНИМА И КЛЕЧАЊУ Малу лекцију о томе како су тачке неподношљивог и прихватљивог толико близу да се преклапају, добили смо недавно, у оној општепознатој причи о коленима и клечању.

Од 6. децембра, када је, наиме, министар војни Братислав Гашић новинарки Б92 у Трстенику добацио „Волим новинарке које лако клекну“, око ове његове реченице узмувала се читава Србија: од изненада гордо усправљених припадника новинарске професије, који су разумели да је баш у њој, тој реченици, сабрана енергија која ће медијским прегаоцима бити платформа са које ће моћи да се потврде не само као људи високе самосвести и солидног професионалног већ и општељудског, дакако и родног, самопоштовања, па до друштвених активиста, дежурних коментатора и кибицера разних профила – којима је министрова недуховита пошалица била богомдани повод за поентирање у пребогато раширеној лепези тема. Кроз штампу, електронске медије и друштвене мреже, у свим облицима тријумфовало се екстатично. „Колена“, па „клечање“ и њима припадајући појмови лудовали су кроз наслове, провлачени кроз најразличитије теме, мењани по падежима и жанровима …

Фронтмени из опозиционих и грађанистичких редова, добивши прилику која се не пропушта, зачикавали су првог међу јаким политичарима – да докаже да је, упркос министрима кадрим да овако вређају новинарке, Србија пристојна, да је уређена и цивилизована. Доказ за то, а погађање око те теме није долазило у обзир, морала је бити министрова глава сервирана равно пред ноге ешелона узнемирених, образованих, добро одгојених и цивилизованих грађана префињених манира и истанчаних осећања за меру! Удри „сељака“, заштити нашу друштвену заједницу, заштити достојанство (!) новинарске професије, повикаше сложно! Коме се чини да је ово претерано, и мал’не подругљиво, нека прелиста новине од 7, 8, 9. децембра, па до ових дана. Многа пера латила су се моћног асоцијативног појма клечања, доводећи га у најчудноватије и чини се уз неке „природне“, понекад нимало природне – везе. Узорит пример је освануо у наслову познатог колумнисте који се у осврту на случај министра војног – као најважнијег догађаја – сетио дочека генерала Владимира Лазаревића и то – пригодно – насловио са „Клекни лако на колена пред ратним злочинцем“.

Други, такође гласовити аутор био је нешто софистициранији, па је читаоце подсетио: „У Србији, наиме, слобода медија увек настрада зарад слободе медиокритета. А главни промотор слободе медиокритета постао је Бата Гашић, који можда никада није фуговао плочице у купатилу, али је за комику талентован ко санитарна керамика. И то половна.“

 

ПИТАЊА ЗА НОВИНАРЕ Бојкот Гашића био је комплетан и без ових медијских оптужница. Као у временима партијских чистки – сви су се одмакли и направили санитарни кордон око Гашића, изопштавање је потпуно, јавна хистерија тотална, чик да неко каже реч коју добру… усудио се министар Александар Вулин, обзирно приметивши да је реч о човеку који добро ради свој (министарски) посао. Добио је јавни шамар – тако прича јер су „исти“!

Ипак, у јавном одијуму и изражавању пуне мере „самозаштите“ друштва које чврсто и јасно држи до високих грађанских вредности као што су самопоштовање и одбрана личног и колективног достојанства, политичарима су далеко напред измакли новинари. Испред зграде Владе у Београду одржан је протест новинара поводом изјаве министра одбране Братислава Гашића. Да ли овом приликом тзв. неолиберални симулакрум беше потпун!? Хипокризија савршена! Једино су драматично изостали одговори самосвесног новинарског сталежа на питања: Шта разликује опште корумпирано мишљење од клечања? Шта разликује одсуство критичности од клечања?

Шта разликује унутрашњу цензуру и континуирано емитовање пожељног мишљења од клечања? Најзад и најважније: шта је у глобалној корупцији мишљења – коју истрајно негују и дају јој крила сви медији и њихови посленици – лепше и привлачније од клечања? Одговоре није тешко наслутити.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *