Почетна / Култура / Дан мрмота

Дан мрмота

ЧембалоПише Смиљка Исаковић

Као неинтересантне личности, чија лица не продају часописе, музичари не добијају медијски простор, осим ако није у питању неки већи скандал, што се у области класичне музике ретко догађа јер су актери највећим делом дана забављени вежбањем инструмената и спремањем тешких програма

Нова 2015. година је при крају, ускоро ће мрмот завити чоколадицу у станиол и све ће кренути из почетка. Свечани концерти лаганог садржаја око обе Нове године и Божића, „ГитарAрт“ фестивал, Међународно такмичење Музичке омладине, Београдска филхармонија између почетника и мегаломана, са циркусом у средини, годишњи конкурс СОКОЈ-а, Фестивал оргуља, Хорови међу фрескама, Трибина композитора, БЕМУС, „Saxperience“, Фестивал чембала, понеки амбициозни пројекат усамљених јахача, и тако укруг. Година која је за нама није донела ништа ново у, код нас, потцењеном свету уметничке/класичне музике. Новца је све мање, па многе чаробне идеје и маштовити музички програми заврше у мислима креативаца, потпуно супротно од тврдње ресорног министра да новца има, али идеја не. То потпуно иде у прилог теорији да се министар, бивши класични музичар, у свој посао много не уноси. Успешна предузећа као спонзори у култури давно су или нестала или више нису успешна, а ниједан порески закон, али ни свест о друштвено одговорном пословању, не тера их да буду дарежљиви према уметности коју многи не разумеју и не воле. Стране компаније које су биле спонзори, јер их је стимулисао закон матичне земље, одлазе или се гасе.

[restrictedarea]

ВРЕМЕ СНАЛАЖЉИВИХ Конкурси за пројекте биће поново расписани и у граду и у Републици, али се већ сада види да ће само сналажљиви бити и успешни. То је онај буразерски принцип који нас је коштао привреде, а културу да и не помињемо. Од тога ко седи у комисији зависи ко ће добити суфинансирање, а без тога нема ни концерата. Ко нема рођаке или пријатеље у комисијама, таман био Карајан лично, биће одбијен без критеријума, или са неким небулозним образложењем, као што се десило на конкурсу Министарства културе. На питање зашто дугогодишњи Фестивал чембала не добија годинама ни динара, за разлику од Фестивала оргуља, а да оба инструмента нама једнако нису блиска, одговор једног од чланова комисије је био да је таква одлука политички коректна у односу на националне мањине католичке вероисповести (поменута је Суботица) које свирају оргуље. Дакле, Фестивал чембала би морао одмах да пронађе, на пример, словачку националну мањину која у слободно време свира чембало… Сличан буразерски и одокативни принцип присутан је и приликом додела награда. Ко умије, њему двије.

Небулоза влада и у издавачкој делатности. Некад моћни ПГП РТС сада тавори као самофинансирајућа и полуприватна кућа (звучи ли познато?) која није у обавези да издаје уметничку музику. Када се пак одлуче на то, онда се издају историјски дискови Стевана Мокрањца или Стевана Христића, са великим вокално-инструменталним саставима (углавном ансамбли РТС-а са диригентом Бојаном Суђићем, новом звездом на нашем музичком небу), занемарујући чињеницу да љубитељи музике имају потребу да осим масовне музике слушају и солисте, камерну музику, клавир, виолину, гудачки квартет. Често се у медијима појављују рок групе поводом излажења новог диска, које се жале да постоје, ето, већ три године, а да им је ово тек други албум. Господо, многи изузетни класични музички уметници у овој земљи постоје и опстају деценијама (што је већ за орден), а добили су једно или ниједно издање. Наши дискови објављују се у малим тиражима, а када се распродају, тешко се или никад не доштампавају.

Где нам је место на културној мапи Европе када су нам брендови Гуча и Егзит? Ту не помажу ни конференције експерата, попут оне одржане средином децембра – Kултура, концепти и управљање променама, у организацији министра културе Тасовца, који је нагласио да је култура значајан чинилац у економском развоју земље. Е да не би наслова, можда бисмо и поверовали.

ЦРНА РУПА Као неинтересантне личности, чија лица не продају часописе, музичари не добијају медијски простор, осим ако није у питању неки већи скандал, што се у области класичне музике ретко догађа јер су актери највећим делом забављени вежбањем инструмената и спремањем тешких програма. Док се концерти класичне музике, спремани месецима, оглашавају штедљиво и стидљиво, углавном у рубрикама које просечан читалац новина и не чита, ударни термини у медијима су за те исте музичаре резервисани само ако је национална жалост.

Музичка критика одавно полако нестаје из медија, па музичари немају огледало и репер за свој уметнички рад и развој каријере. Политика је ове године бојкотовала БЕМУС, иако је места у рубрици Култура свакако било, судећи по извештајима о разноразним манифестацијама диљем Србије. Једини фестивал од изузетног значаја за град Београд и један од највећих фестивала класичне музике у овом делу Европе завршио је у црној медијској рупи Политике.

И следеће године, као и сваке друге, биће опет исто. Мрмот ће завити чоколадицу… а моје колеге, класични музичари, као награду за свој тешки физички, мануелни и емотивни рад, могу очекивати углавном само личну радост музицирања и љубав оних који их слушају. Мало ли је.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *