ЦИА И НАПАДИ У ПАРИЗУ – Пиштољ који се пуши

Париз масакрПише ФИЛИП РОДИЋ

Најмање седам пушака од оружја коришћеног у нападима у Паризу 13. новембра направљено је у фабрици „Црвена застава“ у Крагујевцу, махом пре распада СФР Југославије и грађанског рата, пише америчка новинска агенција „Асошијетед прес“. „Једна (од пушака) испоручена је Босни 1983, једна Скопљу децембра 1987, једна у Голубинце, близу Книна, 1988, једна Загребу 1987“, рекао је овој агенцији генерални директор „Застава оружја“ Милојко Брзаковић, истичући да његова фабрика има прецизне податке о сваком комаду оружја испорученом у последњих 50 година. Наравно, којим је путем оружје достављено осамдесетих година државама које су убрзо прогласиле независност и биле поприште крвавих сукоба, немогуће је утврдити и не би било чудно да је оно завршило у рукама неке криминалне групе или терористичке организације.

ЦИА И ЦИА Пиштољ који се пуши (у овом случају буквално), што би рекли Американци, јесте полуаутоматска пушка типа М92 чији серијски број нечијом глупошћу, мора се рећи, није избрисан, те указује да је ово оружје маја 2013. испоручено америчкој фирми за производњу и трговину оружјем са Флориде Сенчри интернешенел армс (Century International Arms – CIA), којој пак „Застава“ годишње прода око 25.000 комада различитог оружја. Ради се о, народски речено, „кратком калашњикову“, омиљеном некадашњем терористи броју један у свету Осаме бин Ладена, који је модификован да пуца само појединачном, а не и аутоматском ватром, како би био легалан на америчком тржишту. Претворити ово полуаутоматско у потпуно аутоматско оружје је, међутим, једноставан посао, и може да га обави сваки осредњи оружар, па и мање стручно лице. Муниција за њега идентична је оној војној коју користи наш „калашњиков“ М70 и руски АК-47 калибра 7,62 милиметра („Застава“ производи и пушку М85 истог изгледа, али калибра 5,56 мм у складу са НАТО стандардима).

[restrictedarea]

„Застава“ је у овом случају добро покривена. Како је Брзаковић рекао АП-у, његова фирма пре било какве трговине тражи пристанак и дозволу за извоз од Владе, и док то не добије, не закључује никакве споразуме, па „Застава“ никако не може да се оптужи за продају оружја терористима, јер има доказе коме је оружје продато, дакле, не може да се криви за то куда је „роба“ отишла пошто је предата званичном купцу.

Иако на америчком тржишту оружја ни близу не влада хаос попут оног који је владао на просторима бивше Југославије у време ратова деведесетих година, не може се ван сваке разумне сумње искључити могућност да је Сенчри интернешенел армс и овај комад оружја „у доброј намери“ продао неком америчком држављанину мислећи да ће оно бити коришћено за приватно забављање, и да неће завршити у рукама терориста. Да се ради о било којем другом трговцу оружја, ово би могао бити логичан закључак, али историја и репутација ове фирме нам указују да су овде такве случајности немогуће. Наиме, ову фирму са Флориде, која има огранке по целој Северној Америци, укључујући и Канаду, са ноторном америчком обавештајном службом не повезује само иста скраћеница – ЦИА – него и, по свему судећи, дуга и плодна сарадња, посебно у нелегалним испорукама оружја нелегалним борцима интересантним легалном вашингтонском естаблишменту.

 

ИРАНГЕЈТ Најчувенији и до сада најдокументованији случај да је ова фирма обављала испоруке оружја „клијентима“ ЦИА је афера „Ирангејт“, тј. „Афера Иран-контра“. „Ирангејт“ се десио за време другог председничког мандата Роналда Регана када су виши владини званичници тајно организовали продају оружја Ирану, тада под ембаргом, у нади да ће новац од продаје истог осигурати пуштање неколико талаца које су држали исламистички терористи и омогућити америчким обавештајним агенцијама да финансирају никарагванске контраше, пошто је Конгрес овакве активности претходно забранио.

О умешаности фирме Сенчри армс у трговини и испорукама оружја никарагванским контрашима уз сарадњу са ЦИА и Саветом за националну безбедност америчког председника, у чему је водећу улогу имао тадашњи заменик директора за војнополитичке послове потпуковник Оливер Норт, сведочио је 13. маја 1987. године пред Сенатским комитетом за истраживање тајне војне помоћи Ирану и никарагванској опозицији, високи руководилац компаније Џон Рад. Према његовом сведочењу, чији се део са којег је скинута ознака тајности може наћи у интернет архиви Конгреса, Рад је у компанији основаној 1961. почео да ради годину дана касније. Рад је рекао да је спорну трговину оружјем марта 1985. његова фирма договарала са извесним Ричардом Секордом за којег је знао да је ваздухопловни генерал и претпостављао да је повезан са „значајним људима у Вашингтону“, односно са ЦИА или неком другом владином агенцијом, те да је у послу проблематичан био „коначни купац“, то јест „испорука робе у Централну Америку“, али да је на крају све договорено. Рад је посведочио да, иако није био прецизно упућен у то куда се шаљу дотично оружје и муниција, све је постало јасно када је у лето 1986. године у магазину Плаћеник (Soldier of Fortune) видео фотографију никарагванског контраша поред празног сандука муниције на којем је била ознака ЦИА, Монтреал, Канада. На питање сенатора шта је то њему говорило, Рад је одговорио: „Сенчри интернешенел армс, Монтреал, Канада, то је била наша испостава, то је био наш сандук“, и додао да је по боји и облику сандука закључио да се ради о муницији калибра 7,62 милиметра, али да је испоручивано и друго оружје, укључујући и бомбе и ручне ракетне бацаче. По његовим речима, није било никаквих посредника између његове фирме и „коначних купаца“ (никарагванских контраша) осим учешћа поменутог Секорда.

Ово, међутим, није једина и последња афера нелегалне продаје оружја у коју је умешана фирма Сенчри армс. Тајне депеше које је открио Викиликс указују да је ова фирма била уплетена у више сумњивих трансакција међу којима је и куповина у Чешкој 20.000 јуришних пушака ВЗ-58 (чешка верзија „калашњикова“) и 80.000 оквира за муницију 2004. године (за коју су чешке власти питале Вашингтон да ли је могуће да се то оружје купује за „приватну употребу“ како је наведено), као и продаја оружја „недозвољеним посредницима“ у којим се као чест посредник појављује „један израелски трговац оружјем“. Центар за јавни интегритет, организација која се бави истраживачким новинарством и која је за свој рад награђена Пулицером, 2011. је указивала да је Сенчри армс умешан и у снабдевање оружјем мексичких картела. У овом случају радило се о румунској верзији „калашњикова“, пушкама WАСР-10, које су постале „најомиљеније оружје мексичких нарко-картела“. „Извештаји Бироа за алкохол, дуван, оружје и експлозив (АТФ) америчког министарства правде показују да је у последње четири године више од 500 WАСР-10 пушака које је у САД увезао Сенчри пронађено у Мексику“, наводи Центар.

Можда терористи који су напали Парижане потичу из бриселског Моленбека, можда их јесте инструирала Исламска држава, али им је очигледно оружје, или барем један део оружја, стигао из САД од фирме повезане са обавештајним структурама.

Оружје ЦИА

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. posto ne mogu da se pretplatim na vase novine primoran sam na zalost da citam elektronsku verziju tako da mogu jedino da naslutim sta sve ima na papiru.
    zivim u parizu pa si dozvoljavam da vam predlozim temu : hronoligija pariskog atenta. neka se vas dopisnik razpita zasto je policiji bilo potrebno citavih tri sata da oslobodi koncertnu halu bataklan ? kako je to moguce ? o tome niko ne govori. mozda biste mogli vi nesto da nam kazete, da nam razjasnite tu enigmu. inace hvala vam na svemu. alan jejcic

    • Саша Францисти

      Поштовани, као наш претплатник на електронско издање имате у потпуности приступ електронском издању у којем је пренето апсолутно све из штампаног издања плус архива претходних бројева.
      Срдачан поздрав!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *