400.

milorad vucelic 660x330Милорад Вучелић / главни уредник

Запад је закон живота“, писао је некадашњи књижевни кнез и врховни ауторитет у српској култури тога времена Јован Скерлић. Било је то 1904. године. Већ пословично незнање и необразованост је основни разлог што то у нашем јавном и политичком животу препуном унисоне евроегзалтације нико и не помиње нити у томе тражи ослонац за оно што чини и што је наумио да учини. Данас је нобл, шик и ин позивати се на другоразредне и помодне теоретичаре и безначајне стране сиве функционере-чиновнике и у њима тражити узоре, упориште и покриће за исправност својих наума и њихово спровођење. Никоме сада не смета што сви медији пишу и говоре о ЕУ и њеним отвореним поглављима као да су под неком свемоћном контролом и под руком неког великог цензора који не само да прети забраном могућим критичарима него и диктира свима шта се мора и како написати. Нико из белог света да се упита како је могуће да страначком плурализму и демократији уопште не смета то што је међу парламентарним странкама у Србији завладао потпуни мук када су најбитнији и најважнији проблеми те државе у питању, па чак и када се из самог владајућег естаблишмента каже да се чланство у западној војној алијанси потпуно подразумева и да ћемо се ускоро „свакако наћи под безбедносним кишобраном НАТО-а“ . Амин, каже српска парламентарна опозиција. Кога вођства тих странака уопште представљају када је половина бирачког тела против европских интеграција без алтернативе, а две трећине против приступања НАТО-у. Које и какво бирачко тело представљају овакве политичке странке, зашто су настале и да ли се више уопште може говорити о грађанину или се он претапа у неку бесловесну масу нераскидиво везану за ријалити програме.

[restrictedarea]

Али нису само то разлози за прећуткивање Скерлића. Разлог је и то што је Скерлић ову драматичну синтезу националне идеологије тога времена формулисао на основу претходног увида у светску стварност и оцене да је „Русија полуазијатска, Аустрија феудална и клерикална, Енглеска плутократска, а Немачка капларска… А једино Француска представља путовођу свим народима света…“

Сходно томе, свако одговоран би морао да изврши квалификован увид у данашње стање ствари у свету, те да након тога донесе одлуку шта му је чинити и како мислити, било да је реч о интелектуалцу, грађанину или политичару. Немогуће је данашњу Европску унију поистоветити са свим оним што су били Европа и Запад уопште. Немогуће је европску традицију – којој припадамо и на којој су после Другог светског рата генерације, бар у култури, одрасле – свести на скуп бесмислених правила, лажи, флоскула, злокобног фаворизовања ГМО, или заблуда као што је погубни и распали мултикултурализам или на већ вишедеценијске злоупотребе поделе на левицу, републиканизам и десницу, актуелизоване недавно на регионалним изборима у Француској. Код нас су се тобожњи левичари и десничари и грађанисти на ноге подигли због увредљиве и неукусне шале о клечању једног министра, а нису од себе ни једни ни други ни трећи глас пустили када је један државни функционер и професор захтевао и предлагао да цела држава и нација клекну пред немачком канцеларком, молећи је за нешто. Њима то није била увреда нити разлог да демонстрирају.

Америчка провинцијализација свега европског код нас се дозива са домаћом провинцијализацијом Запада и ни са чим другим. И то се жели пројектовати као пожељни менталитет. Наравно да све то прати већинска медијска критика Русије и „интелектуални тероризам“ или отворено подгревање подозрења, па и директно подстицање русофобије или антипутинизма које, како нам кажу сва истраживања јавног мњења, подржава заиста занемарљив део народа. Интелектуални терористи чак иду толико далеко да не одобравају чак ни невољно и интересно савезништво са Русијом.

Уместо да им „Печат“, по ко зна који пут, снажном и обимном аргументацијом доказује супротно и да им квалификованим увидом истинито предочава стање у свету, реч препуштамо познатом русофобу, активном србомрсцу, муслиманском пропагатору, узору другосрбијанаца, француском јавном интелектуалцу Алену Финкелкрауту. У недавно датом интервјуу он сузе рони због „феномена територијалног сецесионизма“ у Француској који се показује тако што је читав низ француских градова или предграђа потпуно исламизиран, а да и не помене или помисли на оно што се Србима дешава на Косову (а за шта је он у доброј мери заслужан). Те тако Финкелкраут каже:

„Сматрам да несумњиво треба ући у савез с Путином. Што је права штета. Путин је аутократа, цар, цар који у Украјини води империјалистичку, чак и скандалозну политику. С цинизмом и без задршке он подржава Башара ел Асада. Он се чак од тога не ограђује…и у великој је мери одговоран за хаос у Сирији. Стога је сасвим природно да земље попут Француске улазе тешке душе у савез с њиме. Но, мислим да је то данас неизбежно…“

Читаоци „Печата“ лако ће препознати тај чувени западни цинизам и лицемерје који се испољавао у првим годинама Другог светског рата и накнадним, невољним, себичним и дуго одлаганим савезништвом са Црвеном армијом и Стаљином. Савезништво се против Калифата успоставља али невољно, а како и не би када га је Запад и успоставио и на српској територији генерално га испробао. Велики део наше медијске и политичке „елите“ не прихвата чак ни овако исказано невољно савезништво, и у њему види већу опасност од самог ИСИС-а.

Драги читаоци , захваљујући нашем и вашем вољном савезништву, заједничкој оданости истини и аргументима, прослављамо овај – 400. број „Печата“. Вама, нашим сарадницима и пријатељима и нама који овде радимо честитам овај скромни јубилеј.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *