1%

Бока мореПише Никола Маловић

Питање свих питања гласи: ако већ стигосмо до тога да све што видимо да као материјално постоји посједује свега 1% ималаца Свијета – можда опоравак и није програмиран?

И прије Џулијана Асанжа наслућивало се да постоје мегатоне политичког прљавог веша.

И прије Едварда Сноудена наслућивало се да Велики брат може да надгледа сваког и да чује све.

Па су ова двојица модерних Прометеја, Асанж и Сноуден, властита сазнања подијелили с остатком свијета. Но није свијет – за разлику од медија – њихове доказе доживио као револуционарне. Јер, када за тајну знају и врапци на грани, да ли се онда уопште може да прича о тајни?!

Током протеста „Окупирај Волстрит“ (2011) артикулисано се почело говорити о неодрживом односу по коме 1% људи економски влада над глобалним остатком од 99 одсто. У околностима које не би биле анестезиране жутилом медија, графит с процентом од 99 одсто могао је да постане симбол опште побуне, лого глобалне револуције!

[restrictedarea]

Али, авај, људи негодују, побуне нема.

Фејсбук би ионако потказао вођу у повоју.

Народ, канда, не постоји. Нити спонтан лидер.

Изгледа да је током историје свако окупљање које није било око Христа било окупљање око ђавола.

Хоћу да кажем како нам не треба домаћи Асанж, Сноуден или графит који отвара очи да видимо гдје је власт над нама однарођена.

У праву је државник кад мисли да му је народ стока.

У праву је поданик кад каже да су на власти говна.

И сад: анализе се развезују разне, у вези с тим до ког тренутка је уопште одржив поредак 1 напрема 99 одсто? Већина аналитичара претпоставља да се неким друштвеним механизмом (нико не каже којим тачно, у временима у којима је могуће да Нобелову награду за економију подијеле три међусобно неусаглашена експерта), пропорција иметка може да раздијели на равније части.

Глобални медији генеришу нашу интуитивну наду у то да је хуманија расподјела капитала у моћи демократије, или неког облика еволуираног капитализма.

Све наде полажу се – испрва – у 2 одсто људи који ће владати над свима нама, па да то буде 3 одсто кад криза умине, па 4-5 одсто, све до неке утопије, новог социјализма, или чега сличног. До финалног, бајковитог односа: 50:50 одсто. Но…

Ни динар не дајем да је помијерање с 1 одсто, према 2 одсто, и према 3 одсто… уопште могуће.

Напротив. На наше се очи догађа нешто преужасно. Из часа у час, посједује нас све мања процентуална група, 0,9 одсто, њих 0,8 одсто њих, 0,7 одсто њих…

Питање свих питања гласи: ако већ стигосмо до тога да све што видимо да као материјално постоји посједује свега 1 одсто ималаца Свијета – можда опоравак и није програмиран?

Него је можда програмирано да се настави, да се пожури, маниром грудве низа страну, те да Свијет ускоро легално стекне један једини човјек. Онај чије се име не спомиње из теолошких разлога.

На прагу Нових година, оне мрсне која пада у пост и оне православне, сасвим смо на танком леду. Нек је сретње! – што би рекли Моравци Радоша Бајића, али разлоге за дивертименат – што би рекли Бокељи, немамо.

Трећи свјетски рат се све чешће помиње као синтагма на интернету. У роману „Једро наде“ који је прије времена опазио како Уједињене земље, симболично САД и Европа, ратују с Русијом – помиње се чињеница да је Рат дебото почео 1999. бомбардовањем Србије. Ко још памти да је том приликом прекршено 26 повеља Уједињених нација?

Ја памтим. Русија, и све мањи проценат Срба(х) – памти. Од тада почињу, и до данас трају, све веће и све интензивније битке Трећег свјетског рата.

Свијет се дефинитивно рашнирава и тај је процес канда незаустављив.

Руски геополитички аналитичар Александар Дугин уводи научни термин „енантиодромија“ којим се жели описати два активна процеса у потпуно супротним правцима, чиме се баве САД, не само на Блиском истоку гдје помажу и одмажу Исламској држави већ и у Европи, којој помажу и одмажу, на начин да је укинута дистинкција пријатељ-непријатељ, а уведена категорија вјечитог напредовања у злу. Кроз енантиодромију.

У временима када Империја може напредоватри само у злу, горки су укуси оног леба и оне соли коју је као знак Вучићеве добродошлице у очима српског народа појео у Београду генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг.

Али је и то мање важно од – за почетак – помињања како се у математици, упркос логици, двије паралелне праве ипак сијеку у бесконачности…

Ако смо, дакле, схватили из овог текста да у теорији сасвим реално постоји опасност да један једини човјек стекне сва блага земаљска (при чему оно помињање Асанжа и Сноудена на почетку није било случајно) – и ако повјерујемо да се сваке Велике суботе (пред Ускрс, по православном календару) самозапаљују свијеће у рукама јерусалимског патријарха (лакше је видјети на Јутјубу неголи повјеровати) што је феномен који се на надуман начин дешава без изузетка сваке године вјековима – тада ће бити лакше повјеровати у приче упућених да је јерусалимска џамија Ал Акса – муслиманска светиња трећа по важности након оних у Меки и Медини – већ поткопана.

Наиме, она је саграђена на мјесту на коме је некад био Соломонов храм (Зид плача илити Зид молитве једини је сачувани дио Соломоновог храма), гдје, у складу с јеврејским вјеровањима једино може да буде саграђен нови храм – пророкован вјековима – у коме се има да зацари финалменте месија.

Православни имају другачији поглед на именовање дотичнаго, јер је за људе новозавјетне у вјери, Месија био и остао Исус Христ.

Али, каже Павић, није исто грчко не и јеврејско не. Истине се рачвају, па се тако разилазе погледи око питања могућности да муслиманска светиња Ал Акса са све Куполом на Стијени (која зато што је сва златна, и тако позиционирана, и тако велика, и која доминира сваким кадром из Јерусалима) – уопште опстане ad finitum. Интернет врви од документације да је камен за зидање новог храма оклесан, да су сашивене свештеничке одоре, да је све спремно за финале маестозо… само још да чудом нестане џамија Ал Акса. Јер се налази на једином мјесту на коме не би требало. Јер баш ту, и само ту, и једино ту, може да буде изграђен нови храм да би се у њему зацарио спаситељ свијета.

У тренутку када би – у недоумици сам да ли да кажем не дај Боже јер се око ове реченице ковитлају многе равни – из медија чули да је у прах и пепео потонула Ал Акса (без обзира какве разлоге из истих медија чули да је разлог њене духовне дислокације), ваља све паре дати за конзерве. Упаљаче. Батерије. Такве јефтине ствари…

Потом, што нам свима 1одстовјере у Бога, Бог да.

[/restrictedarea]

Никола МаловићЧлановима Редакције „Печата“, и главном уреднику, честитам 400. јубиларни број, са жељом да наставимо да пишемо и да читамо текстове који раскринкавају генерисану стварност, домаћу и страну, те да не занемаримо нове снаге које постоје и које би родоначелне идеје могли да накалеме можда на бољи начин неголи што смо то ми умјели, или што то ми тренутно умијемо.
Бити жив у баш 400 бројева, са све силесијом аутора од ауторитета, није мала ствар. „Печатових“ 400 бројева је зграда институције подигнуте усправно међу бројним положеним дневницима, седмичницима, таблоидима и осталим медијским прерађевинама, што се сваког дана могу наћи међу писаним уџерицама на ободу сваког киоска.

Један коментар

  1. Očigledno da se jedan posto ljudi u čijim rukama je sav kapital oseća nadljudima i gospodarima cele planete.NJihovo bezumlje i fanatizam satiranja svega ljudskog i božijeg ne može se okončati bez njihovog eliminisanja, pitanje je samo vremena i načina.Amerikanca koji le u Beogradu locirao Kinesku ambasadu za bombardovanje, kinezi su izvršili odmazdu u Americi nad njim.Ubili su ga prebijanjem čekićima.Ko se bude dublje interesovao, moći će da dođe do istinitih podataka, bez obzira na negiranje Amerike.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *