Злочин уживо

dragomir-antonic-BW20Драгомир Антонић 

Од како је света и века, Каина и Авеља, насилна смрт је природна појава међу људима. Миленијумима се човечанство истребљује. Новост је величање туђе смрти

Телевизије, радио, новине исцрпно извештавају о насилном страдању цивила у Паризу. Злочин за сваку осуду. Ниједан се злочин не може оправдати. Додуше, ни сваком злочину није посвећена иста пажња у јавности. Изгледа да су неки важнији од других, да за неким жртвама треба жалити више него за другим. Сваком је сопствена туга највећа.

ПРЕДСТАВА ЗА НАШЕ ОЧИ Од како је света и века, Каина и Авеља, насилна смрт је природна појава међу људима. Миленијумима се човечанство истребљује. Ваљда нам је то у сопственом бићу, како би рекао песник. Новост је величање туђе смрти. Планета мора бити обавештена о масакрима, злочинима и убиствима која се у име „правде, демократије, одбране нашег начина живота“ свакодневно чине широм света. Кад маркетиншки стручњаци закључе да људима опада интересовање за силна бомбардовања, разарања села и градова, убијања терориста у далеким крајевима, онда се самоубице или терористи појаве у нашем комшилуку и учине злочин о коме ће планета одмах бити обавештена. Поново се покреће НАТО монструозна војна машинерија. Председници држе запаљиве говоре, на екранима се појављују брадате сподобе које са пушкама у рукама прете како ће напасти градове у Европи и наравно Вашингтон. Представа се одиграва пред нашим очима а за то време иза наших леђа пролазе возови са законима који ће грађанима ограничити слободу кретања и појачати надзор над целокупним приватним животом.

[restrictedarea]

ДИРЕКТАН ПРЕНОС УБИЈАЊА Логично, одвојиће се новац за јачање безбедности и појачано бомбардовање терориста, а науштрб пензија, издвајања за школе, здравство и све оно што живот чини нормалним. Да ли се ико од нас сећа 2011. године и хватања у то доба највећег терористе на свету Осаме бин Ладена? Све се дешавало пре само четири године и, гле случајности, била је то, као и ова 2015, предизборна година у Америци. Тада се на телевизијском екрану видела група у то време најмоћнијих људи на планети на челу са нобеловцем Обамом како седе у овалној соби Беле куће и гледају директан пренос убијања терористе и његове деце у присуству жена и друге деце, који пак седе у некој другој соби. Размак између соба мери се хиљадама километара. У једној је наводни масовни убица са породицом, а у другој авансни добитник Нобелове награде за мир. Око нобеловца окупљена свита. Сви са пажњом гледају у екран као да је у питању финале бејзбола или рагбија. Када се пренос завршио, нобеловац је упутио проглас нацији и најавио народно весеље у славу смрти са све шареним балонима, музиком и игром. Величање смрти. До нове прилике и нових избора. Уместо Осаме сад је неки Џихад Џон свеопшта претња човечанству.

ОСТАВИМО СМРТ НА МИРУ У народној култури од самих почетака не постоји јавно организовање радовања нечијој смрти. Ма колико покојник за живота био зао и другима зла нанео, и ма колико се вест о његовој смрти са олакшањем примала, никада се смрт није претварала у јавно или народно весеље. Просто, смрт је овоземаљски крај и зато се не призива, јер ће она по свакога доћи. Тако је од васколика у свим културним и цивилизованим народима и друштвима. Чак се ни племенска друштва, која ми без стварног разлога називамо примитивним, не радују јавно смрти. Нема тога ни међу рођацима, пријатељима и присталицама особа које изводе самоубилачке нападе убијајући при томе невине: људе, жене, децу. Безброј је доказа да се према усмрћеном непријатељу исказивало поштовање пошто би се његов живот насилно окончао. Песник би написао „убијеном и убици дигнути су споменици“, а народ и свештенство једноставно би рекли „лака му земља“ и то би било све. Зато оставимо смрт на миру. Увек дође кад јој се најмање надаш. Лепше ће нам бити да прочитамо кратку песму чика Јове.

 

Кад сам на свет овај пао,

На свет овај магловити,

Кажу да сам много плак’о;

                Не сећам се, може бити.

Кад се магла ведрит’ поче,

Па ми зорни зрак засвити,

Кажу да сам много пев’о;

                Не сећам се, може бити.

Ал’ кад стиснем болно чело,

К’о кроз сан се сећам свега,

Да сам увек тајно зеб’о

Од проклетства данашњега.

 

У суботу је Аранђеловдан, велика слава у Срба. Честитам свим свечарима, а ми се молимо за српске јунаке Радована Караџића, Ратка Младића, Владимира Лазаревића који чаме у хашком и другим евроунијатским казаматима, само зато што су бранили Србију од ових који би данас да покоре Европу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *