„Устав“ без функција устава

Двадесет година од Дејтона

Dejton potpisivanjeПишу Дарко Симовић и Владан Петров
(Српски правнички клуб)

Дејтонски устав је остварио своју интегративну функцију. Очуван је територијални интегритет БиХ у миљеу преовлађујуће дезинтегративних процеса. У важнијем делу Устав се није показао, јер је конзервирао етничке конфликте

Устав Босне и Херцеговине (убудуће: Дејтонски устав) је „и са формалног и са материјалног аспекта, специфичан и непознат у досадашњој теорији и пракси“ (М. Дмичић). Најважнију посебност Дејтонског устава одредио је начин његовог доношења. Устав је Анекс 4 међународног мултилатералног уговора (Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини од 1995). У закључењу Споразума, поред представника међународне заједнице, учествовали су лидери етничких заједница из БиХ и лидери суседних држава.

ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА КОНСТИТУТИВНЕ ФУНКЦИЈЕ Дејтонском уставу недостаје аутентичан уставни квалитет. Реч је о октроисаном („подареном“, наметнутом) уставу, кога ни формално нису усвојиле институције БиХ. Њега није октроисао шеф државе, што је у историји било правило, већ државе које су имале одлучујућу улогу у постизању мировног споразума. Формално, Устав је део међународног споразума закљученог у циљу окончања ратних сукоба и успостављања мира. Суштински, реч је о „америчкој дипломатији и локалним политичким партијама у име којих је исценирано уговарање испред конститутивних народа“ (Е. Шарчевић).

Уставно право БиХ није интернационализовано само у погледу поступка доношења Устава већ и у погледу функционисања уставног система. Тзв. међународна заједница је задржала значајне надлежности: војну (ИФОР/СФОР/ЕУФОР), цивилну (Веће за спровођење мира и Високи представник за БиХ) и међународну заштиту људских права. Високи представник је, осим наметања државних закона, користио своја овлашћења и више пута мењао ентитетске и кантоналне уставе и законе, смењивао носиоце јавних функција и предузимао друге мере.

Дакле, међународни чинилац је задржао пресудан утицај на уставни систем БиХ. Он је својеврсни уставни старатељ, јер овај уставни систем не може самостално да функционише.

[restrictedarea]

УСТАВ БЕЗ ЛЕГИТИМАЦИЈСКЕ ФУНКЦИЈЕ Сваки устав треба да обезбеди легитимацију конституисаном поретку. Реч је о „’нормативном вишку’ устава који резултира из очекивања која се у њих полажу“ (Форландер).

Дејтонски устав, наметнут БиХ без претходне јавне расправе и без коначног усвајања или одобравања у „домаћем“ уставотворном телу, лишен је демократског легитимитета. Његово доношење обележило је посредовање страних држава ради постизања компромиса зараћених националних политичких елита. По логици ствари, овај устав могао је бити само привремено решење.

Дејтонски устав јесте симбол окончања грађанског рата, али из те чињенице није се током времена могла развити његова легитимацијска функција. Професор Касим Трнка пише: „Устав БиХ је санкционисао гломазну, вишестепену, нефункционалну и економски неодрживу структуру власти. Успостављена је недовољно дефинисана и нефункционална дистрибуција моћи између структура државе, асиметричних структура ентитета, власти кантона, те локалне самоуправе на општинском и градском нивоу. Томе треба додати специфична рјешења за Дистрикт Брчко, за Град Мостар и недовршена рјешења за главни град Сарајево.“ Таква државна организација није могла допринети сређивању политичких прилика и интегрисању друштвене заједнице, већ је одржавала стање латентног конфликта.

Сажето, легитимност Дејтонског устава оспорава се углавном из три разлога: прво, због недемократског начина доношења; друго, због постојања одредби које су супротне међународном праву; треће, због изразите неделотворности.

УСТАВ БЕЗ ПРАВЕ ИНТЕГРАТИВНЕ ФУНКЦИЈЕ На први поглед, Дејтонски устав је остварио интегративну функцију. Очуван је територијални интегритет БиХ у миљеу преовлађујуће дезинтегративних процеса. У важнијем делу Устав се није показао. Реч је о стварању друштвене кохезије и обликовању друштвеног идентитета (Ј. Грим). Устав је конзервирао етничке конфликте, није дошло до консолидовања демократског система и до стварања реалних политичких претпоставки за конституисање делотворне државе.

Интегративна функција основног закона мање зависи од правног квалитета његових решења, а више од тога на који начин га грађани новоформиране заједнице доживљавају. Дејтонски устав није у стању да у суштинском делу оствари интегративну функцију. Нормативни недостаци уставног текста могу бити исправљени уставносудским деловањем или уставном ревизијом, али изостанак емотивног поистовећивања грађана са државом не може бити надокнађен ни на који начин. БиХ је настала као „симболичка конструкција“ међународне заједнице, којој недостаје емотивна потпора босанских народа. С једне стране, тежило се успостављању снажне централизоване унитарне државе са јединственим босанскохерцеговачким демосом. С друге, настојало се да се на територији БиХ створи више националних држава, или да се бар конституише што лабавији конфедерални савез националних ентитета, који би био прелазно решење за остварење основног циља, конституисање националне државе.

Противречности у срцу Дејтонског устава, изнедрене из његовог привидно компромисног духа (једна држава, а два етнички легитимизована ентитета; демократија и етнократија; индивидуална и колективна права), створиле су од Устава пројекат са неизвесним исходом, а не „јасан путоказ“ (Штајнер). Даље, нису сазрели услови за постизање политичког консензуса између три народа БиХ који би водили темељним уставним променама. У амбијенту неделотворне државе, Дејтонски устав је и двадесет година касније „устав из нужде“ (Шарчевић). Али да ли се устав који не остварује функције устава, или то чини уз ’туђу’ помоћ, може назвати уставом?

(Текст је скраћена и прерађена верзија реферата поднетог Академији наука и умјетности БиХ за конференцију „Дејтонски мировни споразум и будућност Босне и Херцеговине од 19. новембра 2015)

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *