Почетна / Свет / Светски феномен – ХЕЛМУТ ШМИТ

Светски феномен – ХЕЛМУТ ШМИТ

Helmut SmitПише МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Историја је направила изузетак са судбином и биографијом заиста великог Немца: за разлику од толиких државника, које по окончању каријере најчешће прекрије дубок заборав, углед и политички утицај Хелмута Шмита су расли, чак у светским размерама, буквално до последњег дана и даха, што се више удаљавао од власти

Умро је дуговеки (96 година) Хелмут Шмит. Остаће, очигледно, да живи, и траје, оно што је од њега учинило легенду: био је један од ретких, сасвим особених државника у минулих (и готово његових) сто година којим су Немци могли, и могу, да се поносе.

Биографије многих државника, и оних који су се налазили на кормилу најмоћнијих држава, најчешће су саткане од „порозног материјала“. Потону у дубок заборав, готово истог трена кад сиђу с власти. Време потом немилице троши и скида танку позлату с њихових „икона“.

Шмит је, очигледно, и у томе изузетак. И изузетан. Његова политичка звезда, и аура, бивала је, парадоксално, све сјајнија и блештавија што се више одмицао од власти. Иако се физички, полако али неумитно, гасио, његов супериорни интелект функционисао је, и буквално до последњег даха, импресивно и задивљујуће. Слушали су га помно, с неусахлим интересовањем, и „савршено чули“ на многобројним трибинама, телевизијским гостовањима, и посебно са страница његовог „новог завичаја“, (веома угледног и либералног) хамбуршког недељника „Цајт“, у који је крочио сутрадан по силаску с канцеларског трона, више и пажљивије него кад је био канцелар.

Helmut Smit 1ВРЕМЕ ВЛАСТИ У време власти су га ценили, али не и претерано волели. Кад је остао без исте (једини канцелар којем је у парламенту изгласано неповерење, али о томе нешто касније), наставили су да га још више уважавају. Али и да га, наједном, и веома воле. У томе је садржан, не тако једноставно објашњив, феномен Хелмута Шмита. Нема таквих примера. Не само у Немачкој него и у свету. Време обично немилице производи немилосрдан заборав који је одавно покрио, и прекрио многа, некада звучна политичка имена, а у корист Шмита радило је несустало.

У најновијим анкетама израстао је у најзначајнијег канцелара немачке послератне историје. Резултат који је могао (многе) да изненади. Избор је пао у заиста јакој конкуренцији. Бити „крунисан“ поред, и спред, Конрада Аденауера, поред и испред Вилија Бранта, па и испред Хелмута Кола, више и значајније је него добити Нобела.

[restrictedarea]

Germany Schmidt ObitВЕЛИКИ РИВАЛИ А чинило се да већ споменуту тројицу за такав трон кандидује и препоручује све чиме Шмит није располагао у „политичком пртљагу“. Аденауер је почео да гради „немачку кућу“, на развалинама, из темеља. Окренуо је њене прозоре на запад, помирио Немце са вековним непријатељима с оне стране Рајне, Французима, учинио од понижене и губитничке земље, готово преко ноћи, равноправног члана европске заједнице и западног војног савеза.

Први социјалдемократски канцелар Вили Брант, осведочени борац против нациста, што је у тадашњем друштвеном миљеу Западне Немачке могло да буде и предност али и мана (дух Трећег рајха није се угасио његовим крахом, жилаво је истрајавао у важним институцијама и центрима моћи, Брантов претходник Георг Кизингер био је нациста од првог дана!), отворио је недовршеној немачкој кући прозоре на исток (чувена Брантова „источна политика“, која му је донела светска признања и Нобелову награду за мир), и чувеним клечањем пред спомеником нацистичким жртвама у Варшави помогао његовим земљацима да „усправно ходају“.

Напокон, наследнику социјалдемократе Шмита, конзервативцу Хелмуту Колу, дошло је, као „дар с неба“, и заиста сасвим неочекивано (Горбачовљев поклон), као круна његове дуге владавине (шеснаест година), поновно уједињење земље која је, трпећи последице нацистичког лудила и катастрофе светских размера, деценијама била драстично подељена на размеђи два оштро супротстављена политички, идеолошки и војно непомирљива блока.

 

Hannelore Schmidt, Helmut SchmidtДРАМАТИЧНА ИСКУШЕЊА Оно што се нашло пред Хелмутом Шмитом, непосредно по изненадном ступању на канцеларски положај, радило је против њега. Ниједан немачки канцелар се, наиме, није суочио с толиким драматичним искушењима у време своје владавине – да споменем само појаву милитантне градске гериле и дуготрајни, крвави рат са терористима фамозне Фракције црвене армије (РАФ), када је пало много жртава на обе стране, и два „нафтна шока“ који су уздрмали светску, па тиме и немачку, економију – и из тих ломова изашао као победник.

Шмит је, усред тог разарајућег хаоса, успео да узнемиреном, и буквално преплашеном немачком друштву, улије оно најпотребније у тим тренуцима, и временима – сигурност. И то је учинио чврстом руком, али не и ауторитарним средствима. Ни на врхунцу рата са рафовцима, кад су, у атентатима, падале највиђеније немачке главе, водећи индустријалци, банкари, генерали и дипломате, Шмит није поклекао пред жестоким притисцима: одбио је да од Немачке направи полицијску државу.

 

ЈУНАК СА ЕЛБЕ Као да се његова, неспорно темељна државничка „грађа“ челичила у бурама и ломовима. У националним размерама Хелмут Шмит је постао познат као „јунак са Елбе“. Међутим, не из оног крвавог, Другог светског рата, у којем је учествовао као војник и официр Вермахта (на источном и на западном фронту), али никад није, иако су га повремено сумњичили, био нациста.

Тај глас, и признање, стекао је у драматичном рату с невиђеном поплавом која је, кад се Елба излила и пробила све бране, задесила његов завичајни Хамбург. Шмит је, у својству сенатора за унутрашње послове, преузео команду (иако је за то био надлежан, у том часу беспомоћни градоначелник), мобилисао у кроћењу помахнитале стихије армију од преко двадесет хиљада спасилаца и обуздао катастрофу која је претила да однесе десетак хиљада жртава.

На најважнији положај у земљи дошао је (1974) после изненадне оставке канцелара Вилија Бранта, којој се Шмит жестоко и, заиста искрено, супротстављао. Упозоравао је да један немачки канцелар не може, и не сме, да се повлачи због „страног, комунистичког агента“. У питању је била фамозна „афера Гијом“, кад је у Брантовом кабинету откривен шпијун источнонемачке тајне службе, при чему, и у чему, није било ни најмање Брантове кривице: његови морални назори су га терали да преузме политичку одговорност за брљотине и промашаје других.

Helmut Smit 2

НАСЛЕДНИК „ВЕЛИКОГ ВИЛИЈА“ У том часу није се уопште постављало питање ко ће наследити „великог Вилија“. Шмит је, с искуством министра одбране, министра привреде и министра финансија, и импресивном компетентношћу, као најјачи човек у владином кабинету, био незаобилазан, „готов канцелар“. Годинама касније ће рећи како заиста није желео да то буде. И како се плашио толике одговорности.

Над његовом канцеларском главом надвили су се, готово од првог дана, туробни облаци. Први нафтни шок из 1974. године (други ће уследити 1979) имао је разорно дејство: осетан пад привредног раста, скок инфлације и незапослености са пола милиона за Брантове власти, на готово два милиона! Гасила се „политика попуштања“. Све више је, и опасније, опет, варничило између две суперсиле. Почело је гомилање и распоређивање опасног нуклеарног оружја са обе стране међунемачке границе. Совјети су са источне стране ређали ракете средњег домета (СС 20), Американци са западне першинге (108) и крстареће ракете (464). Уследила је совјетска ратна авганистанска авантура (1979), проглашење ратног стања у Пољској (1981).

 

Helmut Smit 3ХЕРОЈ ИЗ МОГАДИША Увелико је беснео рат с тероризмом на „домаћем фронту“, у којем је Шмит демонстрирао непопустљивост, немилосрдну одлучност и челичне нерве. Вођен државничким резоном, као неупитним принципом – да држава не сме поклекнути пред уценама терориста – упркос моралним дилемама с којима се суочавао, практично и свесно је жртвовао неке веома утицајне и угледне главе. Као, на пример, председника моћног удружења индустријалаца. Њега су терористи РАФ-а Андреаса Бадера и Улрике Мајнхоф брутално ликвидирали кад влада (Шмит) није прихватила њихов захтев.

„Јунак са Елбе“ је, у тој стравичној игри нерава с терористима, постао „херој из Могадиша“. Серија крвавих атентата довела је атмосферу у друштву до експлозивног усијања отмицом „Луфтханзиног“ авиона (1977) са више од осамдесет путника, како би се испословало пуштање из затвора оснивача РАФ-а Андреаса Бадера и његових другова. После дуге одисеје и успутних слетања, авион су у Могадишу, сомалијској престоници, сачекали Шмитови „изасланици“: канцелар је, уз сагласност тадашњег сомалијског председника, први пут употребио (потом чувену) антитерористичку формацију ГСГ 9 како би ослободио отете путнике и „неутралисао“ отмичаре.

Био је то високоризичан потез. За случај неуспеха канцелар је био припремио текст оставке. Ризик се исплатио. Нико од путника није страдао у тој акцији. Шмит је био у том часу на врхунцу популарности: имао је целу земљу, и све политичке странке, уз себе.

Helmut Smit 4

ВРЕМЕ УСАМЉЕНОСТИ У једном од, такође, великих искушења, тицало се одлуке о распоређивању америчких першинга у Немачкој, остао је, у сопственој странци, потпуно усамљен. И у интелектуалној јавности, с којом, за разлику од Бранта, није био у превеликој љубави и разумевању. (То неразумевање које се претварало у отворени анимозитет обележило је Шмитов однос и према шездесетосмашима.) Шмитова идеја, коју су Американци и НАТО прихватили, о такозваној „дуплој опцији“ – треба се наоружати како би се Совјети присилили да седну за сто и преговарају о разоружању –подразумевала је довлачење америчких першинга и крстарећих ракета, и подигла је стотине хиљада Немаца на ноге. Формиран је снажан пацифистички покрет у којем су активну улогу играли канцеларови страначки другари, предвођени, посебно, Брантовим „младим лавовима“ са социјалдемократског левог крила. Није, иако усамљен, попустио.

 

ВЕЛИКА СЦЕНА, НЕОЧЕКИВАНИ ПАД Његова велика сцена, на којој је стекао углед, и утицај, лидера светског формата, били су економска и монетарна политика. С дубоким уверењем да се велике кризе не могу кротити парцијално и национално, иницирао је економске самите касније прерасле у оно што ће трајати под фирмом Г7. И у тим „форматима“ демонстрирао је оно што га је одликовало и издвајало на домаћем терену: врхунску компетентност, немилосрдну аналитичност, уверљивост и прагматизам. „Политички махер“, који се није заносио превеликим теоретисањем, имао је непоновљиво осећање за „реал политику“: учинити, брзо и ефикасно, што је, у датом тренутку, и датим околностима, могуће. И ићи корак по корак.

Како је неочекивано стигао на власт, тако је неочекивано сишао с „трона“. Његова економска политика сударила се 1982. са интересима малог коалиционог партнера, либерала, чија моћ је проистицала из чињенице да су, између два ривалска блока конзервативаца и социјалдемократа, представљали „језичак на ваги“.

Шмит у том часу није знао да се иза тог „фронта“ крије коалициони, заверенички пуч: либерали Ханса Дитриха Геншера већ су, увелико, иза његових леђа, шуровали са вођом опозиције Хелмутом Колом. Шмит је затражио да се у Бундестагу гласа о поверењу „окрњеној“ влади. Доживео је пораз. Његов имењак, и ривал, Хелмут Кол постао је нови (западно)немачки канцелар.

Шмит је пораз примио стоички. Одлетео је, последњи пут државним авионом, у Хамбург, уз изричиту наредбу да му се тамо не приређује никакав дочек. Нашла се тамо, ипак, дакако ненајављена грофица Марион Денхоф, једно од, у то време, најпознатијих немачких новинарских имена и његов пријатељ. У књизи „Немачка, твоји канцелари“ оставила је о томе следећи запис: Силазио је низ степенице (у сумрак) полако и ћутећи. А ја сам (у том часу) мислила на његове многе блештаве наступе у Француској и Америци, на одлучујуће преговоре у Пољској и Совјетском Савезу, а сада, наједном, један усамљени човек на овом мрачном месту. То је био заиста крај једне велике политичке каријере.

Helmut Smit 5

НОВИ УЗЛЕТ По окончању политичке каријере започињао је Шмитов нови узлет. Плодна публицистичка каријера, дужа од оне политичке. Отворили су му врата недељника „Цајт“, као коментатору и суиздавачу. Био је то његов „нови завичај“ и, како је говорио, „срећан случај“. Формално је, у почетку, имао обавезу да напише четири текста, анализе, годишње. Нису очекивали да ће бити толико плодан (више од четири стотине прилога, с глобалном резонанцом) и ревностан.

Било је потребно извесно време за „међусобно навикавање“. Језуитски дисциплинованог Шмита на новинарску опуштеност. и новинара на колегу са државничким „педигреом“. Шмит, међутим, бележе новинари „Цајта“, који су му се, на вест о смрти „одужили“ ванредним издањем, овде никад није „наступао као канцелар“. Долазио је најмање три пута недељно у редакцију. И, неизоставно, сваког петка, све до краја августа ове године (болест га је у томе спречила), кад се у редакцији анализирао претходни и планирао следећи број. За тих тридесетак година објавио је тридесет књига: свака од њих је, у својој „бранши“ била бестселер. Били су то извори његове нове и неприкосновене моћи. С те позиције је, мудро и одсечно, активно учествовао у политици као морална инстанца и трезвени политички резонер. Опомињао је западне лидере да се клоне бахатог мешања у унутрашње ствари суверених држава, да не користе узвишене принципе људских права и слобода као средства у борби против других режима. Без увијања је констатовао да су идеје, и иницијативе, о пријему Украјине и Грузије у Европску унију и, посебно, НАТО, недопустива глупост. Тражио је разумевање поводом Крима, за руску историју и бранио Путина од оптужби да је опасан по светски мир. Лидери великих сила јесу, потенцијално, опасни, али то важи колико за Русе толико за Американце. Био је против бахатости, осионости и држања лекција другима у међународним односима.

Ревност у новинарском послу практиковао је, претварајући је у страст, према пушењу (чинио је то и тамо где је другима било изричито забрањено) и према супрузи. С његовом „легендарном Локи“ остао је у браку шездесет и пет година. Била је то „најдужа немачка љубавна прича“, из које је, и иза које је, остала заједничка кћи. Сада новинарка у Лондону.

Локи је умрла пет година пре њеног Хелмута. Он је, коју годину потом, смогао снаге да превали преко уста како је „крајем шездесетих или почетком седамдесетих“ постојала и једна тајна, до тог часа неоткривена, љубавна веза.

Та „веза се“, пре две године, појавила у Шмитовом животу, као „нова партнерка“, под именом Рут Лоах.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *