Почетна / Србија / Шта је Кирби хтео да каже

Шта је Кирби хтео да каже

Пише Никола Врзић

Vucic i KirbiВраћа ли се заиста Америка на Балкан,  или нам се тиме само прети?

Када је Атифете Јахјага бирана за председницу Косова 7. априла 2011. године имала је 36 година и изабрана је из коверте. Коверту је пред Хашима Тачија, Ису Мустафу и Беџета Пацолија, писала је тада „Политика“, изнео тадашњи амерички амбасадор у Приштини Кристофер Дел. Ниједан од њих тројице, признаће Пацоли јавно, пре тога за Јахјагу није ни чуо. Јахјага је потом изабрана у Скупштини Косова за председницу Косова, и то гласовима Пацолијеве Алијансе за ново Косово, Тачијеве Демократске партије Косова и Мустафиног Демократског савеза Косова.

ГАРМИШПАРТЕНКИРХЕН И СУСПЕНЗИЈА ЗСО Али није Јахјага извучена само из коверте. Претходно је, пре него што ће доспети у коверту амбасадора Дела, похађала курс на Џорџ Ц. Маршал европском центру за безбедносне студије у Гармишпартенкирхену у Немачкој (исти курс је, узгред буди речено, са одликама завршио и Драган Шутановац, који ће потом постати српски министар одбране), заједничке институције америчког и немачког Министарства одбране, а „екстензивном професионалном тренингу“ подвргнута је Јахјага и у ФБИ Националној академији у САД, и уз то се и сликала – пре него што ће постати кандидаткиња за председника Косова – и са Џорџом Бушом и Хилари Клинтон током њихових посета нашој јужној покрајини.

Иначе, пошто је изабрана за председницу, пренела је такође „Политика“, казала је Јахјага и да „до јуче није ни помишљала да ће преузети неку високу политичку функцију“.

Што ће све заједно рећи – свакоме чији коефицијент интелигенције премашује собну температуру – да Јахјагина прошлонедељна одлука да суспендује Споразум о Заједници српских општина (ЗСО) и упути га Уставном суду Косова на разматрање није баш сасвим њена, ако је уопште њена. Другим речима, зашто су Американци одлучили да Јахјага тако поступи? При чему се мора имати у виду да је Споразум о ЗСО претходно постигнут уз посредовање ЕУ и одобрење САД. И мора се још имати у виду да се „Америка враћа на Балкан“, како нас је овог понедељка са своје насловне стране обавестио (упозорио?) „Блиц“, добошар интереса који са српскима имају везе утолико што се углавном спроводе преко наших леђа, те зато и јесмо ту где смо.

[restrictedarea]

Прво од два могућа објашњења полази од тога да је улога Сједињених Држава у суспензији бриселског договора о ЗСО заправо конструктивна. Будући, наиме, да је Споразум о ЗСО изазвао онолико сузавца, скандала и нереда на приштинској политичкој и уличној позорници, пребацивање овог питања у надлежност институције која себе назива Уставним судом Косова може да се схвати и као покушај одлагања спровођења овог споразума док се страсти у Скупштини Косова и на улицама Приштине (ма колико је ова граница танка) не смире. У прилог оваквом објашњењу говори и (јавно) држање званичног представника САД на Косову и његовог незваничног управника, амбасадора Грега Делавија; не само што је подржао Споразум о ЗСО и покушао своје поданике да умири објашњењем да се одредбе споразума не косе с одредбама Устава Косова већ је и јавно, у више наврата и поприлично оштро, осудио све парламентарно-уличне манифестације беса због законских решења која би претеклим Србима на Косову и Метохији дала кудикамо већа (мање мала) права него што тренутно уживају.

ВОКЕР И ЦИА Највећа мана оваквог објашњења састоји се у томе што подразумева да су предводници насилних протеста против Споразума о ЗСО – а то је пре свега покрет „Самоопредељење“ и уз њега Алијанса за будућност Косова Рамуша Харадинаја – да су они некако аутономни од америчке воље, штавише, да су способни да се тој вољи, оличеној и у Споразуму о ЗСО, и директно супротставе. Ирационалност шиптарског национализма и снага њихове мржње према Србима свакако да се не смеју занемарити. Ипак, не смеју се занемарити ни везе „Самоопредељења“ и Рамуша Харадинаја са америчком Централном обавештајном агенцијом (ЦИА). Подсећамо, Вилијам Вокер, Американац, некадашњи шеф Косовске верификационе мисије под окриљем ОЕБС-а, у више наврата је током протеклих година јавно подржавао „Самоопредељење“ и његовог оснивача Аљбина Куртија, а ево шта је о Вокеру и његовим колегама, али и о Рамушу Харадинају као једном од вођа ОВК, још 12. марта 2000. писао угледни лондонски „Сандеј тајмс“ под насловом „ЦИА је помагала герилску војску Косова“: „Амерички обавештајни официри признали су да су помагали у обуци Ослободилачке војске Косова пре НАТО бомбардовања Југославије… Агенти Централне обавештајне агенције надзирали су обуставу ватре на Косову 1998. и 1999. (Вокерова мисија – прим. аут.), развијајући везе с ОВК и обезбеђујући јој америчке војне приручнике и савете како да се на терену бори против југословенске војске и српске полиције… Неколико вођа ОВК имало је број мобилног телефона команданта НАТО, генерала Веслија Кларка… Европске дипломате које су тада радиле за ОЕБС тврде да их је издала америчка политика, која је ваздушне нападе учинила неизбежнима. Неки су под знак питања довели мотиве и лојалност Вилијама Вокера, америчког шефа ОЕБС-ове мисије… Неке европске дипломате у Приштини закључиле су из Вокерове биографије да је он неразмрсиво повезан са ЦИА… Извори из ЦИА који су прекинули ћутање кажу да су дипломатски посматрачи били блиско повезани с агенцијом. Мисија (ОЕБС-а, на чијем је челу био Вокер) била је параван ЦИА, казао је један од њих…“

Што ће рећи да се никако, баш никако не сме искључити могућност и да иза таласа параполитичког насиља на Косову – које, упркос позивима америчког амбасадора, не показује симптоме смиривања него даљег разбуктавања, хапшења опозиционих посланика и упад полиције у стан Аљбина Куртија ове среде само ће томе послужити – заправо стоје Американци. Али с којим циљем? Један могући је поприлично очигледан: производња хаоса на запаљивом Балкану.

КИРБИЈЕВА УМИРУЈУЋА ПРЕТЊА Ово нас пак доводи и до похвала које је на рачун српског премијера Александра Вучића недавно изговорио амбасадор САД у Београду Мајкл Кирби, а похвалио га је јер „овдашња влада ради многе ствари које ми подржавамо, зашто бисмо се залагали за другу владу?“. Али шта је оваквом, рекло би се на први поглед, похвалом, Кирби заправо поручио Вучићу и Србији приликом прошлонедељног неочекиваног, неуобичајеног и хитног сусрета са одабраним овдашњим медијима, који је иначе уприличен одмах пошто су медији блиски српској власти оптужили странце да руше Вучића, и за саучествовање у том рушењу оптужили и „Курир“ и његовог власника Александра Родића? Имајући овај контекст у виду, а пошто је заиста мало вероватно да је амерички амбасадор осетио изненадну потребу да се Вучићу искрено и јавно правда како неће да га руши, рекло би се да је овом својом похвалом Кирби заправо Вучићу поручио, припретио му, да га неће рушити само ако буде поступао у складу са америчким интересом у Србији уместо што кокетира с Русима (а сада ево и са Белорусима, с чијим је министром одбране Андрејем Равковим у понедељак разговарао о војној сарадњи) и тиме шири њихов утицај у Србији. Док му је пропратном поруком – да се „САД залажу за поштено извештавање и за истраживачко новинарство, иако то није пријатно свима…“ – поручио и да Вашингтон не намерава да престане с медијским притисцима и настојањима да га изнутра ослаби и дестабилизује.

И сада већ почињу да се назиру контуре обновљеног америчког интересовања за Западни Балкан. Повежимо, наиме, америчко ангажовање на Косову и Метохији, и у централном делу Србије. Заједнички именитељ је дестабилизација нестабилног Балкана. С којим циљем?

Иако Американцима Србија јесте традиционална мета у последњих четврт века – а нарочито Србија која показује склоност да не поступи по наређењу сваки пут када јој се нареди – чини се ипак да је Србија у овом тренутку само, такорећи, колатерална мета. Што, додуше, не значи и да ћемо због тога проћи с мање директне штете, остваре ли Американци намере за које их сумњичимо.

JahjagaСИРИЈА, ПАРИЗ И БАЛКАН Елем, реч је о нешто широј игри моћи, коју ћемо разумети само ако се осврнемо и на Блиски исток и на Париз после терористичког напада прошлог петка. Укратко: Сједињене Државе желе да очувају своју глобалну хегемонију. За то им је потребна хегемонија и над Блиским истоком, и над Европом, коју је због тога потребно држати што даље од Русије, чему су имали да послуже и украјинска криза и минирање Јужног тока. Русија се, међутим, после позива упомоћ сиријског председника Башара ел Асада, на Блиском истоку појављује као незаобилазан фактор. Са собом Русија доводи и Иран, Иран пак под својим утицајем држи шиитску владу Ирака и његову војску, ту је и либански Хезболах, и, да не дужимо, досадашњи амерички поредак Блиског истока у коме Израел и Саудијска Арабија воде главну реч, уместо да буде додатно ојачан сламањем Асадове Сирије, Американцима почиње да клизи из руку. Не само да Асад, заштићен руским авионима, неће пасти, већ се, од Техерана до Бејрута преко Багдада и Дамаска, ствара и шиитски лук под руским утицајем који тамошњу равнотежу моћи одвлачи од америчког утицаја. А онда се, усред свега тога, прошлог петка 13. новембра догађа Париз. Француска после тога мора да се освети, а осветиће се само ако ступи у озбиљну борбу против Исламске државе коју је одмах оптужила за организовање терористичког напада. Француску у томе подржавају и све остале чланице Европске уније. То их, све заједно, упућује на Русију, јер се Русија већ бори против Исламске државе. И заиста, у уторак председник Русије Владимир Путин својој морнарици наређује да сарађује с француском у борби против сиријских исламиста, а у среду – пошто Путинова наредба, наравно, није уследила без претходних договора – и француски председник Франсоа Оланд најављује велику коалицију Француске, Русије и Сједињених Америчких Држава у борби против ИД.

Последице оваквог развоја догађаја Американцима не могу да буду по вољи. САД не могу да остану по страни већ су приморане да, у борби против ИД, прискоче у помоћ свом савезнику Француској, иако та помоћ значи да ће Башар ел Асад у Сирији, уместо да буде уклоњен као што налаже амерички интерес, бити значајно ојачан, у складу с руским интересом. И не само што Американци сад морају да се боре за Асадов и руски уместо за свој интерес, они истовремено не могу да се успротиве ни руској помоћи у борби против ИД јер нико не спори да је Русија у борби против Исламске државе ефикасна а ИД је притом општи противник. И отуда и додатна, изузетно важна последица овог развоја догађаја: војна сарадња Русије и Француске значиће и њихово политичко приближавање, тим више што тако нешто од Оланда захтевају и његова два главна политичка такмаца у Француској, Марин ле Пен и Никола Саркози. Другим речима, како тренутно ствари стоје, Американцима из руку не клизи само Блиски исток него и Европа.

А на то они неће пристати тако лако, у то можемо да будемо сасвим сигурни. И зато, да би овакав развој догађаја спречили, или га макар омели, потребна им је озбиљна диверзија. Где? Одговор на ово питање враћа нас на Србију и њену јужну покрајину, које Американци управо дестабилизују. Једна варница на Косову и Метохији, макар и међу тамошњим Албанцима за почетак, а том почетку можда већ и присуствујемо, зачуђујућом се брзином може пренети и на преостале косметске Србе, па на југ Србије, а Србија онда мора да реагује. И ето хаоса у „меканом трбуху Европе“ који ће бити додатно погоршан рекама избеглица, и ето невоље која ће поново ослабити Европу уместо да јој се дозволи онакво приближавање Русији… Претеривање? Из све снаге се надамо да јесте, али у том су циљу, све са покличем Викторије Нуланд из Стејт департмента „ј…ш ЕУ“, Американци већ запалили Украјину, а и „Сандеј тајмс“ је, у поменутом тексту о везама Вилијама Вокера, ЦИА и ОВК, цитирао европске дипломате који су устврдили да су и на Космету пре 16 година Американци намерно водили политику која је довела до рата уместо до мирног решења кризе за које су се сви декларативно залагали. Што ће рећи да им ни провоцирање рата, као ни провоцирање рата баш у Србији, нису нимало страни.

Уосталом, сачекајмо да видимо развој догађаја на Косову и Метохији, јер то ће представљати најбољи индикатор тренутних америчких намера и могућности на овом простору. И уздајмо се да ће Русија и земље Европске уније које су још у стању да држе до свог интереса овог пута моћи да спрече Американце, ако су им намере исте као онда када је о њима писао „Сандеј тајмс“…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *