Почетна / Свет / Шамар који је постао историја

Шамар који је постао историја

BeateЗа „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Ново подсећање на догађај који је својевремено имао светски одјек и представљао преломни тренутак у политичком животу Западне Немачке: сада већ чувена Беате Кларсфелд, у том часу још млада жена, опалила је 7. новембра 1968, на јавном месту и пред камерама, жесток шамар тадашњем савезном канцелару Георгу Кизингеру, нацисти „прве генерације“, шамар који се збио у контексту драматичног суочавања младих Немаца са „оловним ћутањем“ њихових родитеља о Холокаусту, суочавања започетог бурним (левичарским) шездесетосмашким летом и настављеног у трауматичним годинама које ће потом уследити

Беате Кларсфелд (1939), рођена Немица и француска држављанка, која је толико пута доводила до усијања политичку јавност у домовини, опет је међу Немцима: овога пута у „мирнодопској“ мисији, али јој прошлост не дозвољава да тако буде.

Управо објављени мемоари (позната издавачка кућа „Пипер“ из Минхена), у преводу с француског, брачног пара Кларсфелд (Беате и Серж Кларсфелд, француски Јеврејин), подсетили су немачку јавност на чувени „шамар који је постао историја“.

Реч је о шамару који је Беате, тада млада дама, опалила на јавном месту, на конгресу Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) у Берлину 7. новембра 1968. године, пред камерама и делегатима, и поред јаког обезбеђења, шефу ове странке и (тадашњем) савезном канцелару Западне Немачке Георгу Кизингеру!

Тај шамар имао је светски одјек и, по некима, представљао је један од преломних тренутака у политичком животу земље: њиме ће, наиме, драматично суочавање младих Немаца са мрачном, нацистичком, прошлошћу сопствене земље, започето бурним студентским (левичарским) шездесетосмашким летом, добити убрзање и најавити нову епоху западнонемачке историје.

 

КРАЈ ЈЕДНЕ КАРИЈЕРЕ И ЕРЕ Практично је означио крај, и крах, иначе неуобичајено кратке државничке каријере (владао је непуне три године) јединог нацисте међу послератним немачким канцеларима. Нису то били, наиме, ни два његова претходника – Конрад Аденауер и Лудвиг Ерхард. Георг Кизингер је већ следеће, 1969. године, изгубио изборе, а на најважнији положај у земљи дошао је први социјалдемократски канцелар и осведочени противник нацизма Вили Брант: у његово време Немачка се радикално променила и измирила са светом.

Шамар Кизингеру био је врхунац жестоке кампање коју је Беате Кларсфелд водила, због његове нацистичке прошлости (члан нацистичке странке постао је 1933. године, имао је висок положај у Рибентроповог министарству спољних послова) од часа кад је постао канцелар.

Иницирала је и организовала многе протесне скупове против нацисте канцелара, штампала је и разаслала на бројне адресе обиље материјала о његовој делатности у време Трећег рајха, а једном је, с новинарском пропусницом, с галерије Бундестага у Бону, проломила тишину у дворани вичући: „Нацисто, поднеси оставку!“

Била је, одмах после рата, запослена у француско-немачкој агенцији за размену младих, једној од институција створених ради бржег помирења дојучерашњих непријатеља са Рајне. Написала је, левичарском листу „Комба“, три уводника против Кизингера, од којих се један оштро супротстављао посети тадашњег (западно)немачког канцелара Паризу. Промптно је отпуштена. Још разлога за појачани ангажман и освету.

[restrictedarea]

KizinguerЗАВЕТНО ОБЕЋАЊЕ Оно што ће тако спектакуларно коначно учинити на конгресу Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), Беате Кларсфелд је најавила заветно на једном скупу у Берлину, пред неколико хиљада студента, и у присуству Гинтера Граса. Нису јој веровали. Чак су је исмејали. Против таквог „ирационалног чина“, како је рекао, био је и Грас, иако је и сам, чим је Кизингер 1966. ступио на канцеларски трон, у јавном писму тражио његову оставку.

Није у томе био усамљен међу интелектуалцима леве оријентације. Чувени филозоф Карл Јасперс упозоравао је да је Кизингер као канцелар срамота за Немачку, као и срамоћење Немачке у иностранству. Та реаговања имала су снажан одјек у иностранству, али и на политичку атмосферу у самој земљи.

Беате је била одлучна да свој наум, по сваку цену, оствари. И да то учини на јавном месту како би провокација имала јаку резонанцу. И управо у Берлину.

Већ је била удата. Имала је француско држављанство. И калкулисала је тиме. Знала је да ће бити ухапшена после „великог скандала“, али се уздала у спасоносну помоћ француског команданта: фактичку (врховну) власт у овом граду држала је победничка четворка војних представника Совјетског Савеза, Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и Француске.

У конгресну дворану ушла је, опет, с новинарском пропусницом. Пришла је, без већих проблема, подијуму на којем је седело председништво конгреса и, уз продоран крик „Нацисто, нацисто, нацисто“ опалила снажан шамар затеченом канцелару. Саопштила је да то чини у име педесет милиона жртава палих у Другом светском рату.

Претходно је обавестила фото-репортера „Штерна“ о својој намери. Нашао се на лицу места. Мало закаснело шкљоцнуо, али „историја је, ипак, забележена“. Ошамућени Кизингер је, кад је обезбеђење већ силом одстранило „атентаторку“ из дворане, упитао: да ли је то била Кларсфелдова?

 

НОВА ХЕРОИНА Сама је шамар канцелару доживела као велико олакшање и ослобађање. Није се плашила кад му је прилазила, иако се, као „потенцијални атентатор“ налазила на нишану Кизингеровог обезбеђења. Страховала је, само, од неуспеха, да не одржи реч коју је дала јавно, и пред неколико хиљада студената.

Изведена је одмах пред судију и, по хитном поступку, кажњена робијом од годину дана. Опоменула је судију да ће се, као француска држављанка, жалити француском команданту. Из Париза је долетео и њен супруг Серж. Настала је забуна. Казна је, такође напречац, смањена на четири месеца условно.

Беате се у Француску вратила као хероина. Постала је икона побуњене немачке младежи. Медији у свету су извештавали данима о „невероватном догађају“ и бламажи западнонемачког канцелара мрачне прошлости. Потоњи немачки нобеловац, књижевник Хајнрих Бел послао је Кларсефелдовој у Париз букет црвених ружа. Његов колега, и сам касније нобеловац, Гинтер Грас критиковао је тај Белов демонстративан потез и поступак.

Beate i Serge

ЛОВЦИ НА НАЦИСТЕ Брачни пар Кларсфелд се није, дакако, помирио с чињеницом да је Кизингер брзо „отишао низ воду“, као политичар и државник и нестао из политичког живота, иако ће, физички, поживети све до 1988. године. Постаће, ортачки, најпознатији ловци на нацисте после Симона Визентала.

Њихо „улов“ био је, заиста, импресиван. На том списку нашли су се, између осталих, шеф Гестапоа у Паризу Курт Лишка (открили су да мирно живи у Келну), фамозни Клаус Барби, „џелат из Лиона“, симбол злочина које су нацисти починили у Француској (пронашли су га у Боливији), па Алојз Брунер, заменик Адолфа Ајхмана.

Бавили су се посебно саучесницима у злочину, високим функционерима колаборантског (француског) режима из Вишија. Њихово несустало ангажовање учинило је, напокон, да и Французи „отворе очи“ и суоче се с делом сопствене кривице, посебно кад је реч о слању тамошњих Јевреја у Аушвиц.

Пажњу светске јавности скренули су и жестоким, иако узалудним, противљењем да бивши генерални секретар Уједињених нација Курт Валдхајм постане председник Аустрије. Јавност је бар сазнала, захваљујући (и) њима, о његовим злочиначким траговима управо на балканском тлу, посебно на тлу Југославије.

 

ДОСТА РАЗЛОГА ЗА АЛАРМ Ни сада, изјавили су у интервјуу „Шпиглу“, иако у „озбиљним годинама“, не бацају „копље у трње“. Брине их хоће ли Национални фронт доћи на власт у Француској. Како ће се развијати „нови француски антисемитизам“, који је ујединио делове екстремне деснице и екстремне левице. Узнемирава их будућност и судбина Европе и десничарски популизам који озбиљно, и опасно, расте на Старом континенту.

Брине их Европа која постаје ксенофобично утврђење. Хоће ли успети да интегрише (толике) избеглице а да, у исто време, сачува европски начин живота и европске вредности. Довољно разлога за аларм.

Беате Кларсфелд је ускакала неколико пута активно на политичку сцену. Кандидовала се једном за посланика Бундестага и то управо против већ споменутог Кизингера. И изгубила. Постала је кандидат немачке левице на председничким изборима 2012. Победио ју је садашњи шеф државе Јоахим Гаук, али је њена популарност допринела јачању угледа ове странке. Предлагали су је за највеће немачко (државно) одликовање. Кад су у питању страни држављани, а рођена Немица (девојачко презиме Кинцел) је као (познатија) Кларсфелдова имала француско држављанство, за коначну одлуку надлежно је министарство спољних послова.

Двапут је одбијена, први пут у време кад је шеф дипломатије био (либерал) Гвидо Вестервеле (тренутно оболео од тешког облика леукемије), дуги пут у време (зеленог) Јошке Фишера. То се, очигледно, није могло бескрајно одлагати: Кларсфелдови су, као пар, добили то одликовање тек ове године. Уручио им га је Беатин ривал на изборима за председника републике Гаук.

Beate i Serge 1

НЕОБИЧНА И УЗБУДЉИВА ПРИЧА И њих двоје су, иначе, необична и узбудљива животна прича. Упознали су се као студенти. Она Немица, кћи војника Вермахта. Имала је двадесет једну годину. Он, шест година старији, син француског Јеврејина и жртве Холокауста. Она потпуно неупућена у (мрачну) немачку прошлост. Као и већина њене генерације. Холокауст се, ни у породици ни у школи, није спомињао. Серж је, дакако, имао велике „предрасуде“ о Немцима, што је „било нормално, свако их је имао“.

Схватио је, временом, да постоји и „друга Немачка“, Немачка великог духа и отпора, великих писаца и научника у изгнанству. И да се о немачкој кривици може, и треба, судити „од случаја до случаја“. Уверио је Беате да буде „поносна што је Немица“.

Направљена је „унутрашња подела посла“: она, Беате, борила се како би се променила „слика Немачке“ у свету, у време када су још бројни нацисти имали веома утицајне позиције у западнонемачком друштву. И у власти.

Он, Серж, борио се да се злочинци, учесници погрома над Јеврејима, изведу пред суд. Не само они из Немачке него и из његове Француске.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *