Русија и српска победа

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Ако се зна да је „независно Косово“ признало 111 држава света, а да су за његов пријем у Унеско гласале свега 92 земље, онда је то велика победа Србије коју подржава Русија, али где је ту „европски пут“?

Руски медији листом оцењују да је одбијање пријема Косова у Унеско велики крах америчке дипломатије, али и не мања подршка Београду, који је на прави начин организовао агитацију у светским размерама. Пропаст предлога који је формално поднела Албанија, али иза кога стоје САД, Велика Британија и све оне државе које су у седишту у Унеска у Паризу гласале „за“ пријем Косова, показује нови однос снага у свету. Американци више немају двотрећинску већину у светским форумима, а ускоро ће се поставити питање да ли имају и натполовичну. БРИКС је опалио у Паризу још једну шамарчину самопроглашеној „Групи 7“ која је дуже од пола века владала светом.

ОЗБИЉАН ПОРАЗ САД Директор Института земаља Латинске Америке Руске академије наука, доктор економских наука, професор и академик Владимир Давидов један је од оних који тврде да је непримање Косова у Унеско, на чему се годинама радило, озбиљан пораз америчке дипломатије. „Против Косова у Унеску нису гласале само земље Латинске Америке, него и велики део међународне заједнице, укључујући и земљу као што је Шпанија. Сматрам да је реч о озбиљном поразу америчке дипломатије, која је активно подржавала и гурала Косово у различитим међународним форумима“, истакао је Давидов.

[restrictedarea]

Против пријема лажне државе Косово, гласале су, поред осталих, масовно и латиноамеричке државе, укључујући и тако важну земљу попут Мексика, јужног суседа САД. То се може објаснити не само глобалним кретањима и измештањем центра светске моћи изван западних „велесила“ већ и специфичним искуствима ових земаља у односима са Вашингтоном за последња два века. Од наметања „Монроове доктрине“, по којој и Јужна и Северна Америка морају бити под хегемонијом САД, преко традиционалне економске експлоатације од стране америчких корпорација, па до класичне територијалне експанзије, где су Куба и Мексико само неки од примера. Америчке трупе искрцавају се свуда где се појављују „неугодни“ режими, а послератна пракса довођења на власт послушних диктатора завила је у црно многе латиноамеричке земље. Отуда и њихово сврставање уз Србију, Русију и Кину у Унеску. То је и дипломатски пораз Америке, и разлог да се изнова озбиљно замисле о томе шта то буја у њиховом „унутрашњем дворишту“.

„Мислим да је међународна заједница, укључујући и већину латиноамеричких држава, уз поједине изузетке, исказала принципијелну позицију и разумевање историјске правде. Велику улогу има озбиљна подршка пружена српском народу, јер је раније сва кривица за тешке сукобе на Балкану сваљивана на Србе. Сматрам да ово гласање демонстрира подршку Србији, која се сада не налази баш у најбољој ситуацији. Под утицајем је ЕУ и тешко јој је да покаже самосталност и вољу. Мислим да ће ово гласање помоћи Србији да очува достојанство српског народа“, нагласио је руски академик.

КРАХ НАСРТАЈА НА БЕОГРАД После летошњег неуспеха британске резолуције о Сребреници и садашњег фијаска Косова да уђе у Унеско, као да се западни насртаји на Београд одбијају о невидљиву стену. До сада Србија није уживала такву врсту заштите, па је Београду било релативно лако претити овим или оним последицама. Очито, права борба за српске националне интересе тек сада може да буде активизирана, када се глобална арена видно уравнотежила. То истовремено наглашава значај светских институција, као што су Уједињене нације, кроз које је најзад могуће деловати са много већим самопоуздањем. Сада постаје јасније зашто су Американци последњих година тако упорно желели да водећу улогу у решавању конфликата и других питања са УН пребаце на НАТО – као на наводно ефикаснију организацију, способнију да решава проблеме. Како би се осетљива светска питања „по кратком поступку“ решавала у НАТО, добро се види и из последњег гласања у Унеско.

Академик Давидов види могућност да Русија отвори шири дијалог са латиноамеричким земљама које су гласале против албанског (америчког) предлога у Унеско. Посебно, да ли је могуће од њих добити подршку и за руске ставове, када је реч о Сирији или Криму? Он најављује веома озбиљна преиспитивања позиција многих престоница у свету.

„И без наших напора Латинска Америка је осудила нацизам у савременој политичкој пракси, укључујући и Украјину. Сматрам да ће процес већег разумевања међународних позиција Русије тек сада добити на замаху. То су веома брзи процеси и они се одвијају практично у реалном времену, па многе националне дипломатије немају времена да реагују и налазе се у недоумици. Њима је потребно време да сагледају дешавања, да их разумеју и заузму адекватну позицију. На примеру Латинске Америке сведоци смо таквог постепеног сазревања. Историјско сећање латиноамеричких народа оптерећено је врло сложеним околностима. Какво гласање бисмо могли да очекујемо од Мексика, чије су две трећине територије САД анектирале средином 19. века? Представници ових држава веома озбиљно доживљавају тему прекрајања државних граница и националног суверенитета“, истакао је професор Давидов.

 

ПОВОД ЗА ПРЕИСПИТИВАЊА Ако се зна да је „независно Косово“ признало 111 држава света, а да су за његов пријем у Унеско гласале свега 92 земље, онда је то несумњиво велика победа Србије коју подржава Русија. То може бити и повод за преиспитивање читавог система савезништава и пријатељстава, које је Београд градио у последњих 15 година. Посебан „укус“ српске дипломатске победе даје и то што су за пријем Косова у Унеско гласале многе мале, острвске, готово виртуелне државе, док Србију подржавају велике и многољудне земље. Међу њима има и оних, попут Филипина, Шпаније или Грузије, које се сматрају за америчке савезнике, па је очигледно да ту нешто „не штима“.

Руски медији наводе као изненађење то што су три земље – Таџикистан, Азербејџан и Иран – на речима подржале Србију, али су у тренутку гласања напустили салу. То се може тумачити њиховим енергетским плановима за полагање гасовода који би преко Балкана снабдевали Европу, па нису желели да љуте Американце, верујући да од њихове добре воље много тога зависи у овом региону. Али у свету, показало се то јасно у Паризу, више не зависи све од њих. Земље БРИКС-а, појачане Латинском Америком и другим савезницима, представљају добру основу за формирање мултиполарног света.

Помогло је и обраћање шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова, који се успротивио коришћењу Унеска као инструмента за озакоњивање самопроглашене независности Косова. „Упркос свим тешкоћама међународног живота, важно је избећи политизацију делатности Унеска, коју у последње време примећујемо на примеру покушаја давања Косову чланства у Унеску, што је кршење Резолуције СБ УН“, рекао је Лавров после сусрета са генералном директорком Унеска Ирином Боковом. Руски медији истичу да на Косову није било референдума пре проглашења независности, а да интересе Србије штити Резолуција 1244, која не познаје никакав „суверенитет“ покрајине, па самим тим ни могућност њеног учешћа у било каквим међународним телима и организацијама, што је привилегија међународних субјеката. Ова резолуција, подсетимо, за Косово и Метохију признаје само суштинску аутономију у саставу Југославије, односно Србије као њене правне наследнице.

НОВИ ПУТЕВИ И ПЕРСПЕКТИВЕ Вероватно је сада најважније питање: шта даље? Све очи су уперене у Београд. Две важне победе Србије у Уједињеним нацијама отварају нове путеве и перспективе у борби за Косово и Метохију, али САД и ЕУ доживеће то као отворено непријатељски акт. Према њиховом мишљењу, одвајање Косова од Србије је завршена прича и Београд треба да гледа у будућност, заборављајући све што је претходило. Међутим, Вашингтон и Брисел, осим магловитих изјава о „европској перспективи“, не дају никакву конкретну визију те будућности. Нема гаранција, нема правно обавезујућих докумената са њихове стране. Чак ни њихова обећања не садрже конкретне датуме и рокове када би Србија могла да постане пуноправна чланица Уније. Сва обећања своде се на оквирне временске одреднице о томе када би Београд могао да започне преговоре о овом или оном поглављу. А с обзиром на то да ових поглавља има много, све би то могло веома дуго да потраје – гаранција никаквих нема.

И потрајаће, сигурно. На крају тог пута биће исти онај камен спотицања као на почетку: Косово. Тада ће га, најављују на Западу, и сама Србија признати, жељна чланства у европској породици народа. Али зашто смо онда, по сваку цену, спречавали Косово да уђе у неки Унеско, ако ћемо га у целини признати већ за коју годину, и оно ће потом бити несметано примљено у све светске институције које пожели? И зашто Американци, по речима Лаврова, морају да политизују Унеско да би на мала врата прогурали косовску независност, ако је то само „питање дана“? Зашто Американци не гледају у будућност, као што препоручују Србима, па не причекају коју годину и – све ће бити у раду? Или ипак неће?

[/restrictedarea]