Ритуална сатара и неопаганска србија

Значење спектакла приказаног у „24 минута са Зораном Кесићем“

Kesic 1Пише Љиљана Богдановић

Да ли наше непријатеље, или тек идејне и политичке неистомишљенике савладамо само онда када их озледимо, рашчеречимо, убијемо, чак можда – поједемо? И да ли у духу трансфера моћи магијског обреда свој бес, на сличан начин а у нади да то „помаже“, можемо искалити и на предметима који припадају непријатељима? Да ове недоумице нису део психолошког багажа прохујалог времена варварства већ да се, подстакнути утисцима из јавног живота, сличним мислима можемо занимати и данас, показано нам је у популарном сатиричном програму ТВ Б92

Популарни телевизијски водитељ у десној руци држи сатару, а у левој књигу на чијој насловној страни је осмехнуто лице жене – аутора показане књиге. Одлучним гестом, уз полусмркнуто лице, ТВ подвижник замахује сечивом, тешким и оштрим, пресеца књигу, уништавајући тзв. рикну и хвалећи се да је необична егзекуција запела код стране 209! У следећем минуту, џелат књиге, и даље енергичан и отресит, пререзану половину баца преко рамена, не осврнувши се. Папир лети, он се благо и загонетно осмехује. Готово је са сатаром? Не, незграпно и ружно сечиво је важан реквизит, остаје у кадру све док гледалац не „усвоји поруку“, а потом, у наставку, хладно оруђе-оружје водитељ предаје гошћи, услужној и љупкој плавуши, која спремно као да је реч о привлачном минимобилијару преузима сечиво, и одговорност…Углађени и лепи, водитељ и дама затим ћаскају на тему: колико и шта од књиге ваља сећи даље.

Описани хорор менует за књигу и сатару виђен је прошле суботе, 7. новембра, у емисији уз коју се често додаје епитет духовита и култна, као што се за њеног водитеља уобичајено напомиње да је даровит и елоквентан смејач. Дакле, Зоран Кесић и његова емисија „24 минута са Зораном Кесићем“ на телевизији Б92, а ритуално клање књиге изведено је над мемоарском прозом Мире Марковић, удовице Слободана Милошевића. Сатирични ТВ бренд је у своје јубиларно издање (70. по реду) сместио јавно пировање над књигом чији наслов Овако је то било у овој прилици може да функционише и у симболичној равни, пије воду у најразличитијим бизарним „пригодама“, па и у оној када треба насловити призор одвратног обреда уништења!

[restrictedarea]

Kesic 2СПЕКТАКЛ, РИТУАЛ, ПАЛИТЕЉИ Шта је порука виђеног ТВ спектакла, и коме је он намењен? Због чега тобож духовити „скеч“ подсећа на варварске обредне ритуале жртвовања, тачније – шта може бити смисао „жртвовања“ књиге, ако то није „беседа“, сатаром упућена, аутору кога не волимо и кога се плашимо (важан део обредног жртвовања увек су и ослобађање од страхова, катарза и спасење)? Нека позната давнашња искуства упозоравају да, када се крене са жртвовањем књига, то лако постаје први корак према „преваспитавању“ аутора, као „меке силе“ која ствара и пропагира „књигине“ идеје и (за)мисли. После чувених ломача инквизиције, најпознатији пример историјске авети која је – на поменутом трагу – изводила специјалне операције са књигама јесте нацистичка Немачка. Извори данас бележе да је спаљивање књига била кампања власти Нацистичке Немачке чији је циљ био да се церемонијално спале оне књиге које су биле у супротности са нацистичком идеологијом. На мети су се нашле књиге јеврејских, марксистичких и пацифистичких писаца, а све у склопу „акције против ненемачког духа“. У овом историјском евоцирању и објашњавању је одгонетка и решење за све претходне и потоње случајеве одмазде над штампаним и укориченим текстовима: уништавају се књиге које пропагирају непожељне идеје, идеологије и веровања, проповедају оно што је у супротности са пожељним и „исправним“ ставовима и уверењима… Може то и сатаром, кад прилика не дозвољава другачије. Може, када велики Франсоа Трифо режира, и пламеном из посебно конструисаног пламеника какав је виђен у култном британском филму Фаренхајт 451 – поглед у свет у којем су књиге и било какви други писани текстови забрањени, где индивидуална мисао практично не постоји, а главни јунак је један од најбољих владиних „палитеља“. Препознајемо ли београдског кандидата за неку сличну улогу?

У својој колективној меморији Срби, колико је познато, памте забране и цензурисање књига (мајку демократије у савремених Срба бије глас да се управо она у времену титоизма истакла забранама више наслова), али немају „податке“ о поступцима и правилима њиховог потпуног уништавања, путем на пример потапања у киселину, сечења и дробљења у стари папир (у овом смислу је пак изузетак случај „растерећивања“ пребогатих фондова Народне библиотеке Србије, када је под управом и вољом некадашњег управника Сретена Угричића, како кажу, мноштво књига поступком механичке рециклаже отишло у другу димензију – стари папир, целулозу и крпе!). Није било ни спаљивања (и ту су искуства и подаци оскудни, а неки доступни тврде да се у Србији спаљивање догодило само једном, на Конгресу Културне акције у Крагујевцу, и да су и ту били уплетени прсти мајке демократије!).

Када се исече и раскомада, књигу је тешко читати, када се спали – немогуће. Ипак, чини се да је оно прво, тобож блаже али једнако убитачно, само пут до радикалнијег решења.

Ова најрадикалнија решења бележе опште енциклопедије, па једним карактеристичним детаљем, и електронска: Велики број људи окупио се на тргу Opernplatz у Берлину 10. маја 1933. Међу књигама које су тога дана спаљене била је и књига Хајнриха Хајнеа Almansor, у којој је песник записао „Тамо где спаљују књиге на крају ће спаљивати и људе“.

Песници су видовити, али искуство каже да њихове алегорије могу бити понекад тек модус да се слутњама душе дају најцрња, дакако претерана обележја, управо зато да би људима порука и упозорење били јаснији и пријемчивији.

Да ли нас само вишак маште води присећањима на епохална огрешења и неразумна застрањивања док гледамо „сатиричне“ прилоге београдске телевизије са националном фреквенцијом. Или не можемо да добацимо до разумевања суптилног хумора, па се присећамо лепог и хамлетовски узнемиреног Гаја Монтага, „палитеља“ књига из Фаренхајта 451 (температура на којој иначе папир почиње да гори), управо док гледамо углађеног и наочитог Београђанина који на собној, не вишој температури, хладним сечивом оперише књигама. Исто није, али…

Kesic 3ЦАКУМ-ПАКУМ ЕКИПА Шта је баш књигу Мире Марковић кандидовало за јавну егзекуцију у програму створеном у окружењу наводно духовитих и луцидних људи? Да ли је о избору одлучио посебан читалачки укус и смисао за литературу групе која потписује емисију „24 минута“? Говорећи о њиховом професионализму и дару, мало ко штеди речи похвала (немилосрднији су у критици само блогери који често звоцају: Кесић никад неће испричати виц о Кирбију, Сорошу, женама у црном, Меркеловој. О Обами да не причамо). Познати београдски сатиричар (Павле Ћосић) међутим, каже: „Ова емисија додатно је појачана јаком продукцијом и друштвом такође доказаних и врсних сатиричара из Њуз нета. Није тешко закључити да на овим емисијама ради уигран тим и да је скоро сваки секунд израчунат унапред написаним сценаријем, да импровизације има врло мало… Све цакум-пакум.“

Али цакум-пакум момци не остају на реченој висини у условима посебних изазова. Ништа не може бити посебније од изазова становишта које не препознају као своје. Страно је све то и нежељено између ових корица, иза тог лица и имена. Опасно и претеће, таман у мери довољној да се заборави рафинман и посегне за елементарном, безмало варварском непосредношћу, са сатаром у руци. Свеједно да ли је у представи и разумевању, у овом конкретном случају, то другачије и нежељено до бесмисла предимензионирана, и у уобразиљи нереално нарасла опасност, одговара се ритуалним, церемонијалним уништењем. Лако и уз гег и штос, симболичко убијање књиге постаје једнако симболичком и ритуалном отклањању ширег контекста и свих других значења блиских окружењу аутора нападнуте књиге.

Да ли наше непријатеље, или тек идејне и политичке неистомишљенике, савладамо само онда када их озледимо, рашчеречимо, убијемо, чак можда – поједемо? И да ли у духу трансфера моћи магијског обреда свој бес, на сличан начин а у нади да то „помаже“, можемо искалити и на предметима који припадају непријатељима? Ако је тако, због чега се креативни тим није досетио да Кесић на пример током целе емисије цепа, цепка, па потом и жваће страну по страну књиге? Или су зуби нежнији од сатаре, па је и порука млака.

Можда смо те суботње вечери присуствовали великом моменту телевизије, преломном скоку у некакав будући „српски Фаренхајт”, само без броја, па дакле и без пламена. На хладно!

Ономе ко је живео и живи у Србији, из многих поменутих детаља и виђених сцена ове ТВ приче неће бити тешко да реконструише стварне замисли и наговештаје аутора, ни да дешифрује гегове и изразе водитеља, као ни значење виђених „порука“. Необична је само бруталност, или одсуство духа и хумора.

Да ли поруке креативног тима Б92 заправо представљају одговор који они дају корпусу идеја што би могле да буду имплициране и подстакнуте овом књигом, сећањима, призивима и евоцирањима, најзад, поновним оживљавањима које се по сваку цену, макар се пресуђивало и сатаром, морају онемогућити? Демократски сасвим толерантно и зрело, колико то сатара, односно замах њоме допушта.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. … није много весео живот професионалних сатиричара; чим финија оштрица, тим се лакше тупи… ?!
    Па где трагају за инспирацијом…. Можда и код оних, игнорисаних, на црним листама `битних` фактора, ретке, незнане књижице… ?
    в. ISBN 978-86-916977-0-9 , str. 46 “Натољубље” …. ? / сатара* (из последњег стиха) – српски месарски и кухињски томахавк, ређе се користи у књижевне сврхе /…. ?

  2. milos piletic

    HVALA “PECATU“i Vuceli na informaciji o “BEdevedesetdava“ degutantno i bezobrazno “seckanje“ na TV-u… Tekst bi mogao da bude i snazniji (jaci)!!!, ali je dovoljan za informisanje, hvala jos jednom, samo nastavite tako, pozdrav svim Pecatovcima i Vuceli, PILE.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *