Проф. др Драган Симеуновић / ПРВИ ДЕО/ – Тероризам, миграције и повратак националне државе

Разговарала Мила Милосављевић

Потврђује се, у животу и пракси, да националне државе не само да нису нестале пред налетом глобализације већ се стално доказују као виталне творевине које и те како имају будућност. Миграције су биле само окидач да се покаже како још увек не може без националне државе. Ма шта неки причали сви смо ми помало националисти. У праву је Лудвиг Флек када каже да сви гледамо на свет својим очима, али да га видимо очима наших колективитета: нације, верске групе, расе, у крајњем и породице

Богат стваралачки опус нашег саговорника чини седамнаест књига и преко двеста чланака, махом преведених, и то на девет језика. Члан је више иностраних академија наука, а у САНУ је дугогодишњи секретар Одбора за друштвену теорију и филозофију. Симеуновићева књига „Нација и глобализација“ са предговором Владете Јеротића, прошлогодишње „Просветино“ издање, садржи низ оцена и предвиђања која су се врло брзо показала као тачна, између осталог и она о не само успешном преживљавању националне државе пред налетом глобализације већ и о њеном повратку.

Професор Факултета политичких наука др Драган Симеуновић један је од ретких врхунских интелектуалаца који, уз познавање теорије, има одличан увид у политичку праксу. У иностранству важи за врхунског прогнозера политичких збивања и врло цењеног експерта за контратероризам. Светски углед су му донела предавања и смела иступања у десетинама страних земаља, као и веома успешна сарадња са најзначајнијим међународним организацијама, од УН до Светске банке. Тренутно је ангажован као експерт при Европској комисији у Бриселу за питања безбедности и миграција. У разговору за „Печат“, Симеуновић појашњава како су тероризам и миграције допринели оснажењу националне државе упркос томе што је она, још почетком 90-их, била отписана.

 Трагедија која је, у „режији“ терориста, задесила Париз захтева ваш коментар француског система безбедности. Да ли се она могла спречити?

Нажалост, уз саосећање због масе жртава, морам рећи да колико су терористи у Паризу били успешни, толико је поново подбацио француски безбедносни апарат. Да француске службе безбедности одавно нису оно што су некад биле, показао је још напад на редакцију листа Шарли eбдо. Већ тада сам јавно изнео уверење да би све руководство француских безбедносних структура требало под хитно да поднесе оставку, не зато да би било кажњено због разних пропуста него да би уступило место способнијим кадровима како не би дошло до нових трагедија у тој земљи. Колико знам то није учињено, а не видим да то у Француској ико тражи и сада. Главна грешка француског система безбедности је у недовољној сарадњи са другима у борби против тероризма. Није реч само о томе да нису давали довољно информације другима већ и о томе да нису можда довољно уважавали мишљења и сазнања других. Поред тога, да би се спречили овакви напади, потребна је врло темељна реорганизација безбедносних служби и увећање броја оперативаца, уопште више новца. Ако хоћете да будете безбеднији, то захтева додатне издатке и на томе не сме да се штеди.

Када сте на самом почетку 90-их година објавили прву књигу о новом светском поретку и новој националној држави, која ће ускоро потом бити преведена у Француској и доживети велики успех, оптуживали су вас и са леве и са десне стране за идеолошку јерес. Сада, када вам и актуелни тероризам и разна друга збивања у Европи подстакнута миграцијама дају за право, када државе које су и себи и другима одрицале право на суверенитет подижу зидове и обнављају међу собом националне границе!, било би разумљиво да осећате сатисфакцију.

Никада се нисам много обазирао на идеолошки засноване примедбе. Важно је што се у пракси потврђује да националне државе не само да нису нестале пред налетом глобализације већ се стално доказују као виталне творевине које и те како имају будућност. Историја нас учи да недовршени процеси и политичке појаве које се нису потрошиле имају тенденцију обнављања. То се рецимо десило са капитализмом у нас. Само због идеолошког слепила, у нас нико све до самог краја осамдесетих година прошлог века није веровао да је могућ повратак вишепартијског система и капитализма.

[restrictedarea]

Средином осамдесетих објавили сте своје прве књиге о могућностима обнове политичког плурализма и капитализма, прва је одмах постала политички хит, а она о плурализму је морала да чека извесно време. Да ли је радила цензура?

Градски комитет незванично није дозвољавао издавачу да се књига штампа. Праву цензуру сам доживео тек у другој половини 90-их када је забрањена позоришна представа „Поредак  светски нови или предвиђање судбине“ за коју сам написао сценарио. Морао сам чак да се на извесно време склоним из земље. Што се тиче тих мојих првих најава повратка вишестранаштва, оне су, ако се изузме један оштар напад на мене у словеначком марксистичком часопису, биле тих осамдесетих дочекане више као теоријски несташлук  него као реална могућност. О томе сведочи педесетак интервјуа у којима нема ниједне оптужбе већ много новинарске радозналости. Тада су људи били толико ментално заражени вером у праволинијски развој историје да су мислили да су одиста сваки дан корак ближе комунизму. Данас пак они који су заражени вирусом глобализма исто тако мисле да другог пута нема, нити да повратака може бити. Интересантно је како је човек у исти мах и умно и самоограничено биће.

Европа је уз САД била и остала кључни медијатор и управљач процесима глобализације који су претпостављали ликвидацију националне државе као нечег преживелог. Сада чланице ЕУ спас пред пошашћу миграција траже у својим националним оквирима, правдају се националним интересом и подижу ограде на одавно избрисаним границама. Догађа ли се оно што сте предвидели?

Једино политички острашћени умови могу бити само за глобализацију или само за националну државу. У питању је вечни однос општег и посебног који је један од принципа устројства света. То што су носиоци свеопште замишљеног глобалног пројекта хтели да укину националну државу као посебност било је једнако нереално као и жудња да националне државе буду апсолутно неповезане и независне. Међузависност је људска судбина. Пренето на макросоцијални ниво то значи да морамо учествовати у општем, а да притом останемо свој на своме, оно што јесмо са пуном могућношћу адаптирања свему бољем, што не значи аутоматски и свему новом.

Како тероризам доприноси опстанку националне државе

Тако што као екстремна опасност тера државе да се попут пужа увлаче у своје кућице. Поред тога постоји нешто што се зове национални интерес и сходно томе и национална безбедност. Њихово остваривање и заштита је веома сложен посао који усложњавају разни фактори, између осталог и нека врста традиционалног приступа. У питању је однос традиције обавештајног рада као строго националног посла и савременог тероризма као све више и више глобалног изазова. Борба против тероризма се свуда у свету највише води преко обавештајних служби, а све оне традиционално нерадо дају информације другим службама, па чак и оним из исте државе, јер то је у складу са њиховим бићем и њиховим принципима. То се преноси и на план борбе ЕУ против тероризма. Рецимо, у ЕУ свака држава чланица је дужна да размењује све своје информације о терористима са другим чланицама, али се у пракси то не ради већ се уступа само део информација, а остатак се чува зарад „националног интереса“. Услед тога чланице ЕУ се на том плану у ствари понашају и потврђују првенствено као националне државе а не као искрене чланице ЕУ које су се одрекле свог суверенитета у највећој могућој мери. Отуда је главни европски функционер ЕУ за борбу против тероризма уместо да буде кључна фигура у тој борби, заправо скоро небитан фактор без праве оперативне моћи и довољно сазнања. Много се прича о сарадњи, нарочито у овако трагичним тренуцима, а заправо би она морала бити далеко већа иначе тероризам никада неће бити побеђен.

 Како пак миграције показују да национална држава опстаје?

Миграције су биле само окидач и показале су да се још увек не може без националне државе. Ма шта неки причали, сви смо ми помало националисти. У праву је Лудвиг Флек када каже да сви гледамо на свет својим очима, али да га видимо очима наших колективитета: нације, верске групе, расе, у крајњем и породице. Човек није нити може бити апсолутно ослобођен сваке субјективности из простог разлога што није нити ће икада бити савршен колико год радио на себи.

Да ли миграције откривају једно ново, лицемерно лице Европе?

Пре бих рекао да откривају страх богатих за очување свога благостања. Вековима су европске земље пљачкале Африку и Азију и сада им мигранти долазе да наплате бар део тога. Већина жуди за наплатом у новцу, али нажалост неки хоће наплату у крви по принципу – за бомбардовање моје земље и народа платиће ваш народ у Паризу, Лондону или Мадриду.

Богате тероризам неће, разуме се, одвратити од похлепе и истрајавања у „базичном послу“?

Чак и у страху Европе од тероризма и миграната они гледају како да миграције искористе за даље богаћење. Реч је о намери да се искористи та огромна популација најјефтиније могуће радне снаге која је богатима дошла на ноге. Они сад не морају да премештају фабрике тамо где је радна снага јефтина и да скупо плаћају трошкове транспорта за своје робе произведене у даљини. Само треба извршити концентрацију те радне снаге и користити је плански и систематично и богати део Европе ће зарадити на миграцијама. То вам је као са јагодама на пијаци. Скупе су кад их нема, али су још увек скупе и кад их има а раштркане су по крајевима пијаце. Међутим, када су све сакупљене на неколико суседних тезги, цена им пада. Тако и мигранти, ако буду сакупљени на једном месту, поготову оном које их не задовољава, биће спремнији да раде за још мање новца. Важно је само да не дозволимо да то место концентрације миграната постанемо ми, односно да се та улога не додели Србији.

Неки мисле да смо претерали у пажњи према мигрантима?

Показали смо да имамо срце и душу. Сада је на реду да покажемо да имамо и мозак.

Откуд оволике миграције и докле ће трајати?

Три главна разлога за миграције су увек била: демографска експлозија у неким деловима света, ратови и могућност социјалног инжењеринга. Ти разлози важе и сада.

Где је највећа демографска експлозија данас?

Данас на том плану предњачи Африка, а знатан пораст становништва је карактеристичан и за неке азијске и латиноамеричке земље. У Африци је 1950. живело само 9% светског становништва, то јест 244 милиона, а данас у тамо живи милијарду и двеста милиона људи. Дакле, за само пола века један континент је добио милијарду становника више. Поређења ради, да би свеукупан број људи на земљи достигао цифру од једне милијарде био је потребан период од праисторије па све до 19. века. Број становника у Африци ће достићи четири милијарде пре 2100. године. Томе доприноси не само брзо умножавање становништва већ и знатно побољшани животни и здравствени стандарди, а сходно томе и продужени животни век. Од 21 „супер плодне“ земље чак 19 их је у Африци, а две су у Азији. Нигерија, која је са својих 160 милиона становника одавно претекла по броју становника Русију, 2050. имаће 244 милиона становника, то јест тачно онолико колико је имала цела Африка век раније. За то време број аутохтоних становника у земљама ЕУ ће порасти за свега 13 милиона.

 Има ли религија, пре свега ислам, утицај на толики прираштај?

На брзину прираштаја у Африци утиче чињеница да се она нагло и радикално исламизира у последњим деценијама. Хришћанство као религија мрских белих освајача која је присутна у Африци тек један век, све се више одбацује, а нарочито узмиче пред исламом у северној половини Африке. Са тако великим прирастом у неразвијеним земљама логично је да расту и неиспуњена социјална ишчекивања у погледу запослености и животног стандарда. Иако се никада у историји људског рода није производило толико хране као данас, у свету и даље расте број гладних. Од седам милијарди људи колико их има данас, чак једна и по милијарда живи у крајњем сиромаштву са приходом испод једног долара по глави становника. Сваког дана у просеку од глади умре 17.000 деце, али их се дневно роди око 175.000, односно двоје у секунди. Нагло се повећава потражња за храном, водом, простором и послом. У исто време технолошка револуција са поносом најављује да узнапредовала роботика и компјутеризација управе и производње драстично смањују потребу за радним ангажовањем људског фактора. Маказе између наглог пораста становништва и смањења потребе за ангажовањем људи се полако претварају у социјалну провалију са несагледивим последицама.

Већина миграната ипак највише стиже са Блиског истока?

Зато што су ратови важнији разлог за миграције од демографских експлозија, а на Блиском истоку збило се и још није довршено Арапско пролеће, и, што је најгоре, бележи се пораст броја ратова и терористичких организација на истом простору. Ирак, Сирија и Авганистан су малтене једно ратиште. Ништа не доноси са собом толики степен несигурности по човека и његову породицу као рат. Природно је да се човек склања од несреће. Поред тога, и на Блиском истоку такође се бележи у последњих пола века вртоглав пораст становништва, не само ратова. Сирија је примера ради 1950. имала 3,5 милиона становника, а данас их има око 22 милиона. Број становника Египта је од 1950. до данас порастао са 20 милиона на скоро 85 милиона, а до половине овог века Египћана ће бити више од 125 милиона.

Шта је са прираштајем у богатој Европи?

У Европи, којој и поред прилива миграната прети драстичан пад броја становника, једино Косово и Метохија са својом стопом прираштаја од 0,9%  годишње прате светски просек прираштаја од 1,2 одсто. Између 2015. и 2050. у Европи ће бити 63 милиона више умрлих него новорођених. Најновији извештај Уједињених нација оцењује да ће до 2050. у Европи бити 31 милион миграната, а да ће се до тада њено становништво смањити за 32 милиона. Дакле, имамо с једне стране огроман и незаустављив прираштај у Африци и на Блиском истоку као најкризнијим деловима света, а с друге драстичан пад прираштаја и броја становника у Европи као најбогатијем и најуређенијем континенту света. Како се Африка и Блиски исток граниче поморски и континентално огромном дужином са Европом, миграције ка њој су неминовне.

И Србији се црно пише на том плану. Има ли код нас неке специфичности?

За кратко време у Србији ће опасти број становника за 17%, пре свега Срба и Мађара, а већ сада највећи прираштај у Србији имају Роми. Додуше, драстичан пад броја становника у том период бележиће и друге балканске земље, пре свега Бугарска, али и Хрватска. Специфично за Србију је то што је према попису становништва из 1961. у Србији живело 9,826 Рома, а до 2011. њихов број је према процени Савета Европе порастао на 450.000, па су Роми постали трећа по величини етничка скупина у Србији, одмах иза Срба и Мађара. Само у периоду од 2002. до 2011. број Рома у Србији је порастао за око 37%, док је број Срба и Мађара у том период опао за неколико процената. Неке друге процене о броју Рома у Србији су много веће. По њима у Србији има између 600.000 и 700.000 Рома што отвара питање „етничке мимикрије“ Рома у нашој земљи. То значи да је број Рома у Србији раније био већи него што то показује попис из 1961, али да нису сви били пописани или се нису изјашњавали као Роми. Међутим, њихов оволики бројчани пораст у току последњих десетак година није само плод рађања. Јасно је да је нагли прираштај Рома у Србији од фасцинантних 37%, који нису имали ни Албанци на Косову и Метохији, у великој мери резултат њиховог механичког прилива из других средина, пре свега из ратом захваћених подручја, услед њиховог протеривања из Хрватске и са Косова и Метохије, али све више и услед њиховог принудног досељавања из земаља ЕУ. Неке европске земље их депортују нама а не у њихове матичне земље, рецимо у Румунију, зато што би се из тих својих држава, чланица ЕУ, Роми лакше могли да врате у богате европске земље. Овако, пошаљу их нама, а ми им дамо наша документа са којима имају мање права и теже могу да се крећу по Европи, а нарочито теже могу да се трајно настањују.

[/restrictedarea]