ПЕТАР ОМЧИКУС – О Академији „галеријашима” псовању и слободи…

Omcikus 1Разговарала Мара Кнежевић Керн

Можда сам кандидат с најстаријим стажом у чекаоници САНУ, будући да ме је први пут предложио Мића Поповић, али се испоставило да није био „прави тренутак“. У међувремену су многе улице добиле имена по сликарима из моје генерације, а ја сам још ту, што ме наводи на помисао да признање ипак није закаснело

Након вишедеценијског боравка у Паризу, граду магнетске привлачности за послератну генерацију југословенских сликара, Петар Омчикус је затворио врата свог атељеа у предграђу Gentilly да би – после отрежњујућег искуства са „западним вредностима“ – за своје трајно пребивалиште изабрао Београд.

Непосредан повод за овај разговор је избор Петра Омчикуса за редовног члана Српске академије наука и уметности. Tиме је, унеколико, одужен дуг овом уметнику, чија су дела обележила епоху.

Признање САНУ долази у тренутку кад приводите крају обиман посао пописа дела која ћете оставити Академији. Какав однос имате према овом именовању, с обзиром на дуготрајну и компликовану процедуру око избора?

Признања су увек пријатна, без обзира на околности и тренутак у којем сте изабрани, а с обзиром на то да на избор утичу и лични афинитети оних који одлучују, као и бројне околности везане за политички амбијент, могу рећи да сам овом приликом имао више среће него остали… Можда сам кандидат с најстаријим стажом у чекаоници, будући да ме је први пут предложио Мића Поповић, али се испоставило да није био „прави тренутак“. У међувремену су многе улице добиле имена по сликарима из моје генерације, а ја сам још ту, што ме наводи на помисао да признање ипак није закаснело… А што се тиче дела намењених САНУ, могу само да кажем да се ради о преко сто слика, међу којима је неколико капиталних дела створених у деценији распада Југославије. Музеју на Ушћу наменио сам слику „Критичари“,  а „Задар“ поклањам Народном музеју. Нажалост, већи део слика није код мене, налазе се у Београду код пријатеља на чувању, па очекујем да ће САНУ предузети мере за њихово преузимање. Ту процедуру би требало обавити што пре, како би се слике безбедно депоновале, посебно ако се има у виду постојање опасности од мешетара на хаотичном тржишту уметничким предметима, од подметања копија уместо  оригинала до крађе необезбеђених слика.

[restrictedarea]

Назвали су вас „нежни сликар, који је својом дрскошћу освојио свет“. Чини се да је та „дрскост“ нарочито дошла до изражаја 1999, кад сте се у Паризу, заједно са Петером Хандкеом, прикључили покрету за медијску одбрану Србије од НАТО агресије. Може ли се и за ваше сликарство рећи да је ангажовано?

Omcikus 2Хандке је изузетан човек, разумео је шта се дешава и данас скупо плаћа свој „просрпски“ став. Њега то не дотиче. Смејали смо се кад је препричавао догађај у Ослу, приликом доделе неке награде. На улазу га је сачекала хорда наручених букача (Албанаца и неких муслиманских екстремиста, који у Норвешкој имају пуну заштиту). Он се окренуо и опсовао их на српском, што су сви добро разумели.

Ја им одговарам сликама. Распад Југославије веома сам тешко поднео, а затим је уследило мрцварење Србије. У том периоду настале су слике: „ЕX вото/ за Југославију“, „У врту/ Рамбује 1999“, „Још увек куца“, „Кројачи историје“… На слици „Још увек куца“ Југославију сам приказао као пацијента на столу, којем хирурзи ваде срце. Али то срце и даље куца. Могуће су и асоцијације на злочине вађења органа на Косову, али су Французи, нажалост, према овим сликама остали равнодушни.

На мене су снажно деловали и догађаји којима сам присуствовао 1968. у Паризу. Кад се мој бунт смирио, настала је слика „Батинаши“, што приказује бруталну француску полицију у акцији. Аверзија према насиљу ме је навела да – након суочавања с наоружаним „бранитељима“ на словеначкој граници – откажем изложбу у Словенији и вратим слике.

Ни појава „галеријаша“ у Паризу, који су сликарима наметнули тржишну трку, није ме оставила равнодушним. На слици „Пси и платно“ показао сам како се нови сој галериста односи према сликарима – развлачили су слике као пси.

И Задарска група настала је из бунта и потребе за освајањем слободе. Били сте покретач и главни кривац због изгубљене године на Академији.

Наше напуштање факултета ради одласка на море, као чина освајања слободе, било је такође својеврстан бунт против соцреализма у сликарству и сликања у затвореном простору. Предложио сам да их као приморац поведем на море, које већина никад није видела. Мића, Бата, Љубинка и Коса представљали су део те револуционарне струје, делујући као политичка бића. Њихова побуна била је веома храбар гест.

Ратовали смо и са критичарима – моја слика „Критичари“ настала је као последица револта против њиховог односа према сликарима, а у то време смо се борили и са Куном, под чијом контролом су биле све партијске институције. Били смо у сталном конфликту са професорима, састајали се с њима, расправљали се, дискутовали… Из ове перспективе гледано, та атмосфера ми се чини готово идиличном. Сликари су деловали као једна породица, дружили смо се и подржавали једни друге. У то време ништа нисмо радили да се рекламирамо, чекали смо да нас други примете…

Omcikus i HandkeДа ли је било могуће живети од сликарства? 

Од сликарства је увек било тешко живети, поготово је то тешко сликарима који се не поводе за „модним трендовима“ диктираним од стране „галеријаша“. Има заиста добрих сликара који временом западну у клише – сликају оно што публика од њих очекује. Никад нисам размишљао на тај начин. Из реализма сам улазио у лирску апстракцију и враћао се, пратећи тренутна осећања. Галеристи нису волели таква „изненађења“, а ја нисам био спреман на компромисе. Сећам се кад су нас педесетих година у Паризу позвали у пореско одељење на разговор (тада се још разговарало с пореским обвезницима). Питали су нас због чега нисмо пријавили порез, и како живимо ако не зарађујемо. Објаснио сам им да ми приморци једемо само рибу, блитву и кромпир – то је јефтино и може се преживети. С разумевањем су нас пустили да одемо. Данас је то незамисливо; пошаљу ти неке формуларе и нема дијалога… Париз је некада заиста био инспиративан, али се много променио.

А ми смо заиста увек живели скромно. Париз је био пун радњи с алатом, а ми смо сами правили боје и препарирали платна… Тада је било веома пријатно бити Југословен, имали су о нама лепо мишљење зато што смо се одвојили од СССР-а, за разлику од Пољака и осталих. Имали смо такозвани демократски педигре. Мени није било лако пошто сам из комунистичке породице, вероватно су ме доживели као издајника – а ја прешао у једну другу мисао.

Какав сте однос имали с југословенском амбасадом и француском публиком?

Амбасада нам је дала могућност да добијемо пропуснице за Лувр. Југословенски културни центар водила је једна Францускиња, то је било наслеђе радничке класе од пре рата. Ми смо ушли у центар и преузели га… Французи су ме прихватили, постао сам део њихове културе, писали су о мени. Моје презиме су релативно правилно изговарали. Нисмо били лоши сликари, али смо били прилично препотентни, свако на свој начин. С обзиром на то да у почетку слике нисмо продавали, узели смо четке у руке и почели да зарађујемо за живот као молери… Захваљујући Митри Митровић, која је хтела да буде покровитељ младих, 1954. сам добио позив за Мајски салон. Изложио сам неки акварел са Корзике.

Како сте примили одлуку да Косово не уђе у УНЕСКО?

Улазак у УНЕСКО оних који никада ништа нису изградили за потомство, и којима је рушење основна делатност, био би ужасан антицивилизацијски гест… Године 1992. излагао сам у згради Унеска. У шали кажем да је то била најпосећенија изложба, зато што је била у холу кроз који сви пролазе. Они те слике вероватно нису ни гледали, њих то не занима, али моје слике које говоре о распаду Југославије сад и код њих постају актуелне. То је и њихова будућност којој се нису надали… Можда и уметници заиста могу да допринесу настанку бољег света?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Petar Omčikus, nažalost nije usamljenik što se tiče primanja u SANU , da ne govorim o njegovom najistinijem životnom posvećenju, slikarstvu.Ceo život posvetiti se na takav način, kao što čovek diše, uzima gutljaj vode sa izvora, najmanje zaslužuje neoboriv respekt.Isuviše je očigledno da mu je bilo milije da ćuti, ili mu se omakne neka neprikladna reč, nego da savija kičmu ketmanima kojim se ne zna broj.Siguran sam da je velika greška što ga je Mića Popović predložio za člana Akademije.Maršal Titi je u jednom periodu podržavao Miću, to je potvrdio i Desimir Tošić, osnivač demokratske stranke, ali je živeo u inostranstvu.Dok je Trkulja bio direktor savremenog muzeja postojala je prilika, mislim da se sa njim moglo razgovarati iako mu je glavni mentor jedno vreme bio Mario Maskareli.Moolim da da se ne ljutite na malo šale, a istine.Nažalost moral ljudi u ovoj zemlji godinama stagnira a vas to naravno ne može zadovoljiti.Šta reći, revanšizam minornih spodoba je beskrajan, ali nada uvek postoji, u to morate verovati, drugi izbor ne postoji.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *