Почетна / Друштво / НАОПАКА УСТАВНОСТ У БиХ

НАОПАКА УСТАВНОСТ У БиХ

Поводом двадесетогодишњице Дејтонског споразума

DejtonПише проф. др Ратко Марковић

Као и после ње настала државна заједница Србија и Црна Гора, дејтонска БиХ је пример политичких творевина какве Американци склепају за Балкан у неком уреду министарства спољних послова, а онда им притисцима и уценама уграђују недостајуће делове, не би ли у неуким главама смишљена политичка скаламерија могла у животу како-тако функционисати, боље рећи, животарити

За који дан (баш на Аранђеловдан) биће двадесетогодишњица од стварања новог државног руха за БиХ, потписивањем тзв. Дејтонског споразума (пун назив му је „Оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини“). То даје поводе за осврте на дејтонску државну конструкцију БиХ, који су данас, ако не и више него што су то били јуче, опречни. Спорења трају од времена када је она настала у Ваздухопловној бази „Рајт Патерсон“, у Дејтону, држава Охајо, САД. Можда баш и због свог родног места, БиХ је све то време и била „ваздухопловна творевина“. Од свог настанка до данас она више лебди у ваздуху него што чврсто стоји на земљи. Као и после ње настала државна заједница Србија и Црна Гора, дејтонска БиХ је пример политичких творевина какве Американци склепају за Балкан у неком уреду министарства спољних послова, а онда им притисцима и уценама уграђују недостајуће делове, не би ли у неуким главама смишљена политичка скаламерија могла у животу како-тако функционисати, боље рећи, животарити.

 

ЛАЖНА ДРЖАВА У случају БиХ требало је направити какву-такву државноправну везу од народа који су дотле били у грађанском рату. Њих је требало утерати у некакву државну заједницу, али да у њој што ређе раде и одлучују заједно, како би било мање могућности за севање варница, од којих би неке од њих могле произвести и нови ратни пожар. Због тога су пре ње зараћени, а у њој „конститутивни народи“ остали политички ушанчени и сабијени у националне резервате, јер се од њих могла сачинити само таква, тобожња државна заједница, која је пре била жеља страних моћника него националних вођа. Странци су хтели да се доследно спроведе Бадентерова формула, по којој су након „распада Југославије“ на њеној територији нове државе могле настајати само од бивших југословенских република. Због тога су и одбили да признају континуитет СРЈ са СФРЈ, да би већ Уставном повељом од 2003. Црној Гори отворили легални пут изласка из те прво двочлане федерације, а затим реалне уније две државе.

Главна политичка снага у дејтонској БиХ остала је тамо где је била и пре ње – у двема засебним јединицама („ентитетима“) те фингиране политичке целине која је названа, једноставно, „БиХ“. Да се не би прејудицирао њен карактер, те јединице су назване „ентитети“, речју празног значења, од којих је један једнонационалан, а други двонационалан (у њему су била два народа који су гласали за отцепљење од Југославије), премда се та социолошка реалност настоји оповргнути формалноправном конструкцијом Уставног суда о конститутивности три народа на свим нивоима територијалног организовања у БиХ, тј. конституисањем органа у њима на етничком (мултинационалном) начелу, независно од националног састава становништва. Дејтонска БиХ, упркос својој уставној дефиницији („држава“, која је „остала“ чланица УН), ни по једном од три кључна показатеља државности није држава. „Њена“ територија је ратом подељена и тешко је и замислити да би друкчије могла постати целовита, „њено“ становништво, бар један његов део, не доживљава је као своју заједницу, „њена“ власт је много мање ефективна од власти ентитета. И баш због тога што је непостојећа целина, БиХ је непостојећа, лажна држава. То што само БиХ има међународноправни субјективитет, за њене становнике само је испражњена љуштура, бриљантски брош, као једини остатак некадашњег породичног богатства и моћи. Јер, један од три њена народа, чини се уопште неће да буде у било каквој држави БиХ, док остала два, чини се, хоће, али не у овој, дејтонској БиХ.

После двадесет година од њеног успостављања, са садашњим државноправним изгледом БиХ нико, укључив и странце, није задовољан. По једном гледишту, БиХ је од почетка била излишна творевина, за чије постојање се не види ниједан други разлог, осим тврдоглавог инсистирања дела међународне заједнице (САД и ЕУ) да се „распад Југославије“ изведе по њеном плану. На слободном гласању три народа о самоопредељењу, тврди ово гледиште, сваки од њих отишао би на различиту страну, што најбоље показује да је БиХ стварно вештачка творевина. По другом гледишту, треба се вратити изворном Дејтону, а порушити „дивљу градњу“ Високог представника и Уставног суда БиХ, у којем трећину чине странци. Постоји и гледиште које се залаже за потпуно одбацивање Дејтона а за преуређење БиХ у унитарну регионалну државу, с тим да се регионализација у њој не изврши по етничком мерилу. У таквој држави БиХ одлучивало би се по већинском, а не по мултиетничком начелу. Ниједно од ових гледишта нема присталице у сва три народа, што значи да ће БиХ наставити да постоји у садашњем облику докле год у свету постоји овакав однос политичких снага.

[restrictedarea]

ДЕКРЕТОВАНИ УСТАВ И  „ДРЖАВА” У нововековној историји држава једна од најнеобичнијих творевина које себе у уставу дефинишу као државу свакако је и савремена БиХ. Кад су светски моћници закључили да им Југославија више није била потребна, својски су потпомогли њено растурање, али уз наметнуту обавезу (увијену у обланду „арбитражног мишљења“) да се на развалинама Југославије нове државе могу стварати једино од њених република. Од Југославије остала би тако само њена мапа. Међу сецесионистичким републикама (Словенија, Хрватска, Македонија) нашла се и БиХ. Одричући се од Југославије, управо се једино она одрекла саме себе, пошто у њој, за разлику од других отцепљених република, ниједан народ није имао апсолутну већину. Отцепљење је извела игнорисањем права на самоопредељење српског народа (на плебисциту одржаном 9. и 10. новембра 1991. српски народ се огромном већином гласова изјаснио да жели остати у Југославији) његовим простим надгласавањем на референдуму који је српски народ у БиХ бојкотовао. Тиме је не само пољуљана етничка равнотежа у БиХ него је изазван међуетнички рат, чије ране још дуго неће зацелити. Рат је престао тек пошто је Дејтонским споразумом озваничено територијално разграничење зараћених народа. Оно је и данас први услов мира у БиХ.

Иако је отцепљена Република БиХ била међународно призната (6. априла 1992), она је фактички била распарчана на неколико самопроглашених држава између којих је унутрашњи рат отпочео у пролеће 1992. У том ратном вихору, нестала је и Република БиХ, а најбоља потврда њеног непостојања било је стварање на делу њене територије Републике Српске (јануара 1992), а потом Вашингтонским споразумом створена је (марта 1994) од Хрватске републике Херцег-Босне и преосталог дела територије Републике БиХ Федерација БИХ. Мада међународно непризнате, то су биле две фактички нове државе, пошто је стара држава (Република БиХ) изгубила сва три обележја државности. Државе настају фактички, а не међународним признањем, које има, мада се то признање често злоупотребљава, искључиво декларативну вредност.

Истрајавајући на ставу да на тлу бивше Југославије нове државе могу настати само у границама њених република, део међународне заједнице је, да би се обуставио рат у БиХ, сазвао међународну конференцију у Дејтону на којој су представници зараћених страна, више под спољним притиском него својом слободном вољом, пристали на мир, под условом да у будућој државној заједници којом би биле обухваћене буде одржан њихов државни субјективитет и поштована национална самобитност сваког од конститутивних народа. То је суштина Дејтонског устава БиХ који је саставни део мировног пакета. И премда се у њему говори о настављању правног постојања Републике БиХ као државе, која ће се од мировног споразума називати само „БиХ“, реч је о правној фикцији о државном континуитету, који није постојао ни правно ни фактички, одмах по отцепљењу Републике БиХ од Југославије. Јер БиХ је нова творевина и због тога што је више од половине њених грађана (Срби и Хрвати су створили своје државе) одбило да по стицању самосталности Републике БиХ живи у њој, што је био један од разлога распламсавања унутрашњег рата.

По обрасцу који ће касније бити примењен и на конференцији у Рамбујеу, Устав БиХ (у Рамбујеу је то случај био с Уставом Косова) био је упакован у мировни споразум. О том уставу народ БиХ који је дужан да га поштује није се ни посредно ни непосредно изјашњавао. Његов легитимитет не постоји. Он чак није ни сачињен у држави у којој ће важити него у иностранству. Није дакле, дело њене уставотворне власти, него је саставни део међународног уговора. Декретованим уставом створена је декретована „држава“. Вештачка и нелегитимна творевина по начину настанка, БиХ је и по свом облику вештачка државна заједница. Међународна заједница (САД и ЕУ) склона је прављењу таквих државних бастарда (ни савезна држава ни савез држава) који су комбинација више државних облика, пошто се тако ствара простор за њено стално мешетарење и усмеравање тока државне политике у њима.

 

ДУБОКЕ ЕТНИЧКЕ ПОДЕЛЕ Аргументима теорије и одредбама Дејтонског устава није тешко доказивати да је БиХ федерација. Ипак теорија и правна норма су једно, док је живот нешто друго. У животу БиХ је једно етнички дубоко подељено друштво, чији се етнички делови вештачки држе на окупу. Још је Андрић писао да у Босни чак и сатови на богомољама исто време неусклађено откуцавају. Тешко је од таквог „материјала“ направити делотворну државу. Подвиг је што је од такве грађе створена у Дејтону и оваква државна заједница коју добар део њених грађана сматра нежељеном и наметнутом. Ићи даље од тога и методима насилне централизације и већинског одлучивања претварати ту лабаву државну везу између подељених народа у хомогену државу грађана који су истиснули из себе национално у корист грађанског, заблуда је светских моћника. Игнорисање стварно постојећих ресантимана код припадника три народа и ратним жртвама увећаних националних емоција није могуће извести правним актима нити политичким мерама представника међународне заједнице ма колико он био „високи“. Швајцарској (у којој три народа имају сваки свој језик) било је потребно пет и по векова (1291–1848) да од савеза држава (кантона) постане савезна држава (држава свим кантонима). Толико је времена било потребно кантонима да се зближе, постану међусобно толерантни и солидарни и да пристану на заједничку државу. Постоји и убрзанији поступак – амерички механизам за топљење етничких разлика, тзв. казан за топљење (melting pot), али за БиХ он је непримењив, јер су њени народи аутохтони, а не дошљаци с разних страна света, као у Америци. Између различитих народа прво је потребно да се заједништво међу њима зачне, па да пошто проклија у дужем временском периоду природно и неусиљено расте и сазрева, уместо да се вештачки, посредном или непосредном спољном принудом ствара. У БиХ се кренуло обрнутим путем – најпре је спољним актом декретована заједничка држава, а онда се она, не марећи много за право, једностраним актима Високог представника и Уставног суда постепено дограђивала, додавањем нових надлежности и стварањем нових установа. Све се то обавило у неупоредиво кратком времену у поређењу с другим народима који су били у сличним историјским ситуацијама. Ишло се пречицом, уместо да заједничка држава буде слободно и спонтано сагледана потреба, а потом добровољна и жељена политичка заједница. Уосталом, докле год се у БиХ у појединцу види прво Бошњак, Србин или Хрват, па тек иза њих грађанин, није време за заједничку државу. У БиХ се још увек припадништво друштвеном колективитету готово исцрпљује у припадности својој нацији. У њој се и политичке странке не везују за идеологију него за нацију. Штавише, националне разлике се продубљују, па чак проналазе тамо где их и нема (језик, на пример). У данашњој БиХ, као да се свесно ради на изолацији народа и јачању разлика међу њима. Тако треба гледати и на одлуку Уставног суда од 2000. која тражи да се појам конститутивни народ примењује по дубини, па да су уместо само на нивоу БиХ „сва три народа конститутивни на цијелој територији БиХ“, што има за последицу да народи конституишу не само заједничке институције на нивоу БиХ него на „цијелој територији БиХ“, дакле и на нивоу ентитета, кантона и општина. То није спонтана него насилна интеграција народа.

 

ЗБРКА ПОЈМОВА Са уставноправног становишта БиХ је збрка појмова. Она има један недоречени устав, по којем у земљи одлучују једном народи, једном ентитети. Једном су за доношење одлуке меродавни цели бројеви, једном разломци бројева. Иако би се на основу устава рекло да је федерација (изричита уставна дефиниција БиХ као федерације не постоји), у БиХ једна од две њене федералне јединице опет је федерација са својим федералним јединицама (кантонима). Једна од те две федерације мора бити лажна, јер не може федерална држава бити на два места суверена. Пошто је једна од две федералне јединице БиХ двонационална (иако начело конститутивности народа не допушта такву квалификацију), у њену корист је повређено начело равноправности федералних јединица, које је основ федералног устројства. Да су пресудну улогу у стварању БиХ имали странци, види се и по томе што њу ниједан од њена три конститутивна народа не прихвата у садашњем облику. Бошњаци, народ с релативном већином у БиХ, желели би да она буде децентрализована унитарна држава (типа регионалне државе). Хрвати би да у њој имају своју федералну јединицу. Срби би да она буде заснована на тексту Устава онаквом какав је у Дејтонском споразуму, без накнадне доградње и дозиђивања од стране Високог представника и Уставног суда, или да на основу права на самоопредељење сами одлуче о свом државноправном статусу. Управо је Високи представник, који није предвиђен Уставом, него Анексом X Мировног споразума, попут некадашњег Бенжамина Калаја (који је својевремено сматран „некрунисаним краљем“ БиХ), највиша власт у БиХ (његови су акти имуни од оцене уставности). Уместо да „помаже“ раду домаћих институција (како пише у том анексу), он раду уместо њих, па чак врши и уставотворну власт. Тако је највиши орган власти у земљи странац.

Према изворном Дејтону, БиХ је првенствено била средство за пацификовање ратног сукоба између три народа који су државноправно организовани у засебне, међународно непризнате државе, које су у БиХ постали ентитети. Она није била пројектована да буде супранационална и супраентитетска држава, него политичка надградња над уским кругом заједничких послова за чије су обављање образовани заједнички органи. То је било недовољно да се та стварна (реална) унија назове државом, што из тактичких разлога чини Устав БиХ. А тактика је била да се народи и ентитети најпре увуку у ту унију па да, по принципу клопке, кад једном у њу уђу више из ње не могу да изађу. Од те контуре и торза државе њени страни управљачи успели су да јој додају један по један део истинске државе. Бесповратно су одузимане надлежности од ентитета, а онда су се за њихово обављање стварале нове институције. Преношење надлежности с ентитета на БиХ Уставни суд је протумачио као трајно отуђивање надлежности, као лишавање надлежности првобитног имаоца, као промену „власника“ надлежности. Како се овај пренос није обављао слободном вољом ентитета, прави израз за ову тобожњу „делегацију“ надлежности био би отимање туђе надлежности. Таквом, отетом надлежношћу Високи представник је, не би ли БиХ добила и трећу, судску власт (коју по Дејтонском уставу није имала) и тиме употпунила своју државност, издејствовао стварање Суда БиХ и Тужилаштва БиХ.

 

РАЗЛОЗИ ЗА РЕФЕРЕНДУМ Република Српска, изазвана праксом новоуведених правосудних институција БиХ, донела је одлуку (јула 2015) о расписивању референдума на којем би питала своје грађане да ли прихватају или не на својој територији надлежност и одлуке ове две институције, створене надлежношћу отетом од ентитета. Устав такав референдум не забрањује, а он је са становишта уставности и правичности и те како потребан. Не противречи ниједном правном ни демократском политичком начелу. Дилетантски звуче аргументи странаца (Ернст Рајхел) да референдум значи „директно кршење Дејтонског устава“, јер БиХ по том уставу уопште нема правосудне институције. Да су аргументи против референдума више политички него правни потврдио је и британски министар спољних послова Филип Хамонд изјавом да је „референдум у супротности са будућношћу и напретком БиХ и ЕУ“. Републици Српској у спровођењу своје одлуке о расписивању референдума треба да буде пред очима пример Републике Србије – да је цена за „напредак у ЕУ“ превисока у односу на циљ  који се постиже и да никада није коначна, при чему може ићи само навише.

Критичари предстојећег референдума Републике Српске заборавили су да се БиХ отцепила од Југославије на основу противуставног референдума од 29. фебруара и 1.марта 1992. Мада су и у СР БиХ сва три народа били „конститутивни“, одлуку о расписивању референдума о отцепљењу донели су обичном већином посланици из реда два народа, прегласавањем српског народа, који се на свом плебисциту изјаснио да остане у Југославији. На референдуму о „сувереној и независној БиХ“ одлуку је донела већина гласалих као да је реч о национално хомогеној републици у федерацији, а не о републици са три конститутивна народа. Нереално би било очекивати од Срба, после оваквог грубог надгласавања, да икада пристану на заједнички живот с другим народима у БиХ ако постоји макар могућност да им се одлуке намећу без њиховог пристанка на њих.

Концепција Дејтонског устава била је да се легализује државноправно разграничење народа и да се путем БиХ и њеног међународноправног субјективитета неутралише државност Републике Српске и Федерације БиХ. Током протеклих двадесет година његове примене, САД и ЕУ, углавном посредством Високог представника, настојале су да промене концепцију БиХ, дајући јој државне функције које првобитно није имала и настојећи разним предлозима („пакетима“) за измену Дејтонског устава да унитаризују процес одлучивања у њој. Обухватање три подељена народа једним државноправним обручем, па још и његово стезање, опасност је која може довести до пуцања и распадања дејтонске грађевине на саставне делове. Тежити ка делотворној БиХ, по цену ратом стечене самобитности народа, може само ствари вратити уназад, пре Дејтона, када БиХ још није постојала. Дејтонски споразум ни његов Устав не би ни настали да је на преговарачком столу био предлог за стварање делотворне БиХ по цену националне самобитности. Стварање делотворне („функционалне“) БиХ требало би препустити времену, будућим генерацијама у којима ће зла крв поступно ископнети и добровољном пристанку и жељи свих њених народа. До тог циља неће се доћи притисцима и уценама, којима ће се поделе само продубљивати, а међусобне омразе одлагати њено стварање унедоглед. Уосталом, државе које су створене силом, кад-тад престале су да постоје.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *