Почетна / Свет / Моћ и немоћ канцелара из сенке

Моћ и немоћ канцелара из сенке

Merkel i SojbleЗа „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Спаситељ или рушитељ: од Волфганга Шојблеа, најутицајнијег члана њеног кабинета, и страначког руководства умногоме зависи политичка судбина Ангеле Меркел, која се, на десету годишњицу канцеларске власти, суочава са најтежим искушењима у досадашњој, заиста импресивној каријери

Хелмут Кол га је спречио да постане канцелар, иако је дуго, годинама, озбиљно и истрајно третиран као (његов) неупитни „принц наследник“. Ангела Меркел му није допустила да постане шеф државе. Повукла је вешт политички потез и једним ударцем остварила два поготка и циља: на највиши, иако не и најзначајнији (углавном протоколарни) положај у земљи, онај шефа државе, устоличила је најпре, одстранивши на тај начин једног од (још) преосталих ривала у страначкој хијерархији, малерозног Кристијана Вулфа (заиста бизарне афере су му политички дошле главе), потом Јоахима Гаука, а превише искусног, непредвидљивог, својеглавог и потенцијално опасног Шојблеа задржала уза себе, како би га увек држала на оку.

Ништа га, међутим, од свега тога није спречило да постане, и остане, најутицајнија личност на немачкој (па донекле и европској) политичкој сцени: Волфганг Шојбле (73), „канцелар у сенци“.

Та моћ је саздана од „чврстог материјала“: читаву вечност у Бундестагу (непрекидно већ четрдесет три године), министар у свим владама „вечитог канцелара“ Хелмута Кола (владао је пуних шеснаест година), „овлашћени  извођач радова“ на (његовом) историјском пројекту поновног немачког уједињења (главни преговарач са источнонемачком страном), Колов наследник на кормилу Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), потом најважнији члан кабинета Ангеле Меркел у сва три (овај последњи је још у току) њена канцеларска мандата…

 

ИСКУШЕЊА НЕКРУНИСАНЕ КРАЉИЦЕ А онда се, сасвим неочекивано, сплетом околности, у рукама „канцелара из сенке“ нашла политичка судбина најмоћније жене света, „некрунисане европске краљице“ (на „Форбсовој“ листи тик је уз неприкосновеног Владимира Путина, „отерала“ је Барака Обаму на треће место). На десету годишњицу њене канцеларске власти (о чему је минулих дана и код нас било много, и превише, приче) и заиста спектакуларне каријере, Ангела Меркел се суочила са досад највећим, готово драматичним искушењима.

Њена азилантска политика „широм отворених врата“ и великодушне добродошлице стотинама хиљада избеглица које хрле у Немачку (стигло их је овамо, само од септембра, више од пола милиона!) почела је да јој се, наједном, обија о главу.

[restrictedarea]

ОПАСНА КСЕНОФОБИЈА Лавина избеглица изазвала је прави политички потрес који је Меркелову истерао на „брисани простор“. Кључа незадовољство на све стране, највише и најопасније у „капиларима“, малим местима где је, наједном, „више странаца него Немаца“.

Ксенофобија расте. Горе избегличка склоништа и скровишта. Практично свакодневно и несустало. Политичка атмосфера се усијава. Јавност се опасно радикализује. Страначки прваци готово панично повлаче аларм. Политичке акције владајућих конзервативаца озбиљно падају, још уочљивије популарност њихове, готово до јуче неприкосновене лидерке. Не расту, међутим, шансе њихових коалиционих партнера, и вечитих ривала, социјалдемократа. Али расте страх да би враг могао да однесе шалу и ствари измакну контроли, под све снажнијим притиском крајње деснице, све до неонациста.

Ми више не можемо, чује се, све гласније и драматичније, вапај локалних власти. Ми то можемо, контрира, готово пркосно, Меркелова, покушавајући да улије неопходну дозу оптимизма малодушнима. Ако не може тако богата земља, ко то може, понавља, уверена да својом политиком „брани част Европи“. И све незахвалнијим Европљанима.

Бива, наиме, у томе све усамљенија. У сопственој влади. У сопственој странци. У  сопственој земљи. У Европи. Све је мање оних који су спремни да је следе. И све више оних који гласно негодују. Њен глас у Бриселу више се не прима као заповест. Прошла су времена безусловног сврставања (и потчињавања) попут оног у случају Грчке. Осим Швеђана, и донекле, само донекле, земаља Бенелукса, готово нико у европској кући није спреман да следи политику немачке канцеларке и да се с њом солидарише.

Њене идеје, и иницијативе, попут оних да се избеглички терет, који је заиста пао највише, и најтеже, на немачка плећа, равномерније и праведније (пре)расподели, глатко се одбијају. Не само на источној страни. Француска понуда да Париз преузме хиљаду избеглица из Немачке, примљена је у Берлину као „чист цинизам“.

 

ВЕЛИКИ КАНЦЕЛАРКИН ОБРТ За многе је канцеларкин (велики) обрт дошао неочекивано. Потпуно неразумљив. И неприхватљив. Колико до јуче критикована као „краљица леденог срца“, која је знала да расплаче, пред камерама, избегличку децу, реско саопштавајући да им овде није место, и да ће морати да се врате, да буду отерани тамо одакле су дошли, готово преко ноћи постала је „избегличка мајка“.

Уз опаску да њена политика све опасније дели Европу, најутицајнији немачки политички магазин „Шпигл“ објавио је (крајем септембра) на насловној страни портрет „Мајке Ангеле“ као Мајке Терезе. Њена политика „широм отворених врата“ доживљава се у неким европским престоницама, не само у Орбановој Будимпешти, као „израз моралног (немачког) хегемонизма“. И недопустивог читања лекција о хуманизму и толеранцији другима.

 

БЛАМАЖА У МИНХЕНУ Тако се „носилац наде“ за стотине хиљада избеглица и симбол „једне нове Немачке“, спремне да помогне људима у невољи, претвара у сопствену супротност. Уместо аплауза и захвалности, гнев и разочарање.

Све гласнији захтеви да Меркелова радикално промени политику не долазе више само из Баварске (немачке покрајине која се нашла на првом, и најтежем избегличком удару), од стране њених „политичких (и коалиционих) рођака“ Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ), који постају отворено претећи и ултимативни. Шеф ове странке Хорст Зехофер отворено је бламирао, као домаћин, потпуно затечену и изненађену канцеларку: са говорнице, пред телевизијским камерама, на конгресу његове партије, очитао је лекцију Меркеловој.

Тај „нечувен гест“ подсетио је политичке хроничаре на времена вербалних обрачуна између „некрунисаног краља“ Баварске Франца Јозефа Штрауса и Хелмута Кола. Амбициозни и бескрајно арогантни Штраус је тада грмео да „Хелмут Кол никад неће постати канцелар“, неспособан је, недостају му карактерне, интелектуалне и политичке претпоставке, све му недостаје за то. Кад је „неспособни“ Кол ипак постао председник владе, Штраус је изазивачки, цинично и јетко, констатовао како му је свеједно „ко ће под њим бити канцелар“.

Критикујући политику Меркелове према избеглицама, на отвореној сцени, Зехофер није ишао (баш) толико далеко, али је изазвао политичку мучнину у Берлину: понашао се према гошћи, која је уз то савезна канцеларка, као (надри)учитељ према збуњеној ученици. Меркелова му то, примећују познаваоци њене природе, „неће опростити“. Као што му није опростила демонстративне „загрљаје“ са Виктором Орбаном у Минхену у часу када је она жестоко критиковала мађарског премијера због подизања зида и бодљикаве жице како би спречио улазак миграната (пре свега муслимана) у његову земљу.

Navala migranata

ОТВОРЕНА ПОБУНА Меркелова зна да претећи прст баварског шефа владе и партије охрабрује незадовољнике у њеној странци, којих је, очигледно, све више. И што би за канцеларку могло да буде посебно опасно, јавно су почели да је критикују утицајни чланови њене владе, министар унутрашњих послова (доскора њена „десна рука“ и човек од „посебног поверења“) Томас де Мезијер и раније споменути Волфганг Шојбле.

Медији су забележили да је Шојбле, на једном састанку најужег руководства странке, демонстративно и јетко противречио „канцеларкиним људима“, шефу владиног уреда Петеру Алтмајеру и генералном секретару странке Петеру Тауберу, који су тврдили да је расположење у партијској бази, кад је реч о политици према избеглицама, још увек позитивно.

Не, контрирао је Шојбле, ситуација је драматична и за странку опасна. Слична оном, подсетио, каква је била деведесетих, кад је, због ратова, с Балкана кренула лавина избеглица. И тада су ксенофобични пиромани били на делу. Горели су избеглички домови у Хојерсвердеу и Ростоку, неонацисти су дизали главе, а ултрадесничарска Радикална странка је, на том ксенофобичном таласу, чак успела да уђе у парламент покрајине Баден-Виртемберг. Тек кад је влада драстично ограничила право на азил, ситуација је почела да се смирује. Човек који је то испословао и реализовао, као министар унутрашњих послова, звао се Волфганг Шојбле.

Меркелова посебно осетљиво реагује, и ослушкује, на Шојблеове отворене, али досад још прилично, и загонетно, уздржане критике. Њој је, дакако, знано колико је снажан његов утицај у партији, чије превасходно чланство долази са западне стране. Сама је постала генерални секретар странке у време када се на њеном кормилу, после Кола, истина кратко, нашао Шојбле: на њега је пала тешка Колова сенка због афере с мутним финансирањем странке.

 

НЕУСАХЛЕ АМБИЦИЈЕ Аналитичари подсећају да нема човека који тако помно, и сеизмографски прецизно, може да „чита“ расположење у странци као он. И који би, једном реченицом, могао да га мења и усмерава. Из тога се закључује да би Шојбле, само ако би то хтео, једним потезом, у ситуацији крајње неповољној за њу, могао да Меркелову „скине са трона“.

Да ли би то Шојбле заиста хтео? Нема спора да је он увек желео да се домогне канцеларског трона. И онда када је, после атентата на једном предизборном скупу, оставо (трајно) везан за инвалидска колица. Тада се, чак јавно, расправљало да ли би Немачка могла да прихвати инвалида за канцелара. Подсећање на сличну ситуацију са америчким председником Рузвелтом релативизовано је констатацијом да су ово сасвим друкчија времена: телевизијска.

Да ли се Шојбле отарасио такве амбиције? Недавно је, онако успут, споменуо да је у његовим годинама Конрад Аденауер постао канцелар, да би, потом, владао пуних четрнаест година. Та симптоматична опаска звучала је загонетно. И, макар индиректно, потхрањивала гласине о могућем пучу против Меркелове.

Мало је оних који сумњају у Шојблеову спремност да преузме државно кормило. Он, кажу, и без канцеларског трона, себе види у равни (бар неких) канцелара. Зна се, међутим, да је реч о човеку који је увек резоновао савршено „хладне главе“. Није, примећују медијски коментатори, уверен да би пуч против Меркелове био успешан: по правилу је, управо у драматичним тренуцима, успевала да обезбеди већину у посланичкој фракцији и руководству странке.

 

СПЕКУЛАЦИЈЕ О ПУЧУ И друго: зашто би социјалдемократе и зелени пристали да конзервативац Шојбле постане канцелар. Шеф социјалдемократа Зигмар Габријел би радије покушао са црвено-црвеном коалицијом (СПД плус Левица) или да, после евентуалног пуча (о чему се, посебно гласно у булеварским листовима, увелико лицитирало, а чак је и сериозни „Фајнешел тајмс“ најављивао „крај ере Ангеле Меркел“) иде на нове изборе.

Више је, дакако, оних који су дилему да ли ће Шојбле подржати или рушити (у немачком те две речи звуче слично – штицен и штирцен – иако су суштински сасвим различите) Меркелову, решили констатацијом да је он био и остао „партијски војник“. И да ће и овога пута формално остати лојалан Меркеловој. Очигледно уверен да ће, с нараслом моћи (тренутно је популарнији у јавности од ње) још јаче утицати на одређивање, и одржавање, смера у немачкој политици.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *