Мистерије алахове ратне стратегије

За „Печат“ из Милана Марина Муштовић

У Италији број верских конверзија незадрживо расте и постаје све већа конкретна претња будући да врло брзо може доћи и до драстичног пораста камиказа made in EU спремних на све. Према најновијим истраживањима до 2012. око 4.000 католика годишње прелазило је у ислам, док се број преобраћених у периоду од 2012. до 2015. пење на невероватних 45.000. То значи да се у овој наглашено католичкој земљи 15.000 људи годишње одлучује за нови идентитет, нови живот и нови почетак

Млади Јеврејин је по изласку из израелског ресторана у Милану у касним вечерњим сатима 12. новембра с леђа шест пута избоден ножем. Нападач је успео да побегне и познато је само да је носио фантомку и да је приликом зверског масакрирања жртве неколико пута победоносно узвикнуо „Аллах Акбар“. Осим миланске јеврејске заједнице која је упутила званичан протест, и неколико интелектуалаца који су одмах реаговали на друштвеним мрежама, за већину у успаваној италијанској јавности ово је само био „гест психопате за којег, пошто није идентификован, није ни сигурно да је муслиман“. Било је чак и неукусних коментара да је сама жртва крива за оно што јој се догодило јер је „провоцирала носећи препознатљиву јеврејску капицу“.

А онда је сутрадан увече, 13. новембра, Париз постао епицентар светог рата против неверника када је у серији атентата за неколико сати побијено преко стотину људи, а 350 тешко рањено. Сви су се пробудили и одмах, као по команди, на своје Фејсбук профиле почели да стављају француске заставе и да, као некада „Je suis Charlie“, овога пута хистерично и хорски понављају „Je suis Paris“. Исто оно старо позориште поново је заиграло идентичну представу, уз паљење свећа и полагање цвећа за жртве трагедије, уз звуке Марсељезе и покличе: „Ми смо у рату, али се не бојимо.“

Нико се у Европи није сетио да се јавно извини људима проглашеним за фашисте и расисте, исмејаним и презреним само зато што су указали да се одавно налазимо у рату, и да се исламски екстремисти уопште не шале претећи да ће нас кад-тад покорити. И који због тога, попут новинара Магдија Алама, писца Мишела Уелбека и публицисте Ерика Земура, годинама живе у кућном притвору и стрепе од освете Алахове војске

[restrictedarea]

НОЋНЕ МОРЕ ИЗ ЏАМИЈЕ Осим тога, у Италији је поново дошло до полемика везаних за џамију у миланској улици Виале Јенер с обзиром на то да постоје основане сумње да је и овај крвави париски пир осмишљен у просторијама ове верске установе. Иначе, „слава“ најпосећеније миланске џамије и њеног Исламског културног центра одавно су прешли границе Италије, јер све полиције света врло добро знају да њени имами вернике не окупљају само због проповеди о божјој љубави и милости. Америчка агенција за борбу против међународног тероризма тврди да је у питању центар Ал Каиде и ИСИС-а за Европу, а да се ради о правом леглу опасних верских фанатика – џихадиста и терориста поуздано зна и француска обавештајна служба. Наиме, овде се налазила логистичка база за припрему масакра у редакцији париског сатиричног часописа Шарли Ебдо, а Абдел Маџид Тоуил, један од главних организатора атентата у туниском музеју Бардо, такође је био редовни гост џамије у којој је и прикупљен новац за реализацију пакленог плана убиства недужних туриста. Одавде су некада муџахедини кретали у Свети рат у Босну и на Косово, а данас у име Алаха и у помоћ угроженој браћи одлазе за Либију, Ирак и Сирију.

Иако италијанска полиција већ више од две деценије пажљиво прати ко се ту све окупља, и упорно упозорава на опасност која прети од убојитих поклича које „божји људи“ за време молитви упућују верницима, владајући политички естаблишмент као да је све време намерно затварао очи пред евидентним чињеницама, и упорно изгласавао све либералније и толерантније законе. Или, како резигнирано каже милански јавни тужилац Стефано Дамброузо: „Шта нам вреди што све знамо када су италијански закони такви да нам, практично, везују руке. Ова џамија постала је наша ноћна мора, и она је као аждаја са хиљаду глава: одсечеш једну, а на истом месту никне сто нових. Протераш једног имама, а дође други још гори! Похапсиш десетак опасних фанатика, али се одмах појави стотинак нових још опаснијих.“ Додатни проблем представљају најновије владине мере штедње по којима се драстично смањују ионако већ скромна средства за рад полиције, а због све учесталијих анонимних претњи смрћу које из екстремистичких исламских кругова стижу преводиоцима са арапског језика, доводи се у питање и нормално функционисање истрага и самим тим и даље праћење радикалних исламских група.

Од тужиоца Дамброуза сазнајемо да је управо одавде један имам са групом муџахедина почетком 90-их отишао у Босну, где је и погинуо као шехид. Наследио га је још радикалнији Абу Имад, који је наставио да директно регрутује џихадисте, што се јасно види и из транскрипта једне од његових спорних проповеди, наведене у оптужници нашег саговорника: „Куран је прописао да кренемо у Свети рат џихад против непријатеља ислама. Рат је рат! Ако нас приморају да се боримо као у Босни, онда морамо да се боримо и помажемо нашој браћи.“ Иако су тада постојали више него ваљани докази да се контроверзни имам одмах ухапси, због компликоване државне процедуре посао је на крају обавила ЦИА и, као у каквом политичком трилеру, у по бела дана пресрела имама на улици, стрпала га у комби и директно, без икаквог суђења, спровела у Египат на издржавање затворске казне.

Међутим, његов наследник, имам Абди Ал Бара био је још опаснији јер је, како стоји у оптужници, током молитви редовно падао у транс тврдећи да је у „директној комуникацији са Алахом“. И он је 2014. протеран из Италије, али је питање колико је мирољубивих верника, за време своје десетогодишње „владавине“, успео да претвори у темпиране бомбе које само чекају знак да експлодирају. А транскрипт његове контроверзне молитве, тачније клетве, сам по себи говори о степену овде проповедане верске „толеранције“, али и о утицају ове џамије на глобалну џихадистичку интернационалу: „О Алаху, преброј све невернике, уништи их тако да нико не преживи. Претвори њихову храну у отров, учини да их спржи ваздух који удишу, да им се ноћи претворе у најгоре кошмаре, а дани у тотални мрак. О Алаху, посеј страх у њихова срца, тако да полуде и да коначна победа буде наша!“

СВАКА СЛИЧНОСТ ЈЕ СЛУЧАЈНА Експоненти Исламског културног центра на челу са имамом и њихов спиритус мовенс конвертит Хамза Роберто Пикардо (некада ватрени комуниста и атеиста, а данас портпарол унука оснивача Муслиманске браће Тарика Рамадана, више него контроверзног муслиманског интелектуалца који је на Западу постао прави суперстар) категорично тврде да су све оптужбе и компромитујући докази само расистичке инсинуације и типичан пример класичне исламофобије. А да се опет вероватно ради о пукој случајности, грешкама у преводу и чистој злонамерности тврде и у случају најновије милитантне видео-поруке коју је само дан после серије атентата у Паризу емитовао Ал Хајат медија центар, у којој анонимни џихадиста готово цитира клетву имама из џамије у улици Јенер: „Не дајте им да спавају и нека буду под сталним стресом, преплашени и несигурни. Имамо оружје, имамо аутомобиле, а циљеви за напад су свуда око нас! Имамо и отрове које ћемо им ставити у храну и пиће! Убијајте их редом; газите их аутомобилима и пљујте им у лице. Урадите све оно што можете да их понизите јер друго нису ни заслужили!“

Друштванце окупљено око џамије у улици Виале Јенер посебно је осетљиво на дотицање теме финансирања њихових „верских активности“. Поводом најновијег париског крвопролића и оптужби да није искључено да је миланска џамија и овога пута финансијски помогла реализацију најновијег пакленог џихад-плана, по ко зна који пут слушамо увређено и хорско понављање да је џамија сиромашна јер располаже само ситнишем који јој удели арапска сиротиња. Међутим, постоје конкретни докази да се у њихове касе заиста сливају милиони евра од пребогатих донатора из катарског финансијског фонда Qatar Investment Authority, за који се поуздано зна да обилато помаже исламски експанзионизам и да је у блиским контактима са нимало мирољубивом Муслиманском браћом.

Поменути фонд је за две и по милијарде евра у кешу недавно покуповао све новоизграђене луксузне облакодере у новом миланском резиденцијалном кварту Порта Нуова, а уједно и са градским властима потписао споразум о изградњи нове велелепне џамије у Милану. Левичарска градска влада нимало се није обазирала на жестоке протесте опозиције и грађана, а остала је нема и на бројна добронамерна упозорења припадника умерене струје Италијанске муслиманске заједнице и дела свог партијског чланства који су упозорили да је пословање са радикалним исламистима из Муслиманске браће врло рискантно, и да све може да се заврши као у народној пословици: ко са ђаволом тикве сади, о главу му се разбијају. Међутим, чак и после париског масакра који по изјавама свих западних лидера означава и почетак III светског рата, у Милану се и даље инсистира на изградњи џамије коју је осмислио изузетно контроверзни инвеститор. Што би народ рекао: где злато говори, уста ћуте. И ту престаје свака логика.

ПРАВИ УЖАС НАС ТЕК ЧЕКА У Италији расте број конвертита и на улицама се већ виђају мушкарци са дугим брадама и у оријенталним џелабама, а све до јуче модерне жене сада пркосно носе своје хиџабе и никабе, неке чак и сабласне бурке које потпуно покривају лице. Ови конвертити су по мишљењу многих аналитичара још радикалнији и опаснији јер се у име Алаха не одричу се само западног имиџа већ и властитог имена и целог свог претходног, „неверничког“ живота. Многи још увек живе са родитељима и, по правилу, у кући заводе прави терор: чим засвира музика, бесно гасе радио и ТВ, а тешко оцу и мајци ако их деца ухвате да кришом једу свињетину и пију алкохол! Мрзе игру и песму, дискотеке и кафиће, мрзе своје некадашње пријатеље, мрзе чак и властите родитеље уколико беспоговорно не следе строги исламски начин живота…

Да ли се то имамова клетва обистинила, па је Алах већ посејао страх у срца многих Италијана, и то до те мере да су неки од њих полудели? У сваком случају, дешавају се чудне ствари које више не брину само несрећне родитеље, социологе и психологе, већ све више и многе политичаре који најзад схватају да ово све учесталије бекство у Алахов загрљај за општу безбедност може да буде много погубније од џихадистичких ескадрона смрти које црним заставама прете из далеког Калифата. Наиме, ови „нови муслимани“ до те мере мрзе свет у ком су рођени и одрасли, да су спремни на све само да га што пре потпуно униште. Многи се већ и боре у сиријском и ирачком паклу и то не толико због одређених политичких и верских убеђења и циљева, колико због готово патолошке потребе да потпуно затру свој бивши живот и свет.

А очајни родитељи, попут мајке чији је син недавно погинуо у Сирији, сигурно ће се до краја живота питати каква је то зла коб умешала прсте и од њихове деце преко ноћи створила монструме: „Увече је рекао да иде у биоскоп и изашао у џемперу и фармеркама, са малим ранцем ноншалантно пребаченим преко рамена. Био је дете за пример и ко би помислио да ће као џихад-ратник завршити у Сирији. Данима нисмо знали где је, а онда се јавио телефоном и рекао да се сада зове Абдулах, да ми нисмо никакви његови родитељи и да ће нас побити ако се не одрекнемо оног мртваца разапетог на крсту и не пређемо у ислам.“

Домаћица Асунта и пензионер Серђо, пошто су сазнали да се њихова кћерка Марија Ђулија као Фатима бори у Сирији, постали су муслимани, променили имена и чак пристали да све распродају и под старе дане крену у џихад и преселе се у Калифат: „Само без панике и никоме ништа не причајте. Ништа не брините, јер Алах мисли на све. Да, продајте све: кола, кућу, намештај. А то значи да са собом понесете само два кофера! Иншалах Алах… а онда право на хиџру (свети пут, пресељење из верских разлога). У контакту сам са муџахединима у Италији и они ће вам помоћи.“

Из транскрипта телефонских разговора сазнајемо да се мајци, скромној домаћици која никуда није отишла из свог села у околини Милана, баш не одлази у тај далеки и непознати свет. Каже да потпуно разуме кћеркин револуционарни занос, али је ипак силно брине да ли ће и у том Калифату имати веш-машину, како је тамо снабдевена пијаца, да ли ће моћи да прати омиљену ТВ серију… „Фатима“ је оштро прекида: „Не буди смешна! Муџахедини који се боре за свету Алахову ствар остављају све: куће, новац, жене, децу, жртвују и свој живот… Срам те било!? Уместо да се спремаш за џихад, ти размишљаш о веш-машини, пијаци и ТВ серији.“

Са спремним коферима у ходнику двоје родитеља је у раним јутарњим часовима на вратима очекивало муџахедина да их отпрати до Калифата. Међутим, уместо њега, појавила се полиција која је пратила све телефонске разговоре и знала за план. Асунта и Серђо ухапшени су као „опасни џихадисти“ у акцији специјалних јединица за борбу против међународног тероризма и спроведени у затвор на издржавање казне за злочиначко удруживање у међународном терористичком ланцу.

За сада је познат идентитет око 50-ак Италијана, тзв. foreingh fighters-а, који су пригрлили радикални ислам и данас се боре у Сирији и Ираку. Али забрињавајући податак да број верских конверзија незадрживо расте постаје све већа конкретна претња будући да врло брзо може доћи и до драстичног пораста камиказа made in EU спремних на све. Према најновијим истраживањима до 2012. око 4.000 католика годишње прелазило је у ислам, док се број конвертита у периоду од 2012. до 2015. пење на невероватних 45.000. А то значи да се у католичкој Италији 15.000 људи годишње одлучује за нови идентитет, нови живот и нови почетак.

Мухамед Бен Мухамед из Исламског културног центра у Милану, на наше питање како тумачи овакав нагли пораст верских конверзија, прво нас оштрим гласом исправља: „Ми, муслимански верници верујемо да се свако рађа као муслиман. Према томе, оно што ви називате конверзијом је грешка. То је само спознаја онога што смо били и чему се, уз Алахову помоћ, враћамо. Дакле, адекватна реч била би повратак.“ А затим нам, уз загонетни смешак, тихим гласом и крајње смирено одговара на питање: „У поређењу са исцрпљујућим непрекидним доказивањем које намеће западни начин живота, верујте ми,  ислам је права мирна лука. За све оне који су уморни од те сурове борбе без икаквих правила и обзира, и разочарани у све лажне слободе и лажне вредности које им се нуде, ислам својим јасним правилима и дисциплином нуди сигурност, мир и стабилност. Зато за људе који су изгубили тло под ногама, а таквих је на западу данас све више, ислам представља чврсту тачку и сигурно уточиште. Лепо сам вам рекао: ислам је повратак к себи и сопственој суштини.“

Једини проблем је у томе што су та строга правила и дисциплина коју ислам диктира врло растегљива и релативна категорија. Поготово што модерни џихад- стратези, школовани на најпрестижнијим западним универзитетима, врло добро знају да је најлакше манипулисати људима који су изгубили тло под ногама. Према томе, можда нас прави ужас тек чека.

[/restrictedarea]