(Лош) роман о лошем човеку

Пише Никола Маринковић

Соната за лошег човека Александра Гаталице на првом месту је идеолошки роман и своју целину има само унутар дискурса који се спрам деведесетих година односи изразито негативно, док би једна недискурзивна анализа овог дела имала проблем да у њему пронађе унутрашњу кохеренцију

Три године после Великог рата Александар Гаталица се огласио новим романом, Сонатом за лошег човека („Вулкан издаваштво“, 2015). У знатно другачијем приповедачком маниру, онеобиченим изразом са доста ироније, покушао је да представи деведесете године 20. века пишући о 99 дана у животу једног неморалног човека. „Господин Петровић“, како гласи име овог лика-конструкта, требало би да својом биографијом отелотвори све негативно што се десило крајем двадесетог века, а са чим се национална заједница ни у двехиљадитим није изборила.

ЗАМКА ПОЛИТИЧКОГ Приповедачка тежња да се прикаже типичан представник времена потиче из епохе реализма, па се могло очекивати да ће Гаталица овај већ окоштали проседе онеобичити и иронизовати готово до непрепознатљивости. И заиста, већ на првим страницама романа паралелно са приповедањем о „господину Петровићу“ тече и приповедање о конструисању лика, који пак измиче могућности обликовања, чиме се реалистички концепт „типа“ пародира, али се истовремено проблематизује ауторитет приповедача, што има последице по моралистичку тенденцију текста. Јер приповедање о некој историјској епохи увек полази од одређеног дискурса који је о њој већ формиран, макар и да је у питању деконструисање истог, што у овом случају подразумева да је Гаталичин роман у доброј мери део већ увреженог система схватања и вредновања деведесетих година двадесетог века. У комбинацији са опредељењем за роман лика, једини приповедач који би такво дискурзивно знање могао да пренесе је ауторитативни приповедач, који се својом улогом не поиграва и у чије информације читалац не сумња. Међутим, такав приповедач је стран поетици Александра Гаталице, што је и те како уочљиво у овом роману. Тињајућа неподударност моралистичке тенденције и поетске форме стога своје нивелисање тражи у општеприхваћеним ставовима о ономе што роман описује. Зато је Соната за лошег човека на првом месту идеолошки роман и своју целину има само унутар дискурса који се спрам деведесетих година односи изразито негативно, док би једна недискурзивна анализа овог дела имала проблем да у њему пронађе унутрашњу кохеренцију. С тим у вези је и замка коју ово моралистичко дело ставља пред своје читаоце: да ли се негативним вредновањем Сонате за лошег човека истовремено апологирају деведесете? Негативан одговор на ово питање повлачи следеће: са ког становишта се ово дело уопште може читати, а да се избегне замка политичког? Пошто је једино решење у повратку одбаченом уметничком (тзв. унутрашњем) становишту, једино валидно питање је шта заправо недостаје Гаталичином роману да буде ефектан и изван идеолошког дискурса?

НЕКОХЕРЕНТНОСТ СЕ „СВЕТИ“Каталог ефектних негативних јунака светске књижевности добар је путоказ за одговор. Сваки од њих, почев од Шекспировог Ричарда Трећег до јунака Записа из подземља Достојевског, поседује извесну тамну привлачност, која подразумева да је квалитет њиховог зла готово метафизички. Са „господином Петровићем“ то није случај. Зло које он представља је банално (додуше, не и мање опасно): Петровићева биографија сеже од салонског комунисте до режимског кадровика задуженог за прљаве лукративне послове. Да би ово надоместио, Гаталица покушава фиксацијом за музику и породичним пореклом (син оперске певачице) да Петровићу мотивише одређене црте циника (каквим га приповедач више пута дефинише), што би му вероватно и успело да није темељне иронијске дистанце приповедача и од јунака и од радње, а која потенцијалног циника претвара у немоћног остарелог развратника.

Ипак, катарза не недостаје. У својим позним годинама, дакле већ склон неразумним потезима, Петровић се заљубљује у виолинисткињу Марину, проститутку преваранта која од спонзора извлачи новац за свог макроа, тј. шефа оркестра (јединог правог циника у роману). Заплет се усложњава судским процесима против остарелог Петровића који резултирају пресудом за убиство жене, после чега главни лик доживљава потпуни слом у затвору. Мелодрамски ток романа овде долази до свог врхунца: Марина, из темељног осећаја гриже савести, попут јунакиња Достојевског, одлази да прати Петровића на робију, да би га потом неговала по изласку кући (процес је обновљен), представљајући се као његова супруга. „Аморалиста“ Петровић пред крај приповести све више поприма особине жртве, па се чини да је вредносна равнотежа успостављена, а два бивша преваранта сједињена у љубави.

Међутим, не би било у складу са Гаталичином поетиком, нити са стилским одликама текста, да приповедач не прибегне депатетизацији у завршним поглављима, поново приповедајући о самом приповедању. Роман је тако стекао одређене елементе стилске довршености, али недостатак кохеренције ипак остаје као кључни утисак. Пун потенцијал Гаталичиног стила, чији је узоран пример роман Век, није остварен јер је то стил потпуно неподударан са идеолошко-морализаторским приповедањем, које више приличи једном Вуку Драшковићу него њему. Уосталом, како је још Никола Милошевић писао, некохерентност у књижевном тексту настаје када идеолошке намере превагну над уметничком логиком, а то је случај и са Сонатом за лошег човека.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *