Која српска реч је – најнајнија?

LakicevicПише Драган Лакићевић

О поеми „Учини ми љубав“ у књизи „Три поеме“ Матије Бећковића

Дванаест строфа од десет стихова чини песму „Учини ми љубав“. Строфе се, изузев једанаесте, састоје од дистиха.

Песма је састављена од стихова са једанаест и дванаест слогова. У једанаестерцу цезура се јавља после петог, а у дванаестерцу после шестог слога, на средини стиха.

Таквим устројством ритма и риме постигнуто је и формално појачање емотивне енергије – молитве, која као да се продужава из претходне песме „Господе помилуј“.

У песми „Учини ми љубав“ лирски субјект се обраћа Богородици у њеној свеобухватности. Божјој Мајци говори лирски песник. У свеобухватности Богородице налази се и снага музе: божански дар песме и песника овај субјект/песник препознаје у библијској суштини хришћанске и личне вере.

ДУША СВЕТА У првом стиху песник се обраћа души: То је „душа света“. Уз њу иде придев, нова Бећковићева реч „најнајнија“ – лирском и звучном сликом наивности/нежности исказан облик врхунског – по узвишености и дубини у исти мах. „Најнајнија“ је највећа Мајка, она која је одњихала Спаситеља, а родити и одњихати јесу највиши степен нежности и врлине. То рођење је само једно. Та нежност трепери у музици успаванке коју садржи реч „најнајнија“.

Нанајнија је душа. Та душа у којој пребива „тајна најтајнија“ може да „Озари капље росе на паучју/ И замахнуте звукове у звучју“. Капи росе на паучини чине слику, „звукови у звучју“ – речи и музика поезије, језика, постојања – укупно визуелно и аудитивно. И видљиво и чујно добија свој сјај и почиње да постоји у пуном смислу тек ако га „озаре“ душа и тајна.

Слика и звук, од којих се састоје песма и реч, представљају оквир за слику и звук укупног космоса и његовог смисла. Душа и тајна могу да озаре „Рђу што се круни са шарки галаксија/ Склад и смисао склада хармонија“. Први стих сугерише сложеност света галаксија које отвара озарење: шарке галаксија стварају слике врата и прозора што воде у светове светова. Рђа на тим шаркама је метафора несавршенства, заборава, непрепознавања сјаја који ће се озарити под дејством молитве. Тај сјај може да обасја „Склад и смисао склада хармонија“ којима се одликује савршенство света као Божјег дела, за чијим аналогним смисловима и значењима трага песник, тј. песма пуна савршенства – „склада и смисла“.

Хармонија се продужава у „Хују и сазвучју зују сатрептаја“ – који постају део те хармоније, јер озарење за које се моли тежи савршенству укупног сазвучја света, у које спада све чујно и нечујно, па самим тим и језик, у чијем сазвучју постоји и песнички језик, материја поезије.

[restrictedarea]

МОЛИТВЕНИ ИМПЕРАТИВИ Прва строфа има низ молитвених императива: учини, укради, озари, остави, пречуј, призови, подари. Ови облици песми дају посебну емотивну енергију, призвук радости у интонацији молитве која, као таква, сама постиже ефекте за којима трага, за које се моли. Хуј и сазвучје космоса спајају се са „сатрептајем“ бића. Велико постаје део малог – мало трепери и одјекује у великом: ето доживљаја Бога; могао би то бити и кључ, или дефиниција поезије.

268Друга строфа одређује позицију субјекта молитвеника, и то прилошком одредбом за време: „док је за видела“. Доба дана овде је метафора сумрака који се надвија над светом и човеком, он није обична него страшна ноћ. Она којој се моли именована је, у наредној строфи „зраком“ што је осветлила „мркле мраке“. Свет је подељен на мраке и зраке – зрака је једна, мраке многе. Зрака која је „крозвидела“ јесте једина којој је то пошло за руком када „учини љубав“. Крозвидети је још једна реч овога песника и не значи само обасјати него и деловати, променити, оплеменити, уништити мркле мраке.

Потом следи низ атрибута Богородице – њена суштина у Божјој љубави. После гноме „Љубав која умре није ни живела“ следи низ нових одређења „Највољеније од небеских тела“, у чијем је делу-чину-подвигу свесуштина: све се садржи у њој: цвет, бобица, шнала, чиода, коала. Дистих на крају строфе изражава хришћанску мисао сваке молитве: „Владај нада мном сило недозната/ Да умрем што мање пре суђеног сата“. Побожно је желети смрт у суђени сат. Субјект ове песме моли се да умре што ближе том сату, али пре, не после тог суђеног сата.

Љубав за коју се моли није класична, али није ни апстрактна, метафизичка – обједињује и те и друге љубави. Љубав је степенована: она коју субјект моли за себе, у име љубави којом се тежи највишој, Божјој љубави. И слава постигнута том љубављу јесте човекова слава којом слави славу Бога: „Те славе која саму себе слави.“

Као љубав и слава, Божја мати није Бог, мада јој је Бог дао божански дар – да роди Божјег сина: „А да Бог будеш сама си одбила/ Да једини буде тај ког си родила/ Како тебе не би нико прослављао/ Већ оног што ти је божански дар дао.“ То препознавање и образац љубави спојило је суштине природе и Бога: мајчинства и синства у пројављењу Бога кроз човекову природу. То пројављење песник слика светлосном метафором – варијацијом луче микрокозма: „Варницо луча свевасељенскога“, после које, опет, долази дефиниција, у форми богословске или филозофске мисли: „Љубави има колико и Бога.“

Да религијски ниво песме повеже са поетским слојем, песник у комуникацију молитве уводи савремени језик технолошког света. И у том језику и у том свету електронске метафоричности – за љубав моли истински песник верник: „Сети се песника који не постоје/ А једино вреде због љубави твоје.“ Ето још једне дефиниције песника: његошевске, или још старије, али модерне, с нијансом ироније у суштини: љубав одређује песника. Степен љубави одређује степен песништва.

ПОРЕДАК ПОЕЗИЈЕ Библијске слике, формуле, синтагме и асоцијације илуструју следеће строфе где се наставља низ лирских атрибута којима се веже најкрупније и највише са најситнијим и занемарљивим: „Учини ми љубав јање небодано/ Чедо омиљено зрно овејано/ Јагодо цветићу јечму мокра птицо…“ Концентрација на појединостима природе – чудима Божјег дела, као да најављују усмерење песме према једној тачки, којој, према овој молитви, треба „учинити љубав“. Та тачка – појава, феномен, Божје чудо – јесте поезија. Песник моли да се „учини љубав“ поезији, или да се обасја, оснажи, обистини љубав поезије. Таква поезија показала је своје првотне, истинске, основне облике и значења „Као што написа рука дамаскинска/ Кад је без мајке на небу родио/ А без оца на земљи рођај поновио.“ То значење јесте Бог, од кога/чега нема веће поезије, и та поезија обухвата све друге поезије у једну. Из те поезије излази представа неба и земље: „Тад су се небо и земља венчали/ А које је које више нису знали.“ Сједињење неба и земље био је врхунац и образац љубави, која је мајка поезије. Из тог јединства настају аналогије Музе и Песника.

„Рука дамаскинска“ (Јована Дамаскина) писала је, у првим вековима хришћанства, одбрану иконе – та икона се умољава да „учини љубав“ – свету и човеку, на крају и песнику.

Остатак песме моли за поредак поезије у беспоретку хаоса и космоса, зла и злочина „У слепа времена стидна безнадежна“. Девета строфа обраћа се Божјој Мајци – музи – поезији – придевима којима човек и песник именују Ону којој се моле: непорушива, непотрошива, недосмислива, несазнатива, недомашена, неисцрпива… У 16 придева сугерише се њихов бескрајни низ. Таквим својствима Мајка која је родила Спаса и све што је добило смисао и значај чуда („Лептирка и мравка и све под небеси“) може да сјаји како замишљају вера и поезија: „И само сијај сјати не престаји/ Сијај сијањем што из тебе сјаји/ Карамракове камену предаји/ И све грехове у сјају окаји.“ Из ове велике светлости спаса појавиће се и зрак који обасјава поезију, а зрак моли песник: „Док се свако слово у Књизи осјаји/ И глеђ језика се у песми засјаји.“ У тој „глеђи језика“ налази се одсјај Божје светлости – Божје љубави.

На крају десете строфе у песми „Учини ми љубав“ налази се стих: „Јер Бог је велик и страшан је песник.“

Ако придев подразумева величину, обухватност, моћ, онда придев „страшан“ има посебна значења.

У „Српском рјечнику“ Вука Стефановића Караџића (Биоград, 1898) страшан је „стравичан, страховит (страовит), страхотан“.

У „Речнику српскохрватскога књижевног језика“ Матице српске (Нови Сад, 1976), страшан је „који садржи у себи претњу, који изазива осећање страха, запрепашћења, ужаса, стравичан, страховит, ужасан“; потом „онај (оно) који (што) задаје, улива осећање страха“. Страшан је и: „врло јак (по интензитету), силан, неподношљив; односно „који изазива мучан утисак, непријатно осећање, врло рђав, лош, одвратан“.

Речи страшан посвећена је обимна и сложена одредница у „Рјечнику хрватскога или српскога језика“ Југославенске академије знаности и умјетности (Загреб, 1956): „од коријена који је у страх“, „који својим изгледом или дјеловањем задаје страх; који је коме страхотан, тежак; који је необичан по својим својствима“. Мало даље, у низу појмова који могу бити страшни (суд, природа, ватра, бој, проклетство, болест, сан…), појављује се и Бог: „страшан може у својој сили бити бог“, са цитатом из Доментијана.

У песми, међутим, велики Бог је „страшан песник“, Бог чија величина песнички обухвата и песнички промишља и песнички ствара. Чудо поезије дело је Бога.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *