Почетна / Колумне / Ко заборави претке, изгубиће потомке

Ко заборави претке, изгубиће потомке

dragomir-antonic-BWДрагомир Антонић 

Наши пријатељи морају видети на нашим лицима и у нашем понашању да је њихова борба имала смисла. Борба има смисла кад видите да су њени резултати обрадовали оног за кога сте се борили

Радостан сам. Правда је победила. Не Косово* у Унеско. Хвала свима који су државу Србију, Србе, Српску православну цркву и српске светиње на Косову и Метохији сачували, бар на тренутак, од злочиначке руке. Хвала држави Русији и православној браћи Русима. Хвала Кини, Индији, Бразилу, Белорусији, Народној Демократској Републици Кореји. Хвала Аргентини, Јерменији, Мјанмару и Јужном Судану. Хвала свим појединцима који су потписали петицију или изговорили лепу реч у заштиту основног људског и народног права. Права на своје светиње, своју традицију, своју културу. Кад пребројимо становнике наше планете, видимо да је више од половине било на страни лепе, добре државе Србије. Државе великог срца.

[restrictedarea]

ИСТОРИЈСКЕ КОНСТАНТЕ НА ДЕЛУ Радостан сам, али нисам безбрижан. Нећу се ни опустити. Знам да непријатељи наши, који се праве да су нам пријатељи, који нас обасипају лицемерним хвалама и тапшу по рамену, неко ново зло Србији и Србима смишљају – ако га већ нису смислили. Наново се на делу доказује постојање историјске константе. Косово поље као пре много векова мерено људским мерама, а по мерама Господњим, Светог Саве, Светог цара Лазара, Милоша Обилића, Косовке Девојке, као да се све јутрос дешавало, позорница је борбе добра и зла. Правде и кривде. Божјих закона против жеља Сотоне. Непрестане борбе између царства земаљског и царства небеског. Нема сумње које ће царство победити. Радуј се, Србијо, али буди на опрезу. Радуј се, Србине, али отворених очију. Не  заборавимо шта је написао Његош, највећи међу великим српским песницима: Живот јесте борба непрестана! Нема одмарања или ликовања. Право на радовање имамо и морамо радост показати. Због себе, али и због наших пријатеља који су уложили огроман напор и издржали невиђене притиске Лондона, Вашингтона, Рима и Берлина. Ни Ријад није заостајао. Наши пријатељи морају видети на нашим лицима и у нашем понашању да је њихова борба имала смисла. Борба има смисла кад видите да су њени резултати обрадовали оног за кога сте се борили. Морамо водити рачуна о нашим пријатељима, јер велике битке тек предстоје. Јесте, ово је почетак, али је лепше и лакше кад сте на почетку победу извојевали. Самопоуздање се враћа и понижење нестаје. Ни моћнима није свеједно кад схвате да су два пута у кратком времену изгубили против државе и народа где су последњих петнаест година стално добијали. Замислиће се и запитати шта у њиховим плановима не ваља? Ако буду разумни, разумно ће се и понашати. Схватиће да се однос снага на планети мења и да многи више нису спремни да прихвате понижавање војно слабијих, исмејавање правде и међународних закона и шегу са вековним системом моралних вредности: да се дата реч не пориче; потписани уговор не крши; суверенитет држава и народа поштује; никакве офарбане револуције не смеју рушити владе и председнике које је народ тих земаља легално изабрао. Једном речју морају се велики одрећи права на силу према неистомишљеницима, вратити разговору и тиме спасити свет од свеопштег уништења. Лако је рат почети, тешко је рат прекинути – истина је стара!

 

ТРАДИЦИЈА ЈЕ НАША БУДУЋНОСТ Српске светиње и српски светитељи су уз помоћ пријатеља извојевали победу, или су можда наше светиње и наши светитељи разлог што су нам пријатељи притекли у помоћ? Није важан редослед, важан је исход, али „ко заборави претке, изгубиће потомке“ пише Донко Ракочевић (Српске новине, 82, октобар 2015, Подгорица). У тексту он цитира Милу Алечковић, клиничког психолога која каже: „Пракса је показала да људи који су проживели изузетно стресне ситуације или су имали тешке, механичке повреде мозга, могу изненада да говоре језиком својих дедова за које поуздано знамо да их не познају. То је необично важно јер баца потпуно ново светло на то колико су нам важни они који су пре нас живели и колико живе у нама. Тако је доказано да се не можемо отети својој прошлости, јер заједно са прецима чинимо целину у психолошком смислу.“

Док ми чувамо своју традицију, своје светиње, своје претке и они ће чувати нас. Ако их се ми не одричемо, неће се ни они одрећи нас. Зато су у праву они који су давно написали да је традиција наша будућност.

Јуче је била слава Свети краљ Милутин. Сутра, у суботу, Свети Врачи. Радујте се што у свом дому можете славити крсно име, али не заборавите оне који само зато што су бранили српски народ труну у хашком казамату.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *