Почетна / Свет / Јапан и активни пацифизам

Јапан и активни пацифизам

JapanПише Зоран МИЛОШЕВИЋ

Јапан је предузео правне и практичне кораке који од ове земље могу потенцијално поново да направе озбиљну светску војну силу, сматрајући се слободном да војно интервенише у иностранству, што је Токију уставом забрањено још од краја Другог светског рата. Орвеловски, јапански премијер нову политику је назвао „активни пацифизам“

Дана 19. септембра 2015. године јапански лист Асахи шимбун пренео је изјаву Министарства спољних послова Кине: „Скорашње јачање војске Јапана и велике промене у области војне политике и сфере безбедности одударају од тенденција нашег времена које карактерише мир, развој и сарадња, те међународна заједница треба да се запита да ли се то Јапан одриче искључиво одбрамбене политике и одустаје од пута мирног развоја којим је ишао после Другог светског рата.“ Овом саопштењу и мишљењу придружио се неочекивани савезник – Јужна Кореја, чије је Министарство спољних послова саопштило: „Јапан треба да се чврсто придржава духа свог пацифистичког Устава, што је после Другог светског рата омогућавао да се спроводи транспарентна одбрамбена политика која је доприносила миру и стабилности у региону.“

Обе државе (Кина и Јужна Кореја), као и многе друге у Азији, страдале су од јапанских напада и окупације током Другог светског рата и њихов страх од обнове милитаристичког Јапана није неоснован, тако да све оне обраћају пажњу на јачање његове армије, али (и) на законодавство које може довести до обнове агресивног Јапана који би своју моћ употребио на разарање других држава.

[restrictedarea]

ИЗМЕНЕ ПАЦИФИСТИЧКОГ УСТАВА

Члан 9 јапанског устава, усвојен на инсистирање Американаца 1947. године, јасно говори да се „јапански народ занавек одриче од рата као сувереног права нације, а такође од претњи или примене војне силе као средства за решавање међународних спорова. За реализацију овог циља, указаном у цитираном члану, неће стварати копнене и поморске снаге, војну авијацију, као и друга средства за вођење рата. Право на вођење државног рата се не признаје“. Овај члан устава надахњивао је пацифисте, јер је био и морална изјава и упутство, но као и многе друге, и она је модификована када је постала политичко бреме.

За време Корејског рата САД су дозволиле Јапану да формира „Снаге националне безбедности“ од 10.000 људи, које су 1954. године преименоване у Копнене, ваздушне, морске снаге самоодбране које су суштински представљале оружане снаге Јапана, иако је то било полузванично. Ниједна држава у то време није Јапан било чиме угрожавала, као што је то и сада случај. Зато за међународну јавност представља велику „интригу“ зашто снаге „самоодбране“ поседују армију од 248.000 војника? Друго питање је није ли овим нарушен Устав у којем пише да се Јапан одриче стварања војног потенцијала, а ипак има поморске снаге од 50.000 припадника који мисију обављају са 120 ратних бродова, 16 подморница, четири носача хеликоптера, осам ракетних топовњача са крстарећим ракетама, као и 30 других војних пловила. Када се овоме дода број војника и технике у ратном ваздухопловству (50.000 људи, 800 авиона, од чега 139 вишенаменских и 150 ловаца, при чему постоји и наруџбина још 42 авиона Ф-35А) онда не преостаје ништа друго но да се човек запита шта би од уставне обавезе Јапана „да се одриче рата као сувереног права нације“?

Неки азијски аналитичари су, како преноси портал Полисми.ру, изнели став да Јапан, ипак, није способан да на конкретном примеру покаже војну моћ, јер му недостају носачи авиона, бомбардери далеког радијуса дејства, ракете далеког домета, као и нуклеарно оружје. Но кинеске колеге се не слажу у потпуности са овим ставом, јер Јапан има могућности да брзо произведе набројано – највише за три године све ово наоружање може се појавити у саставу „Самоодбране“ и то захваљујући потенцијалима властите индустрије. При чему, нуклеарно оружје може имати и за годину дана.

Са овим се сагласио и британски Би-Би-Си истиче да Снаге самоодбране већ имају потенцијал који их претвара у респектабилну војну силу пред којом се скида капа. „Зачин“ овој војној сили даје јапански менталитет и култура који су по својој суштини војнички, при чему Би-Би-Си додаје следећу квалификацију – „идеално војнички“!

Државе Азије пораст војне моћи Јапана не оправдавају, чак постоји страх, јер када се све овако милитаризује, онда је потребна само нова влада да се одрекне пацифистичког Устава и употреби оружане снаге у иностранству, што би, неминовно, отворило друго стратешко и геополитичко питање – улоге САД.

Но без обзира ко стоји иза јапанског милитаризма, на терену људи виде Јапанце, и попут Кинеза, сваке године се подсећају јапанске агресије 1931. и злочина. Могло би се рећи да су Кинези у неку руку васпитавањем генерација успели да створе „условни рефлекс“ на помен јапанског милитаризма, а он у неку руку претпоставља и освету за злочине из Другог светског рата, уколико би се догодио нови покушај освајања Кине. Кина није спремна да толерише понављање историје, па макар иза Јапана стајали и моћни Американци.

Зато су Кинези први указали на септембарско „скраћивање“ Устава Јапана, при чему намеру премијера Шинзоа Абеа да „учини одговорним армију, флоту и ратно ваздухопловство за заштиту јапанске територије“ тумаче као обнову јапанског милитаризма. По британском Економисту то звучи овако: „Влада господина Абеа тврди да за Јапан треба да буде корисно учешће у колективној одбрани, јер би заједно са својим војним савезником САД, могао да буде била предстража ако неко нападне савезнике.“ Ипак, до данашњих дана није се појавио правник који би јапански Устав тумачио другачије од традиционалног: „Јапан има право да отвара ватру само ако на њега буде извршена директна агресија!“ Нова интерпретација Устава Јапана од стране владе ове државе већ представља велики проблем за азијске државе, јер одустаје од пацифистичког Устава из 1947. И то не само због „скраћивања“ члана 9 Устава већ и због Закона који је усвојен 19. септембра 2015. у јапанском парламенту који омогућава домаћим оружаним снагама да учествују у војним операцијама, тачније као подршка другим државама, чак и ако ова земља није нападнута. Истина, Закон набраја када се то може десити („уколико је угрожен сам Јапан“ и „уколико су исцрпљене све друге невојне варијанте“, при чему предвиђа коришћење „минималне силе за задржавање агресора“). Но, како истичу аналитичари, сви ови појмови нису правни и нису прецизни. Све што, убудуће, треба Јапану да би ступио у рат јесте сагласност парламента да неки инцидент или серија инцидената представљају претњу безбедности државе и да су исцрпљени невојни инструменти.

 

САГЛАСНОСТ ВЕЛИКОГ БРАТА

Аналитичарима је постало јасно да јапански премијер ништа не ради „на своју руку“, већ уз сагласност „Великог брата“. Наиме, законодавној активности владе претходили су одређени захтеви САД и потписани споразуми, а то не амнестира Токио од одговорности за све потезе које буде вукао. Наиме, 27. априла 2015. године јапански премијер Абе се са САД сагласио да „обнове војне односе“, што ће очекивано довести до већег глобалног присуства јапанске армије. Потом је, како преноси IHS Jane’s, министар одбране Јапана Ген Накатани и званично „отворио Агенцију за куповину, технологије и логистику Министарства одбране, изјавивши да је „нова структура усмерена на смањење зависности и јачања јапанског присуства у међународним програмима развоја“. Агенција располаже годишњим буџетом од 16 милијарди долара и формирана је свега неколико дана после одобрења „Закона о очувању мира и безбедности“, који је парламенту предложио лично премијер Абе. Интересантан је и податак да се само неколико дана пре усвајања поменутог закона јапанска војна флота присајединила америчкој и индијској ради војне вежбе „Малабар“ у Индијском океану од 14. до 19. октобра 2015. Јапански премијер је „оверио“ учешће своје флоте посетом носачу авиона „Роналд Реган“ током вежби, 19. октобра, при чему је био први јапански премијер који је посетио неки амерички носач авиона. Амерички војни часопис Старз енд страјпс известио је да је Абе посетио носач авиона само неколико часова после смотре међународне флоте у заливу Сагами, коју су чинили 50 бродова и 61 авион из Јапана, Француске, Индије, Аустралије, Јужне Кореје и САД. Посета је имала за циљ промовисање нове политике Јапана: „тражења своје улоге у глобалним пословима безбедности“. Не треба посебно наглашавати да су официри америчког носача авиона приредили „краљевски дочек јапанском министру“, јер је град Јокосука – штаб велике и све веће флоте Јапана, али и база Седме флоте САД, чија зона одговорности обухвата Пацифик од Хаваја до Индије. У свему томе велику улогу има Јапанска флота и сматра се једном од пет најјачих у свету, а њена моћ је толика да може да се носи са блокадом целог Далеког истока, оцењује заменик директора руског Института политичких и војних анализа Александар А. Храмчихин.

Истог дана (19. октобра) лист Ју-Ес-Еј тудеј известио је да је амерички носач авиона „Роналд Реган“ приспео у нову луку стационирања Јокосука. Лист га хвали као један од најмоћнијих бродова САД, а прешао је у Јапан у оквиру политике „балансирања снага“ са фокусом на Азију. Потом су САД и Јапан организовали демонстрацију поморске снаге две државе у Токијском заливу, где су два моћна брода упловила свега неколико дана од америчког планираног изазова Кини, због њених наводних претензија на територију у Јужном кинеском мору, а то се не тиче само Пекинга него још неколико држава.

Зато изгледа разумно упозорење кинеског Министарства спољних послова да се Азија плаши милитаризма јапанске владе, јер је очигледно да се „удаљава од пута мирног развоја“. Процена кинеских аналитичара је да ће Јапан, уз подршку Вашингтона, јачати своју армију. Ово тим пре јер и сам јапански премијер нову војну политику своје владе назива „активним пацифизмом“, при чему ова фраза не доноси спокој. Насупрот! То значи да Јапан примењује политику „демонстрације силе“, а то је директни пут ка војној конфронтацији.

Виши научни сарадник Центра истраживања Јапана Института Далеког истока Виктор Пављатенко ново јапанско законодавство тумачи на следећи начин: „Увек се почне од нечега. Данас се реализује давна машта политичке елите Јапана. Припреме су вршене одавно, при чему се јавност убеђује да је такав закон потребно имати као нови модел мобилног телефона. Но он значи да ће Јапан можда већ сутра упутити флоту као помоћ својим савезницима, пре свега САД, које имају низ нерешених криза у свету. Ипак, треба рећи“, истиче Пављатенко, „да у јавном мњењу не постоји јапански милитаризам.“ Да је у праву сведочи и излазак Јапанаца на протесте против ширења пуномоћја Националних снага самоодбране. Хиљаде Јапанаца је у 60 градова протестовало, а најважније пароле биле су: „Не рату!“ и „Не дозволимо промену Устава!“ Протести су уследили после усвајања у Доњем дому парламента измене низа закона који мењају војну доктрину државе и којима се „даје право јапанским војницима да учествују у борбеним дејствима ради заштите пријатељских држава, чак и уколико сам Јапан није нападнут“, преноси руска агенција РИА Новости.

Пророчанство из 1980.

Током последња два месеца бројни медији бавили су се темом „обнове јапанског милитаризма“, а да има „ватре“ сведоче речи јапанског премијера о плановима Владе. Но, правде ради, када је у питању милитаризација Јапана свакако пажњу заслужује пророчки рад Јурија Седова, „Јапан – на путу милитаризма“, објављен 1980. године (број 1), у совјетском часопису Зарубежное военное обозрение, у коме је предвидео овакав развој догађаја.

Да је Седов био у праву, сведочи делатност актуелног премијера Јапана – наговестио је да ће се нова улога јапанске војске нагласити и у Уставу „јер је светска заједница високо оценила операције у којима је учествовала јапанска војска у иностранству“. Предлог промене Устава инициран од владајуће Либерално-демократске партије предвиђа уклањање члана 9 јапанског Устава (Одрицање од рата) и његово суштинско преправљање у „Националну безбедност“, где би се нагласила улога армије Јапана у међународним мисијама. Тиме се јасно изражава тежња да се одбаци пацифистички Устав из 1947. године.

Поред војних вежби са Сједињеним Америчким Државама и њеним савезницима, Јапан је дао 600 војника за америчку мисију у Ираку и 600 за Авганистан, где обезбеђују гориво за транспортна средства, преноси korrespondent.net.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. … никако не би ваљало потцењивати могућност `повампирења` јапанског милитаризма…
    А један вук, одувек је опаснији и од – 100 оваца (пацифиста)…
    За протеклих 70 година Јапан је технолошки / и организационо/ нарастао до размера, о кавим се 1945. године, није могло ни наслутити; према томе имају огроман број `компонената` за производњу неслућене војне машинерије / веће – могућности, него икоја друга држава на свету ?!/….
    Јапан виде САД као `полугу` за – `балансирање` у том делу света, у своју (САД) корист ? А то може да буде – мач са две оштрице ?!
    Најбоље би било да Јапанци и конститутивно држе затворена `врата` за такве могућности, јер ко мач потеже, од мача ће и да пострада… ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *