Почетна / Свет / Израел као привилеговани партнер Русије

Израел као привилеговани партнер Русије

МЕШАЊЕ КАРАТА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ

Putin i NetanjahuПише Зоран МИЛОШЕВИЋ

Када је реч о сарадњи Русије и Израела више је питања него одговора. Јасно је само да се догодила велика промена, неки пишу чак „револуционарна промена“ у односима две земље. Но кључно је да ли се ради о сарадњи две државе само због Блиског истока, или пак о нечем дубљем? 

Превремени политички избори одржани у Израелу током марта 2015. године ишли су наруку савезништву Русије и Израела. Наиме, избори су донели велико изненађење, „сензационалну“ победу, по речима неких аналитичара, однела је партија „Ликуд“, на челу са Бењамином Нетанијахуом.

Познати израелски аналитичар Авигдор Ескин (био је у саставу израелске делегације током недавне посете Москви), за руски портал pravda.ru каже да су се Русија и Сирија договориле о војној координацији и сарадњи у Сирији какве није било од оснивања Израела. „Ради се о координацији деловања на нивоу вишег степена тајности, без могућности увида од стране САД, Запада у целини и НАТО“. Овај „војни савез“ мења карту Блиског истока који за Израел има историјски значај. Дефинисан је заједнички непријатељ (Исламска држава и исламизам уопште), али и место и улога Израела у будућој мапи интереса на Блиском истоку и свету. Према мишљењу аналитичара Другог канала израелске телевизије Ехуда Јарија то значи да су Руси „дефинисали улогу Израела у зони свог утицаја, предложивши преузимање значајне улоге у експлоатацији и извозу гаса (у Европу) са недавно откривених налазишта у Израелу, као и гарантовање војне безбедности у случају напада Хезболаха“.

 

МОСКВА КАО ПОСРЕДНИК НА БЛИСКОМ ИСТОКУ И страни медији руско-израелским односима дају само високе оцене, уз неминовно манифестовање изненађења и постављања питања шта се између две државе заиста догађа.

Међу таквим је аналитичар Масимо Вофа из италијанског листа „Il Foglio“. Вофа пише да је главни успех Москве то што се наметнула као посредник на Блиском истоку, који уважава интересе свих страна, при чему Кремљ максимално уважава интересе Израела, што је довело до стварања поверења а затим и сарадње која се може дефинисати као „најбоља у историји постојања две државе“.

[restrictedarea]

Но, поред геополитике, обе државе имају и снажне економске интересе. Наиме, пошто је Запад наметнуо Русији санкције, у оквиру којих је посебну пажњу обратио на спречавање извоза високе технологије, преко потребне руској индустрији, посебно оној из области енергетике. Савезом са Израелом Москва је, заправо, нашла алтернативу. С друге стране, Израел добија велико тржиште, не само руско већ оно Царинског савеза. Ово је већ договорено, то јест потписано. Да подсетимо, Царински савез чине Русија, Казахстан, Белорусија и још неколико бивших совјетских република, а склапање овог споразума, иако јавно, бојкотовали су западни медији, па и српски. Наиме, прве недеље новембра 2015. године у Москви се обрео израелски министар за имиграцију и питања Јерусалима Зеев Елкин, који је са потпредседником руске владе Аркадијем Дворковичем потписао Уговор којим Израел постаје привилеговани трговински партнер не само Русије него и Царинског савеза. Колика је то привилегија и економска помоћ Израелу није лако мерљиво. Сусрет два политичара и представника влада догодио се у оквиру заједничке међувладине економске комисије, коју воде управо Елкин и Дворкович, пише израелски Маркер. Стране су се договориле, како смо већ нагласили, да држава Израел постаје један од првих трговачких партнера Царинског савеза, што ће израелским произвођачима и извозницима дати велику предност на овом тржишту. Поред тога, договорена је и сарадња у области иновација и високе технологије.

Ово је, дакле, потврдио и сам министар Елкин за портал klaipeda1945.org, који је известио да се очигледно граде добри односи Русије и Израела, при чему је посебно нагласио ефекте потписаног Уговора о давању привилеговане позиције Израелу у трговини са Царинским савезом. Заузврат Израел треба да технолошки модернизује Русију, истиче представник владајуће партије у Израелу „Ликуд“, али и министар у влади ове земље Зеев Елкин.

Елкин је током посете Русији рекао и да „Израел и Русију уједињује снажан и перспективни мост и наша је обавеза да кретање по том мосту буде брзо и без препрека, како је и пожељно у XXI веку“. „Појаву препрека дужни смо да посматрамо као нове могућности. Најважнији задатак који стоји пред нама је ширење сарадње наших држава. Следеће године славимо 25 година од успостављања дипломатских односа и у обавези смо да направимо продор, пре свега у економској сфери, али и у дугим, не мање важним областима“, додао је.

Размена робе између Русије и Израела износи три милијарде долара годишње и није страдала од кризе и санкција, али су обе стране сагласне у томе да простора за повећање робне размене и даље има. У оквиру рада комисије потписано је још уговора и дефинисан је рад програма развоја сарадње у неколико области, па тако и у туризму и култури, а решено је и питање отварања архива СССР-а у вези са Израелом до 1976. године.

 

САГЛАСЈЕ У НАЈВАЖНИЈИМ ПИТАЊИМА Према порталу look-israel.com, Русија и Израел успели су да се сагласе око најважнијих питања, попут оног на тему Хамаса, главног израелског непријатеља. Друго, коме (не)продавати руско оружје. Треће, да сарадњом избегну разочарања и раздраживања другог. Четврто, да Москва разуме погубност политике малих држава „стављања свих јаја у једну корпу“. Другим речима, Израел мора да развија добре односе и са другим великим државама, а не само са Русијом, али да ти односи, наравно, немају антируски вектор. Пето, свакоме своја имовина. Русија је имала низ захтева за повраћај имовине у Израелу, посебно у Јерусалиму (најспорнији је Сергејево подворје са аспекта Тел Авива). Такође, Израел се обавезао да ће учинити доступним руском правосуђу лица повезана са криминалом у нафтној компанији „Јукос“, први на листи је Леонид Невзлин, бивши члан Савета Федерације, други председник Руског јеврејског конгреса и блиски сарадник Михаила Ходоровског. Шесто, чути један другог, због чега је успостављена директна линија за разјашњавање спорних ситуација.

Треба знати да Израел зависи од Русије по два основа – „оружја“ и нафте. Наиме, уколико Русија достави противракетно и противавионско оружје Ирану и Сирији, то ће угрозити безбедност Израела. Следеће, Израел из Русије увози између 70 и 80 одсто потребне нафте (остатак из Азербејџана). Трећи основ, који се појавио сасвим недавно је гас. Наиме, у Средоземном мору откривена су налазишта гаса, на која претендују Кипар, Турска, Турска република Северни Кипар, али и Египат и Либан (у лицу Хезболаха). Као спаситељ појавио се руски „Газпром“, који предлаже регулисање свих спорних питања о делимитацији морских граница у региону.

Анализирајући успон руско-израелских односа Изи Лајбер, публициста и активиста на пољу заштите људских права, а раније и лидер Међународног јеврејског покрета, у први план поставља улогу Владимира Путина, у чијој политици постоји велика и позитивна разлика када су у питању Јевреји и Израел у односу на раније совјетске лидере, прилично антисемитски настројене. Зашто Путин има позитиван однос према Јеврејима и Израелу, „Лајберу није јасно“, бар тако каже. Али наводи да међу јеврејским аналитичарима Путина сматрају филосемитом, што значи да у његовој политичкој филозофији има доста јеврејских вредности, а то повезује са утицајем његове учитељице немачког језика, Јеврејке Мине Јудицке, која сада живи у Израелу и коју је он позвао на пријем у хотел „Краљ Давид“ током последње посете овој земљи. Могуће је и да је код Путина на делу политички прагматизам, да је схватио да од совјетског антисемитизма нема вајде, а да од подршке Јевреја може имати само добити.

Чињеница је да у Путиновој Русији нема антисемитизма, а сам се брине да присуствује већини важних јеврејских манифестација, као што је то било приликом отварања „Јеврејског музеја и центра трпељивости“ у Москви, коме је поклонио 50 милиона долара из државног буџета, а и лично је симболично приложио своју месечну плату. Такође, Путин је више пута посетио јеврејску заједницу током Хануке и упутио речи поздрава са жељама да Јевреји после Рош хашане, јеврејске Нове године, живе у срећи и сваковрсном благостању. Такво понашање председника Русије пре Путина било је скоро незамисливо. Све ово је чудно када се зна да Русија снажно корача у савез са Ираном и Сиријцима. Ипак, Путин је оставио канал комуникације са Израелом, утемељен током његове посете овој држави јуна 2012. године, који од тада савршено функционише. Поред тога, Путин се често веома топло изјашњава о Израелу, а поносан је и на чињеницу да међу грађанима Израела има много људи пореклом из Совјетског Савеза. Посећујући Зид плача, у пратњи главног рабина Русије Берла Лазара, Путин је чак на главу ставио јеврејску капу, а критике арапских савезника због овог поступка је протумачио као неразумевање.

На другој страни израелски премијер Бењамин Нетанијаху учинио је веома добар политички маневар сачувавши добре односе са Русијом, без обзира на притиске Вашингтона, који је оптуживао Русију за „агресију“ на Грузију и Украјину. Чудан је и податак да ниједан израелски министар није изрекао реч критике у односу на Владимира Путина и Русију, а поводом савеза са Сиријом и Ираном.

Нетанијаху је успео да убеди Путина да Сирији не доставља противракетно-авионски систем С-300, јер би  поседовање овог комплекса умногоме отежало пробијање израелских летелица у сиријско небо.

Израелци сматрају да је сарадња са Русијом оправдана, јер је због великих грешака САД, посебно председника Барака Обаме, Москва направила огроман геополитички продор и преобратила се у доминантну снагу на Блиском истоку, што подразумева и велики утицај у региону, чак већи него у време Хладног рата. Интересантно је да се и Египат удаљио од САД због подршке Вашингтона „Муслиманској браћи“ до степена потпуног политичког сједињења са Русијом и руским савезницима. За разлику од Обаме, Путин се показао као проницљив и уман стратег, у кога се може поуздати, посебно јер остаје веран својим савезницима, а да при томе уме да се носи са непријатељима.

Obama

ГЕОПОЛИТИЧКА ЛАБОРАТОРИЈА Оваква политичка ситуација за Израел значи новину која тражи адекватне одговоре. Путин је имао довољно мудрости и пре почетка интервенције у Сирији договорио се у трочасовном сусрету са израелским премијером у Москви, о мерама за минимализацију штете, односно о заштити интереси Израела, пре свега у сфери безбедности. Успостављена је координација између генералштабова две земље, при чему Москва има и директну везу са саветником за националну безбедност Израела Јосијем Коеном, информишући га раније о ударима руске авијације у Сирији.

Велики плус за владу Израела је то што је успела да сачува своју државу од блискоисточног конфликта, али је ситуација, реално говорећи, нестабилна и може сваког часа да се претвори у озбиљан рат великих држава на Блиском истоку. Но Израелу даје наду да ће тако и остати то што је Путин гарантовао безбедност овој држави.

Према геополитичкој теорији Израел је место експеримента, лабораторија геополитике, јер је као држава постојао у три различита вида, при чему су се формирала и три обрасца понашања људи, три јака идентитета. Ако су геополитичке тезе тачне, онда израелска спољна политика зависи од унутрашње политике, овладавања технологијама и властитог идентитета и идентитета суседа.

Данашњи Израел, да подсетимо, формиран је као резултат сарадње Османске империје и Велике Британије. Британци нису имали средстава да војно поразе Турке, а желели су контролу Суецког канала. Када је пропао савез са неким бедуинским племенима, Лондон се окренуо формирању Израела. Други светски рат, тачније геноцид над Јеврејима у Европи, само је убрзао процес.

Први покровитељ Израела био је Совјетски Савез, који је наоружавао преко Чехословачке Јевреје, како би се учврстили у источном делу Средоземног мора. Следећи покровитељ била је Француска (1956), али је 1967. године Израел изгубио француску наклоност. Тако је дошло до савеза са САД, потписаним 1967. године, а који је био више у интересу Вашингтона, него Израела. САД су желеле да протерају совјетску флоту из Средоземног мора, што је одређивало политику Вашингтона на Блиском истоку. Другим речима, важан савезник је постала (и) Турска, што није било по вољи Израелу. Али ситуација је већ била под контролом, тј. Израел се могао носити са локалним проблемима и непослушним суседима. Другим речима, реалност Израела је таква да као мала држава мора да предупређује опасности и регулише конфликте, иако се јављају далеко од ове земље.

Године 1947. СССР је донео одлуку да подржи план поделе Палестине са циљем супротстављања политици Велике Британије, при чему је Москва рачунала на пријатељске односе са руководством Израела, које су водили социјалистички политичари. СССР је признао Израел и успоставио дипломатске односе. Ипак, Израел се преоријентисао на САД, али је Совјетски Савез зато задржао неколико арапских држава у зони свог утицаја, а које су биле непријатељски настројене према Тел Авиву. Десет година касније, 1967. дипломатски односи СССР-а и Израела су прекинути због Шестодневног рата и обновљена су 18. октобра 1991. године. После распада СССР-а, 1991. године Русија је постала наследник Совјетског Савеза и сачувала је дипломатске односе са Израелом. У Израелу живи више од милион рускојезичких грађана који су се преселили из Русије и других совјетских република.

Године 2005. Владимир Путин, као председник Руске Федерације, посетио је Израел и том приликом поклонио споменик погинулим током Холокауста, рад Зураба Цертелија. Следећа посета Путина Израелу догодила се 2012. године, када је отворен меморијал борцима Црвене армије. Споменик је изграђен донацијама руских пословних људи јеврејског порекла.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *