Почетна / Колумне / Идеологије као лешинари над жртвама

Идеологије као лешинари над жртвама

АТЕНТАТ У ПАРИЗУ

За „Печат“ из Милана Дијего Фузаро 

Новински наслови понудили су најбеднији спектакл: „Исламска копилад“, један је од њих. Неко је једва дочекао да може слободно да користи овај израз. „Потребна нам је јединствена европска војска“ – можда је још подмуклије од претходно наведеног. Укратко, идеологије су се одмах погостиле, као што то раде лешинари, телима жртава

Правда би хтела да пре свега буду упамћене и почашћене жртве. Да се говори о њима, о њиховим развејаним животима, без обзира каква идеологија је до њих довела, без обзира каква била права режија догађаја који је затресао Париз, као земљотрес, у ноћи тринаестог новембра. Али, очигледно, није тако.

БЕДНИ СПЕКТАКЛ О жртвама се у овој ситуацији и не говори. Одмах је одлучено да се оне још једном убију, да се убију по други пут, без милости, али не бомбама и ножевима већ једнако идеолошком криминалном употребом њихове смрти, која се врши некажњено у великим причама где их у новинама и на телевизијама, на радију и друштвеним мрежама, претварају у аморфни материјал који треба да буде идеолошки искоришћен. То доказује да се, на крају крајева, тероризам изражава и практикује на много начина: тероризам не представља само онај вид који чине криминалци физички извршавајући масакр него тероризам спроводе и шакали који су одлучили да врше вулгарну пропаганду користећи још врелу крв мртвих да би повећали фонд потенцијалних гласова, да би подстицали на стицање славе у новим крсташким ратовима, да би позивали на нови „праведни“ рат.

Новински наслови понудили су најбеднији спектакл: „Исламска копилад“, један је од њих. Неко је једва дочекао да може слободно да користи овај израз. „Потребна нам је јединствена европска војска“ – можда је још подмуклије од претходно наведеног. Укратко, идеологије су се одмах погостиле, као што то раде лешинари, телима жртава. Оне су их тако убиле по други пут. И скоро једногласно диже се глас оних који су одмах препознали убицу. Кривац није могао бити батлер, као што се то увек дешава у добрим кримићима – ислам је безрезервно идентификован са тероризмом. Ислам је идентификован тако да натера свакога са здравим разумом и склоности да мисли да одустане од те радње, или да обележи онога ко не прихвати некритички „писања“ медијског циркуса. Уместо тога мора се, без размишљања, прихватити да је ислам тероризам, као да је то очигледно и разумљиво по себи, па стога на ту тему не може да се води било каква слободна и рационална расправа.

Тешко ономе ко ту догму доведе у питање: оптужба за тероризам тада може пасти и на онога ко би се само усудио да посумња у такво идентификовање ислама. Забрањен је простор за смислена размишљања у већем радијусу, без обзира што би та размишљања изразила поштовање према жртвама. Догма која се прописује и намеће није рационална, она је религиозна, и као таква препуна је табуа, док истовремено није подложна никаквој „етици дискурса“.  Циљ је – разумели смо то – да се што боље искористе жртве терористичког злочина у циљу оптимизације симболичко-идеолошког капитала који се из њих може извући. Сигурно је, чак и сада, да овај напад учвршћује стварно и симболично владајући поредак.

ЦИВИЛИЗАЦИЈА СВЕДЕНА НА ЕТИКЕТУ  Непријатељ је идентификован, можда је већ и превентивно наоружан. То је читава цивилизација, према теорији о „сукобу цивилизација“ коју је као тему поставио, пре неколико година, познати учењак1. Једна цела цивилизација је оптужена, сведена на етикету тероризма. И тако је већ одређен непријатељ за наредну 2016. годину. А ниједном се не поставља питање одакле настаје тероризам, ко га финансира, ко наоружава? Етикетирање ислама ван историјског контекста је потпуно. С друге стране, испразна је прича у медијима која представља ислам као тероризам: то је проста и ефикасна пропаганда, у стању да произведе консензус и хомологују неслагања, тако да консензус и неслагања заједно ојачавају консензус масе.

Већ се јављају они који величају рат и бомбе, нове таласе војних агресија, или већ све оно што је, а то сви знамо, у великој мери довело до ове ситуације. „Запад мора да реагује“, пише преко целе насловне стране једних новина јутрос (текст је писан 15. новембра – прим.прев). Није тешко видети да се под тиме подразумевају, то није нарочито ни прикривено, бомбе и ратови. Није лако, али морамо бити хладне главе – и трезвени – чак и после трагедије попут оне у Паризу. Мора се избећи терористички фанатизам, како онај који је довео до масакра у Паризу, тако и онај који би могао да донесе нова „хуманитарна бомбардовања“ и нове „етичке интервенције“.

1Самјуел Хантингтон постао је светски славан политиколог када је у лето 1993. године у америчком часопису „Форин аферс“ објављен његов текст на 29 страница о политичком стању планете након завршетка Хладног рата. Чланак се појавио под насловом „Сукоб цивилизација“, а три године касније допуњени текст објављен је у књизи „Сукоб цивилизација и успостављање новог светског поретка“. У њему Хантингтон, између осталог, пише:
„Сукоб дуж нерешених граница између западне и исламске цивилизације траје већ 1300 година. Насиље постоји између муслимана с једне стране и православних Срба на Балкану, Јевреја у Израелу, индуса у Индији, будиста у Бурми и католика на Филипинима, с друге. Ислам има крваве границе.“ Дакле, Хантингтон је инсистирао на рату цивилизација, а тај став је изазвао многе полемичке коментаре – прим. прев.

КАПИТАЛ КОЈИ ТРЕБА ОПЛОДИТИ Све је као по неком сценарију. И то је сценарио на који смо, нажалост, навикли у контексту овог „четвртог светског рата“, објављеног 1989. године од стране Запада, под вођством САД, против било које државе на планети која се не клања пред универзалном монархијом тржишта. Хуманитарне интервенције и етичка бомбардовања: империјалистичка агресија не престаје да се маскира и да се правда племенитим разлозима, почев од људских права до демократије за извоз, као да је она нека роба. И ево нове епизоде у саги: Сирија је одавно била мета, а сада је коначно пронађен разлог за њено бомбардовање уз пуну сагласност. Ко би се усудио да се не сложи? Жртве у Паризу су, за власт, само идеолошки капитал који треба оплодити: жртве уопште нису битне осим ако се не користе као параван за наставак интервенционистичке политике. Жртве – њихова права имена – нестају: остаје само повод за бомбардовање које њихови изгубљени животи сада чине легитимним. Идеологија осокољена својом силом гости се њиховим лешевима: може да их искористи у својим политикама, убијајући по други пут саме жртве. Терористи су се побринули да имају пасош – обавезно сиријски – који је, наравно, пронађен код њих, неоштећен, после масакра.

Превод са италијанског Драган Мраовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *