Холивудски катанац за бол женског рода

Холивуд и жене

Пише Владислав Панов

Жена је у савременом америчком шоу-бизнису ретко на руководећој позицији, слабије је плаћена и мање цењена као аутор, а на екрану је представљена као мушкобањаста акциона херојска сила која, баш зато што је постављена на место мушког протагонисте, заправо нови секс-симбол с неопходном дозом тестостерона како би се модерна и зато напредна идеја о „мушкој жени“ доказала у свету уметности и комерцијалне потрошне америчке поп-културе као врхунска вредност у сваком смислу

Прошао је читав век од како је Лоис Вебер постала прва Американка која је режирала дугометражни играни филм у Холивуду. Био је то „Млетачки трговац“. Одабир овог филма, па и сам његов наслов, делују истовремено и симболично и цинично. Шта се, наиме, у међувремену догодило? Као ниједна друга институција, организација, удружење, државно или приватно, Холивуд је кроз све олује, струје и диктате „напредног запада“ прошао практично непромењен. Што значи најпре окренут себи и бројању своје зараде које су му обезбедили мушкарци испред и иза камере. Ригидних и, по стандардима које је сам поставио када су жене у питању, искључив, скоро потпуно мушки, Холивуд је контексту успостављених правила игре дошао да актуелних дана јасно и потпуно отворених назора. Жене су за његово свакодневно пословање тек нужно зло. Испред камере, у филмској фикцији, оне су декор или симбол разврата. На екрану је представљена као мушкобањаста акциона херојска сила која, баш зато што је постављена на место мушког протагонисте, заправо нови секс-симбол с неопходном дозом тестостерона како би се модерна и зато напредна идеја о „мушкој жени“ доказала у свету уметности и комерцијалне потрошне америчке поп-културе као врхунска вредност у сваком смислу.

[restrictedarea]

Жена на најнижој лествици западног вредновања У великом пословном свету, у такозваној корпорацијској привреди, па и политици или, ето, у уметности, жене су најпре секс-симболи, а тек онда биће које завређује прилику макар сличну која се пружа мушкарцу. И то не тврде само феминисткиње. Мизогинија, сексизам, полна дискриминација – велике су вредности данашњег друштва с којима се свакодневно суочавају милиони жена широм света. У америчком конгресу им, рецимо, најбоље иде. Свако пето место у врху америчке власти је припало „слабијем полу“. У корпорацијској Америци, међутим, запослено је тек шеснаест одсто жена у врху руководећег кадра, а тек нешто мало више од десет одсто у научноистраживачким центрима и фирмама. Холивуд је ипак отишао најдаље. Посебно иза камере. Скоро у стопроцентном односу су рецимо мушки сниматељи, а на сваких десет сценариста ангажована је тек једна жена. Слично је и са свим осталим професијама упосленим у Холивуду. Неко је коментарисао овај податак поређењем овакве дискриминације жена од стране такозваних великих студија са црквом која „нема ништа против“ жена у својим редовима све док су опатице. Као свештенике их не прихватају. И не желе.

Шоу-бизнис је, наравно, све само не црква, иако нема мало оних који га обожавају са истим ентузијазмом и страхопоштовањем као да је религиозна институција. У његовом америчком огранку женама је дозвољено сасвим ограничено присуство. И ако им буде аминовано да стану на чело неког великог студија (што се у његовој историји десило тек неколико пута), оне добијају тако колосалну прилику тек када се докажу као – мушкарци! Као, рецимо, Шарлиз Терон у најновијем наставку „Побеснелог Макса“ – њен лик неустрашиве ратнице рањивог женског срца у постапокалиптичном паклу опустошене цивилизације парадигма је актуелног женског присуства у ауторском делу бизниса који је створио тај филм, као и све остале где је жени остављено једино могуће присуство у стереотипима заснованим на идејама о њеном сексепилу, материнству или ратничком духу, који незрели умови својим још незрелијим потрошачима нуде као искључиву опцију поимања жене на филму данас. Круг је затворен. Чврсто. Сигурно. Непроменљиво. Промену изгледа нико и не жели. Осим декларативно, за њу се не боре чак ни жене које су се некако домогле моћних позиција. Прихватањем пословних захтева и посебних правила игре у вођењу студија или обављањем продуцентских, односно креативних извршних радњи у стварању филмова, жене освајањем позиција освајају и подразумевајућа правила игре која их заправо постављају у положај ратнице из „Побеснелог Макса“, бунтовне, неукротиве, ратоборне, храбре и наизглед незаустављиве. Ипак, врло рањива и за своје опстајање потпуно дужна свом мушком заштитнику – Побеснелом Максу. Тај је симбол жене мање-више одувек конзумиран од стране публике и радо сервиран од аутора. Занимљиво је да је у послу, у великим холивудским студијима и на платном списку водећих телевизијских мрежа, присутан известан број жена које поседују макар некакву, ако не и врло значајну количину власти. Иако је, како статистика каже, тај број и даље скоро занемарљив, већи је него икада раније. Али је још потпуно незамисливо и самим тим неприметно било какво делање тих нових „моћних жена“ у правцу побољшања положаја „слабијег пола“. Ништа се није десило женском роду када је пре скоро шест година Оскара за режију први пут у историји освојила жена (Кетрин Бигелоу за „Катанац за бол“). Нити су, рецимо, Кејтлин Кенеди, председница „Лукас филма“, једног од најмоћнијих холивудских студија, или Дона Ленгли, руководећа особа „Јуниверзал студија“, па ни тешко изборене, али врло утицајне позиције у разним другим компанијама такође славних и искусних колегиница (Шери Лансинг, Пени Маршал, Мими Ледер, па и некадашња глумачка звезда Џина Дејвис) биле довољне да се припреми пут за боље сутра њихових наследница. Све поменуте су на руководећим местима „мушког Холивуда“ поштовањем стереотипног пословања донеле стотине милиона долара профита. Ничег женског у томе није било. Оне су схваћене као необична створења која, ето, личе на жене, али су у ствари мушкарци који знају да буду тимски играчи и да својим фирмама доносе новац.

Упорно одржавање стања неправичности Профит је, кажу неки, главни разлог што борба за женска права у овом послу упорно изостаје. Присуство жена, уосталом, у најкомерцијалнијем огранку произвођачког погона шоу-бизниса је занемарљиво. Филмове који су претходних година великим студијима донели стотину и више милиона долара режирале су жене тек у једва два одсто случајева. На сваких сто аутора филмова са зарадом која се сматра комерцијалном долазе тек две жене. Објашњења је много и ниједно није довољно уверљиво да би адекватно објаснило ову необичну појаву. Једни помињу утицај традиционалног односа јеврејских назора у америчком шоу-бизнису, други ирационалну потребу холивудских могула да се слепо држе клишеа. Како год, жена у америчкој индустрији забаве нема исти положај, права и третман као њен колега. Одувек су мање плаћене за исти посао, слабије упослене, сексуално су злоупотребљаване и експлоатисане, чак и лишене права на материнске повластице на радном месту. Холивудске конвенције и стереотипи су као клинови забијени у прихватање женског присуства у том послу. И испред и иза камере оне су приморане да одиграју улогу која се од њих очекује, која им је наметнута и диктирана. И без обзира што је тамошња индустрија забаве најпрофитабилнији сегмент привређивања, новац у том случају није и средство моћи. Холивуд воли да се поноси подстицајем промена бројних друштвених односа у претходном веку. Либерално просвећивање нације, пресудна помоћ у инсталирању расне и верске једнакости, као највреднијих принципа демократије, све је то било у пословно-политичком роковнику холивудске машине за забаву и школовање поданика. Осим истинске женске еманципације. Она је изостала из суштински недокучивих разлога који су управо толико бројни колико и делотворни у том процесу упорног одржавања стања неправичности и неправде. Пристанак жена на све то, с друге стране, такође је необјашњива мистерија која је укорењена у страху од губитка позиција, славе и новца, то јест свега тога заједно, свих оних који су у одређеном моменту били у позицији да нешто промене. Овако је ослобађање од стега упорно деценијама промовисано од стране предводника и иницијатора холивудизације наше цивилизације сасвим умишљајно прескочило „женско питање“ подразумевајући да је мушкарац способнији за овај посао од жене.

[/restrictedarea]