Грађа за речник 10 – Ћирилица, давнашња патница

ПИШЕ Милован Данојлић

У заједничкој држави одустајали смо од тог знамења културне и духовне самобитности подстицани од савезних власти, ако не са смишљеним и подмуклим  планом, оно са на први поглед јаким државотворним образложењем. У јавним установама латиничке писаће машине биле су у готово искључивој употреби

Садашњи положај ћирилице је један од симптома наше обеспућености у модерном времену. Њено напуштање, односно запостављање, изразито је психосоциолошки феномен за шта, тренутно, сами сносимо одговорност. Одавно нема Аустроугарске, да забрањује, ни Југославије, да је потискује. У игру су ушле народне масе, тачније, полуобразовани слојеви тих маса, вођени презиром према свему што је домаће и неизлечиво наше, и засењени спољашњим ознакама западне цивилизације, међу којима је латиница посебно продорна, а лако се учи. Од почетка чупања из Отоманског царства са њом смо у плодородном суседству. Она нам је увек на погледу, а сеже од Винковаца до Париза, и даље, до Лондона, Вашингтона и Сан Франциска. Ћирилица нам иде на живце у мери незадовољства собом и својим положајем у модерном свету; она је видљиви стигмат на једном изнутра оболелом организму, и уместо да тражимо лека болести, настојимо да се ослободимо једне марке на одећи.

У заједничкој држави одустајали смо од тог знамења културне и духовне самобитности подстицани од савезних власти, ако не са смишљеним и подмуклим  планом, оно са на први поглед јаким државотворним образложењем. У јавним установама латиничке писаће машине биле су у готово искључивој употреби. Ја сам прву ћириличку, немачке производње, купио у Паризу седамдесетих година прошлог века. Дабоме, отворене принуде на употребу резервног писма није било. Превласт се учвршћивала колико из бирократског лако-ћемо понашања, толико из наше спремности да се, у духу јужнословенске друштвене пристојности, одрекнемо једног упоришта културне баштине. Били смо спремни и за много веће жртве, зарад одржавања те несрећне заједнице. Па да смо је барем сачували…

[restrictedarea]

У ондашњем жртвовању било је кратковидог идеализма; у овоме што се данас догађа, главну улогу игра провинцијална збуњеност и осећање мање вредности. Напуштање ћирилице је, дакле, пратећа појава кризе колективног идентитета. Настојање једног дела елите да ћирилици врати природно место и вековима освајан значај наилази на слепи отпор или равнодушност. Рефлекси прижељкиваног југословенског јединства и даље су јаки, али то није најбоље објашњење опчињености латиницом. Бежање од ћирилице долази из тескобне потребе да се изиђе из себе, да се уђе у заједницу срећних народа, онако како, у нашој  изолованости и запуштености замишљамо ту срећу, а то се, опет, најлакше постиже усвајањем туђинског писма: оно се даде научити за дан-два, док привредни и културни напредак траже деценије напорног рада. Геостратешки распон латинице је, уистину, импресиван: она је прекрила западну Европу, Северну и Јужну Америку, Аустралију, Африку и делове Азије, док наша леђа чувају Македонци, Бугари, Украјинци, Белоруси и Руси. Да није Руса, били бисмо на погубној планетарној ветрометини. Па и у Москви, на уличним таблама, испод Ћириловог писма дометнута је, мањим словима, латиница: због туриста, али и због свим Словенима заједничке тежње да буду „као сав нормалан свет“.

Труд око васпостављања нашег традиционалног писма не подразумева избацивање или забрањивање латинице. Она је освојила поштовања достојно место у изградњи наше модерне писмености. (Преводи неких важних књига својевремено су нам најпре стизали из Загреба и Сарајева, што смо са добити и захвалношћу примали.) Добар слуга, и лош господар, латиници би требало одредити поље корисног простирања. Разумем лекара опште праксе који, исписавши рецепт, продужи латиничким словима, или инжењера који користи литературу технички развијеније земље, али не могу да се помирим са потребом полуписмених сељака из мог завичаја да се, невешто и упорно, служе помодним писмом. Приметио сам да се спотичу о нека слова па их, кад ваља написати džoka или džak brašna, слово dž доводи у неприлику. Сами су тражили ђавола, терање моде на селу се увек скупо плаћало. Појава вапије за новим Стеријом, у Србији је тренутно много више покондирених тикава него бундева по кукурузиштима.

Латиница је, у Београду, углавном преко енглеског језика, преплавила град; то је, поодавно, прешло границу доброг укуса и основних погодби самопоштовања. Кнез Михаилова улица се претворила у неоколонијално предграђе Трећег света. Ако су учењаци, понекад, упућени на латиницу, трговцима и купцима у центру брдовитог Балкана она пристаје као кокошци гаће. Признајући туђем писму „виши“ цивилизацијски статус, ти несрећници добровољно себе поробљавају, не знајући шта чине.

По речима историчара Николе Радојчића (1882–1964), ћирилица је „давнашња патница“. Аустрија ју је у миру гушила а у рату забрањивала, заједно са  прославом Савиндана. Непријатељи, и иначе, знају да напипају животодајну тачку народног организма боље од нас самих. Тако је било у прошлости; данас нам они нису потребни, пошто смо их у прогоњењу азбуке успешно заменили. Уместо да се служимо абецедом тамо где је то нужно и оправдано, ми јој, где год стигнемо, дајемо предност. Непромишљено узмицање прелази у несвесно потчињавање.

Овде је управо свест на озбиљном испиту. Никоме се не може забранити одрицање од националног писма, па и од саме националне припадности, под претпоставком да се такав, самоубилачки чин изводи са пуном свешћу о смислу и последицама поступка. У нашем случају, ради се о самоубиству из нехата. Јасна представа о томе које писмо заузима повлашћено место, а које је у положају помоћног инструмента, стиче се у првом додиру са штампаним текстом, оним из буквара. Та се представа, под утицајем општег губљења оријентира, и по зову помодарских сирена, опасно замутила. И младима и старима се сугерише да је наше традиционално писмо знак заосталости, и да ће се, ако га одбаце, ослободити једног сувишног баласта.

Абецеда је унела неке непримерене наносе у онемоћалу азбуку. Телевизијска емисија „Слагалица“ је својеврсно огледало пометње која влада у главама готово свих учесника квиза, релативно школованих људи. Азбука је, у њиховом изговору, добила прирепке абецеде. Водитељке их на то годинама, безуспешно, опомињу. „Бе два“, каже учесник квиза. „Б два“, исправља га водитељка. Не вреди, тера дикла како је навикла. Пратећи немушту полемику између организатора квиза и учесника у игри, пала ми је на ум досетка како такмичаре привести разуму; уместо А, Б, В, Г, режисер би требало да у табелу упише слова љ, њ, ч и џ. Бар бисмо се смејали док латинофили буду изговарали ље два, ње један, че четири и џе три…

Електронски медији у улози јавног сервиса, и део штампе, не могу надокнадити оно што је пропуштено у образовном систему. На школи је да усађује осећање и продубљује сазнање о крвној вези ћирилице са националном судбином, са нашом душевношћу и духовношћу. То, као што рекох, не искључује познавање других језика и других писама, од којих нам је латиница најближа. Реч је о утврђивању редоследа важности. Корисност и практичност овде, као и у свакидашњем животу, не морају играти пресудну улогу. Душа, такође, има своја мерила.

Латиница јесте наше писмо, под условом да се држи почасног, другог места, и да, њој за љубав, не заборавимо ко смо, шта смо и где смо.

[/restrictedarea]