Где је кључ од луднице?

Пише Проф. др Радивоје Петровић

У ријалитију се срећу зло баналности и корпоративизам, баш као што је такав рандеву историја неповратно забележила у појави фашизма. Гледаоци се опијају забавним садржајима како би одгледали и информативно-политичке садржаје, који одговарају властима, и тако се умртвили и припремили за коначну фазу манипулације

Пут до ментално болесног друштва води преко – ријалитија!

Ова необорива социјална дијагноза могла би да буде и одговор на све чешће постављано питање доброг дела ТВ гледалаца, који из вечери у вече у ушушканом породичном окружењу постављају себи и најодговорнијима у друштву добро познато питање: где је кључ од луднице? За ТВ тржиште унутар кога просечан српски гледалац проводи више од шест сати дневно испред малог екрана, квалификовано трагање за овим одговором превазилази бригу о саркастично помињаном кључу, будући да је релативно нова забавна форма постала медијски опијат на којима је све више људи и то са несагледивим и последицама, потцењеним у стручној и квалификованој јавности. Моћ ријалитија влада глобалним медијским светом, са свим консеквенцама специфичног вида манипулације које собом доноси.

Посматрано са комуниколошког становишта, изузетна гледаност и опијеност овим медијским садржајем објашњава се увереношћу највећег дела ТВ гледалаца да је оно што виде и чују – аутентична стварност. Када се томе дода хронично незасита знатижеља за приватношћу непознатих, а поготову јавних личности, нека врста малограђанског воајеризма, онда слика психолошког профила ТВ публике ријалитија добија своје основне контуре. У овој варијанти ТВ програма „људи постају објекти телевизијског експеримента и комерцијалне злоупотребе приватности, али не само учесници изоловани на одређеном простору него и они пред екранима ТВ пријемника, јер се цео концепт заснива на апсурдној идеји као да ТВ уопште није присутна, мада је она главни агенс настајања и доживљавања симулиране као аутентичне стварности“ констатује комуниколог Мирко Милетић. У таквој комуниколошкој ситуацији више не говоримо о одражавајућој, или истини огледала, него манипулаторској истини која сондира и испитује, дефинисао је то француски филозоф Жан Бодријар, запажајући да је ријалити најбољи доказ како телевизија постаје „убица сопственог модела“, аутентичног живота у непрестаном смењивању истинитог и лажног, стварног и симулираног.

[restrictedarea]

„ЈА САМ ЦЕНТАР СВЕТА” Како објаснити психолошки механизам који активира феномен ријалитија? Непостојање адекватног модела културне политике у друштву представља исходиште за широко прихватање ријалити садржаја. Свакодневица без културе, схваћене као образац за разумевање шта је вредно и смисаоно, као извор персоналног и колективног идентитета, производи таблоидни менталитет, који ствара ријалити ТВ програме и њихове таблоидне садржаје. Такав менталитет у теорији се подводи под категорију „баналности зла“, њу карактерише недостатак мишљења и суђења, одсуство осећања одговорности за сопствене поступке. Или, како је то дефинисао Свенсен: „Банално је површно, то је зло онога чему недостаје дубина… Банално живљење не уништава само способности размишљања и стварања убеђења уопште већ затупљује и сензибилитет. Банализовати значи сравнити више према нижем, редуковати сложено на просто, дубоко на плитко, вишедимензионално на једнодимензионално, банално зло одликује се – плиткоумношћу.“

Истражујући ову појаву Татјана Миливојевић је закључила да ријалити представља „оличење екстремне баналности“ из неколико разлога:

 

• изједначава се јавни и приватни дискурс;
• основни дискурс (љубавни троугао, јавно исказивање емоција, плакање, осуда других учесника), који је прототип и за латиноамеричке и турске теленовеле, представља савршени клише, односно баналност;
• екстремна вулгаризација човека и његове свакодневице (приватне радње изнете у сировој форми у јавни простор);
• повратак баналности у животну сферу гледалаца, не само кроз посматрање него и активно учешће, психолошко ангажовање, поистовећивање и једнако банално препричавање и коментарисање.

Заводнички конципиран као медијски производ ријалити пада на плодно тло „доба нарцисоидности“, чије су особине обожавање самог себе и поклоњење самом себи. Ове особине су, према истраживањима Дивне Вуксановић, плод медијског деловања, под чијим утицајем се развила филозофија „Ја сам центар света“, која потискује традиционалну социјално-институционалну парадигму друштва.

Тако упакован ријалити је окренут свима – божански позив на деперсонализацију учесника, а одатле па до идентификације само корак их дели. Будући да су учесници веома блиски публици, односно да нису истинске звезде, већ то по правилу постају тек током ријалитија, гледалац се лако поистовећује са њима и у том механизму крије се замка произвођења модела за опонашање, што је одлика масовне културе. Толеранција према грешности и несавршености расте, друштвено непожељне особине се банализују и релативизују, фабрикује се равнодушност према људима и вредностима… Да ли се ико макар јавно огласио, рецимо, поводом чињенице да је легални учесник, са веома запаженом улогом, у једном од актуелних ријалитија у 2015. на овдашњој ТВ осуђивани и потерницама гоњени криминалац?

ГЛАВНИ АРБИТАР – ПРОФИТ У комуникационој ситуацији ријалити програма на једној страни имамо учеснике, особе које немају чврст идентитет, изманипулисане су режијским поступцима (уместо културолошких пласирају се биолошке и органске карактеристике), лица која представљају пожељне вредности и пресек онога што нам натурани културни образац сугерише као просек, неостварене као личности и гладне признања, а на другој, гледаоце који се идентификују са тренутно популарним лицима са ТВ екрана, те јефтино добијају осећање важности, и у том процесу идентификације налазе компензацију за суштинску непотврђеност и недовршеност.

На тај начин друштвено проблематично понашање се умножава, јер је друштвени ефекат ријалитија на јавно мњење огроман. Публика није само саучесник који посредно задовољава исте тежње већ се код ње провоцирају, креирају исте склоности и аспирације. У нашој сиромашној транзиционој средини овакво понашање је појачано, јер недостаје друге перспективе и могућности остварења.

Ријалити емисијама главни арбитар је – профит, и са програма једино може да их скине пад гледаности. Та спрега капитала и медијског утицаја садржана је у нараслој појави корпоративизма, истинског господара глобалних процеса у којима се „јавност све мање информише и обавештава, а све више усмерава и надзире. Готово све важније информације су претходно селектоване, обликоване и (ре)конструисане према жељама корпоративних господара, али се то у јавности никако не признаје. Ритуал слободе маскира се бригом и одговорношћу за безбедност сваког појединца, па кад ретки усамљеници проговоре о Великом брату и надзору свих комуникационих токова, обичан човек сумња у искреност таквих намера. Објекат манипулисања последњи сазнаје да је био предмет манипулативне обраде“, сматра један од водећих српских комуниколога Зоран Јевтовић. У таквом глобалном распореду снага ментални дух најлакше се мења медијима, снагу мишића мења снага ума, а уместо силом и принудом влада информацијама, закључује.

Занимљиво је да се у ријалитију срећу зло баналности и корпоративизам, баш као што је такав рандеву историја неповратно забележила у појави фашизма. „Главна варијација фашизма између два светска рата лежала је у корпоративизму, а корпоративна моћ надживеће фашизам, мутирати у постратним друштвима, учврстити своју позицију у Хладном рату, који је давао значајан део легитимитета за њено функционисање и бити преузета као друштвено-економска основа од кључне силе 20. века – САД“, истиче Слободан Рељић. Подсетимо уз то, Хана Арент је дошла до појма зла баналности проучавајући психолошки профил просечних нациста, који су „просечни људи, просечно интелигентни и просечно зли“. Проклетство просечности изругује нам се поново из крила ријалитија 70 година после кланице Другог светског рата.

Ријалити је софистицирана техника у медијској колонизацији бивших земаља комунистичког блока којом Запад претвара медијске системе у ефикасне пропагандне погоне и средства за испирање мозга. Висока гледаност, слушаност, као и тиражи новина, подразумевају подилажење најнижим укусима публике. Будући да се у оваквом моделу масовног комуницирања допринос унутрашњој равнотежи друштва стратификује на три нивоа – висок, просечан и низак – из угла равнотеже система прихватљиви су само они медијски садржаји који изазивају пажњу масовне публике и у сагласности су са преовлађујућим системом вредности и доминирајућим културним обрасцем у друштву. У медијима се таква операција остварује порастом сензационализма, доминацијом таблоидних садржаја у тзв. инфозабавном и инфокомерцијалном формату.

Телевизијски програми се све мање разликују у хистеричној борби да подигну рејтинг и удео у гледаности у односу на конкуренцију, управо подилажењем ниском укусу публике и њиховој потреби за забавним садржајима. Отуда у исто време у јесен 2015. године чак четири лиценцна ријалитија на комерцијалним програмима српских ТВ канала и признање новоизабраног директора Јавног сервиса да је и он „размишљао о увођењу неког ријалити програма на РТС-у“(!).

Комуниколошке последице таквог глобалног захвата на свест публике манифестују се кроз примену наркотичке дисфункције масмедија. Гледаоци се прво опијају наглашено забавним садржајима, често лаким и приземним, у последње време чак ласцивним и порнографским као екстремно заводљивим, како не би променили програм док се пласирају информативно-политички садржаји, који одговарају политичким субјектима на власти. Посматрано из овог угла, лако је објаснити откуда у домаћим и ТВ програмима већине транзиционих друштава толико инфозабавних садржаја, ријалитија, естрадних спектакала и слично. Важно је умртвити публику и припремити је за коначну фазу манипулације.

 

ПРОИЗВОДЊА ПОКОРНОСТИ Постајемо сведоци медијског тоталитаризма у коме је слободно мишљење постало друштвена маргиналност. Није више реч о споља наметнутој манипулацији, ово је већ веома добро вођена тоталитарна култура, која делује као производња покорности, како је то дефинисао Ноам Чомски. А савремено друштво са оваквим медијским амбијентом створило је грађански облик свог паразитизма. Читав живот је претворен у спектакл и за милионе људи он постоји само на ТВ екрану. Потреба за оваквом масовном разонодом постајала је утолико јача уколико је остали живот био празнији.

Дугогодишњи дописник „Њујорк тајмса“ са врућих ратних подручја Крис Хеџис проценио је својевремено да су се медији утопили у истоветно медиокритетство, корпоративизам и каријеризам, да се држе погрешне идеје о непристрасности и објективности, којом маскирају своју везу с моћи, сугеришући да сви треба да будемо пуки посматрачи живота. Масовна култура и пропаганда настоје, по његовом мишљењу, да искорене „наше чинове пркоса, нашу способност да кажемо не“. Постао је свестан тога када је доживео да га кампањски нападну, маргинализују у јавности због његовог настојања да својим читаоцима обелодани шта се све догађало иза кулиса рата, о чему он није писао.

С обзиром на све то, данас са сигурношћу можемо говорити о медијализацији стварности. Први корак у том правцу био је занемарити новинарске стандарде. Уместо озбиљних животних тема, сва пажња усмерава се на другоразредне догађаје. Уведен је сензационализам, трач из света шоу-бизниса, ВИП, старлете… све налик томе је наметнуто као вредност. Нови облик забавног садржаја је променио виђење стварности и код медија, којима је почела да доминира логика ријалитија. „Показало се да је нова медијска доктрина постала ефикаснија него некадашња цензура или манипулација медијима“, сматра хрватски професор комуникологије Стјепан Маловић.

Утолико је реалнија забринутост која се све чешће испољава јер истините, тачне, поуздане и избалансиране информације немају шансе да преживе у таквом окружењу, постају врло брзо досадне и застареле и не могу да издрже трку са занимљивом и лако сварљивом реалношћу креираном у ријалитију. Успешно је промењена и перцепција медијских потрошача информативног програма, јединог који још увек поштује чињенице. „На које чињенице се мисли, запитајте менаџере и продуценте који су преузели улогу уредника у медијима. Да ли заиста представља чињеницу да поједини учесници ријалитија размењују нежности испод јоргана?“ – пита се хрватски професор.

Из оваквог медијског амбијента рађа се посебна врста масовне културе заснована на моћи и једностраности, а у којој је видљива тенденција да се одговорно новинарство у великој мери одвоји од стандарда поузданог и професионалног извештавања, па људи данас живе у два света: свету стварности и свету медија. „Медији уобличавају споредне, често врло дискутабилне вредности које, у систему поремећених критеријума и квалитета постају очекивани императив понашања. Они насртљиво стварају илузију да су све те вести веома значајне за свакога и доводе их у неку врсту хипнотичког, недовољно свесног стања.“ Грађани постају таоци опасне манипулације.

У српским условима овај тренд је још изразитији, будући да појачана комерцијализација медија, низак друштвени стандард, епидемија повлађивања ниском укусу публике и низак ниво професионалних квалитета новинара само појачава проклетство глобализације: профит је једина мотивација журнализма. И тако се савремено друштво, које се већ у приличној мери разболело, врти у зачараном кругу моралног посрнућа, општег пада вредности и таблоидног менталитета, наводно гладног и жељног популистичких, сензационалистичких и патетичних садржаја.

 

ПУТ У – НЕКРОПОЛИС! Опијумски ефекат ријалитија несметано се шири кроз свест публике, а да на медијском полу озбиљног и одговорног новинарства нема културне противтеже. Ментално начето друштво већ је капитулирало и покорава се силама тржишта и глобалним форматима као природним законитостима којима се не може одупрети, те доживљава највећу катастрофу запуштеног здравља у одсуству осећања моралне одговорности. Нисмо ли се небројено пута запитали шта је са поносом, поштовањем, стидом, срамотом и кривицом не само оних који нам агресивно свакодневно улазе у домове посредством ТВ екрана већ и наркотизиране публике, која није ни приметила колико је деперсонализована, неосвешћена, ментално лења, све чешће безосећајна и окрутна. У свему томе најболесније је што се добар део популације, уз одсуство елементарног расуђивања, без остатка поистовећује са неком идеологијом или њеним носиоцима, остајући паралисан за размишљање и акцију која је у њиховом егзистенцијалном и суштинском интересу.

Практични примери то доказују: склоност учесника ка патолошком понашању доводи често и до њиховог трагичног завршетка по повратку у обичан живот, ван ријалитија. Три учесника „Великог брата“ погинула су на путу до дискотеке, где је требало да буду почасни гости, једна учесница истоимене емисије покушала је да изврши самоубиство, а један учесник је убио своју мајку.

Парадигму последица деловања ријалитија на свест гледалаца ефикасно илуструје апел америчких педијатара, упућен колегама, родитељима и медијима, незадовољних приказивањем секса у тамошњим медијима. Сједињене Америчке Државе предњаче међу западним земљама када су у питању стопе тинејџерских трудноћа, а и стопе полно преносивих болести међу америчким тинејџерима су алармантно високе – оболи чак сваки четврти млади човек. У међувремену, америчка деца проводе седам сати и више изложени различитим типовима често сексуално експлицитних медија, укључујући музику, филмове, телевизијске програме, магазине и интернет. Треба ли и подсећати колики удео у тим садржајима имају ријалитији.

Мудри људи често саветују да моделе за боље разумевање савремености потражимо у историји, ближој или даљој прошлости. Можда је, уместо закључка, али више као предлог за размишљање вредно цитирати Мамфордову историју пропадања Великог Рима: град болести (Патополис) претворио се у Психопатополис (с Нероном и Калигулом као апсолутним властодршцима); тај Патополис није могао да се спасе чак и кад се претворио у Тиранополис (никаква тиранија није могла да очува његову сигурност и континуитет); преостао је још само један стадиј у развоју града, а он је убрзо наступио, Некрополис, град мртвих.

[/restrictedarea]