Почетна / Култура / Ева и демон, рај и пакао, боја и форма

Ева и демон, рај и пакао, боја и форма

Слике Љубе Поповића у Галерији РТС-а

Ljuba PopovicПише Дејан Ђорић

Како вредновати опус уметника о коме је толико и тако добро писано, који је за живота постао чувен? Можда би пре било каквог промишљања требало посегнути за историјом јер је Љуба очигледно сликар који има однос према традицији

До 10. децембра у Галерији РТС-а може се видети прва велика изложба слика академика Љубе Поповића у Београду. Отворена је на уметников 81. рођендан, а била је повод за излазак и представљање велике монографије, која ће вероватно бити објављена и за француско тржиште.( Издавачи су „Париски круг“, Радио-телевизија Србије и „Службени гласник“). У књизи су текстови десет аутора, шест страних и четири домаћа, као и Љубини аутопоетички списи. Хронолошки је представљен његов опус од 1953. године на 268 страна, а први пут и нека грандиозна платна попут триптиха „О материји и смрти у част Џемса Фрејзера“, дугачког осам метара.

ПРИПАДНИК МЕДИАЛЕ Изложба, која је изазвала у Београду незапамћено интересовање на отварању, и књига, као прва те врсте у издавачкој делатности РТС-а, заслуга су Николе Миркова првог човека излагачке и издавачке делатности у тој националној установи. Још веће признање би требало одати Живојину Иванишевићу, власнику Галерије „Париски круг“, Љубином галеристи и издавачу. Иванишевић је објавио девет капиталних наслова о уметности у више измењених издања, а о Љуби је издао четири монографије од којих три имају две верзије, српску и француску, дакле укупно седам књига. Како вредновати опус уметника о коме је толико и тако добро писано, који је за живота постао чувен? Можда би пре било каквог промишљања требало посегнути за историјом јер је Љуба очигледно сликар који има однос према традицији.

Ljuba, Ukrotiteljica, 1975-76, ulje na platnu, 240x190 cmПавле Васић је предавао Љуби на Примењеној академији, међутим, већи значај од професора цртања имао је као историчар уметности и наш ненадмашни познавалац француског стваралаштва. Васић је писао да су се „чланови Академије поделили у два табора по питању важности сликарских елемената, форме и боје. Бланшар и Де Пил су заступали мишљење да је боја важнија од цртежа и позивали су се на Рубенса и његов сјајни колорит. Ова борба добија све оштрији вид (пусенисти и рубенисти) да би се најзад завршила победом присталица боје (рубенисти). Ова победа је формално добијена 1699.“ За класицистичку, античку и цртачку опцију која од Пусена води до Давида и Балтуса, Луј Рео каже да је инспирисана мржњом против превласти француске уметности у осамнаестом веку, а њени иницијатори били су Немци, у првом реду Винкелман. Крајем тог века пусеновска концепција закратко је дошла до превласти у култури која је касније више прихватила колористичка решења од цртачких. Стари, ренесансни спор у италијанској уметности између фирентинске (истицала је цртеж) и венецијанске школе (заговарала је боју), првенством француске уметности пренео се на ново тло. Ове податке треба имати у виду када се разматра сликарство Љубе Поповића, коме су пре свега сликари а не теоретичари замерали да има слабији цртеж. Нарочито се тај стари проблем ликовне уметности испољио у деветнаестом веку, у борби између школе Давидовог ученика Енгра, највећег цртача после ренесансних мајстора и присталица Ежена Делакроа, рату неокласициста и романтичара, који је имао и физичке а не само естетске жртве. Најзначајнији Давидов ученик Антоан Гро (1775–1835) био је стално подстицан од свога учитеља да пређе на велико сликарство – теме из римске историје. Гро га је најзад послушао и дошао у сукоб са савременицима. Жестоко нападнут од критике и романтичара због своје слике „Херкул и Диомед“, извршио је самоубиство. Сада више нико тако озбиљно не схвата уметност. За романтизам савременици су говорили да је „школа колориста“ и да Тицијаново, Веронезеово, Тинторетово и Рубенсово завештање отвара путеве модерној уметности, али и разним облицима необичне, ирационалне уметности, чији представници попут Љубе не признају рационална ограничења неокласицизма и реализма. Он је последњи изданак француске традиције која води до романтичара, симболиста и импресиониста, и један је од последњих великих романтичара по општој ликовној концепцији, симболиста по својим ужим интересовањима и импресиониста по сликарској техници. Његово стваралаштво тим је важније за српску уметност у којој романтизам а још мање симболизам никада нису дошли до изражаја. То значи да су код њега превладали боја, модерни израз и фантастичност, што су као узор истицали још романтичари. Од њих сликарска путања води ка Монтичелију, импресионистима, постимпресионистима, поентилистима, набистима и фовистима, у ширем смислу од Тарнера који је волео Венецију ка апстракцији. Та је школа дала и Виктора Игоа као симболистичког цртача и надреалисте у које често Љубу погрешно сврставају. Он је пре свега припадник Медиале, у његовом делу има много од синтезе различитих феномена, од окултних, визионарских до футуристичких и еротских а нимало надреалних поставки фројдизма, аутоматизма и марксизма.

[restrictedarea]

РЕЧНИК ПРИРОДЕ Са његовим сликарством схватамо колико је погрешно актуелно истицање надмоћи садашње уметности над старом, спознајемо идиотизам авангардиста који тврди да се са њима завршава историја уметности. Пре је реч о гранању грандиозног дрвета Уметности, старог сто хиљада година, и о садашњем „цветању мртвих грана“, како је Леонид Шејка писао крајем педесетих година.

Ljuba, naslovna strana monografije (1)Љуба је у том смислу међу уметницима који су дубоко свесни завештања прошлости, и мада је његово сликарство у почетку тешко прихватано у Паризу, потпуно је у духу велике историје француске уметности и Париске школе, више од стваралаштва било ког савременог српско-француског сликара. Настоји да изрази оно што се не може изрећи, не само због садржаја свог сликарства. Преноси на платно своју снажну појединачност а не утиске из стварности, премда донекле полази од природе и предметног. Усвојивши као сликар Делакроов термин „речник природе“, избегао је вулгарно преношење реалности. У стварности проналази сопствена искуства, а његова уметност је вид сугестије, не подражавања. Служећи се интуицијом и маштом, моћнијим средствима од угледања, пресликавања и пуког документовања, страни су му напори и решења из репертоара реалиста, али не и детаљизам или студиозност. Не поучава, није дидактичан нити историчан, открива свет и свето у које преноси гледаоца снагом своје воље. Таква уметност ближа је чистом стваралаштву од миметичке, опонашајуће, посматрач се уживљава у откриће које сликар скоро бескрајно продубљује. Љубино сликарство дочарава еротику живљења на суштински другачији начин од модерног или веристичког. Међутим, он није ни јалови традиционалиста, због чега му је мање важно да своје актове представи анатомском или фотографском прецизношћу. Његово дело никада није вулгарно, он као духовни аристократа посматра историју (пост)модернизма, служећи се скоро заборављеним маниристичким језиком симбола, алегорија, ликовних загонетки и замки за око. Његови садржаји су вечни, дочарани посебним колористичким структурама и наносима, којима тка у основи монументалну композицију, са драмом светлости и сенке. Успео је да на наслеђу старих мајстора исплете оригиналну таписерију, да изведе своју мелодију, јер је његово сликарство вид музике за очи.

Ljuba, Žena noći, 1979-1981, ulje na platnu, 260x162 cmМИСЛИЛАЦ КОЛИКО И СЛИКАР Сликар је који ликовно и теоријски, есејистички, обрађује сопствена душевна стања, и из те перспективе се очитава сав његов космизам. Он није напросто само „лепа“, како се говори за сликаре и песнике, већ дубока, уклета душа, она која поставља крајња питања. На његовим уљима исказује се универзалност, која нестаје после Медиале, многозначни симболи и елементи, фигуре и предмети, толико тога говоре савременом човеку, делујући подземно, сугестивно, не нападајући посматрача директно. Љуба је велики психолог, зна у ком правцу и када да делује, кистом и речју, постао је узор младима јер је своје сликарство засновао етички. Настоји да унесе критички дух у оно што ради, ствара без компромиса, сматра да уметник и критичар треба и да гладују, али не да изневере себе ни по коју цену, комерцијализују се, што је доказао личним примером. По томе је, такође, међу последњим романтичарима. Његове слике остављају публици могућност да визуелно ужива, тај хедонизам јача организам, посматрач наставља дражи слике јер уметник више наговештава него што остварује до краја, како је још Стефан Маларме назначио. Љуба стога поједине слике ради дуго, може да им се као и Света Самуровић враћа годинама, можда и не може бити сигуран када је дело завршено. Тикало каже да је једну слику могуће пунити цео живот, што је практично доказао Олбрајт, велики медиални претходник. Што се више у дело улаже, то оно више враћа, каже Тикало, а то су заборавили многи данашњи минималисти и концептуалисти, мање није увек више, како папагајски понављају. Треба навести гледаоца, не бити досадан, све му одмах објаснити, не поштујући његову интелигенцију и машту. Зато је Љубино сликарство толико другачије од сенилне актуелне уметности, заморне и визуелно исцрпљиве једним погледом. Намерно не помињемо дубоку идејну заснованост његовог опуса, идеје су посебан свет, континент који Љуба стално открива и осваја, односећи се као конквистадор према књижевности и филозофији. Његова стварност, не само ликовна, исткана је прожимањем идеја и имагинације, исто је толико мислилац колико и сликар.

Ljuba, Želja III,1978, ulje na platnu, 200x195 cmВИШИ ВИД ЛИКОВНЕ СЛОБОДЕ Сликарство и цртеж овог ствараоца никада нису илустративни, он не описује већ залази иза појавног. Феликс Валотон је рекао: „Богатство палете води у расејаност, пометњу, случајност, што изнад свега мрзим.“ Није ли, међутим, Љубина колористичка револуција виши вид ликовне слободе, сликара који као психонаут понире у заумне светове? Он зна како да у свој свет унесе вибрацију и енергију, има нечег свечаног у његовом сликарству што долази од визионарске монументалности, раскошних сновиђења уметника чије сезоне у паклу смењују рајске насладе. Како Бернар Доривал каже за Вијара: „Он воли дела која је тешко прочитати, у којима се ликови, предмети и пејзажи уклапају једни у друге.“ Томе можемо додати другу Доривалову мисао: „Почео је логично од цртежа. Зар није, прво, морао да стекне вештину у баратању тим оруђем анализе?“ Љуба је као и већина медиалиста кренуо од готски прецизног цртежа, успевши логично, поступно и систематски да га преведе на сликарски план, у структуре и форме. Детаљи анализирани на цртежу колористички су се расцветали у сплетове и бенгалске ватре позног мајстора венецијанске школе. Љуба нема наследнике, а ни претече у српском сликарству, у коме се од интимиста Београдске школе до академика Недељка Гвозденовића и Љубице Цуце Сокић негује посебан тип сликарства. Српски модернисти су као идеал истакли сведену палету, умерени тон, извесну љубав за сиво-плаво-мрки тон, у духу визуелног сиромаштва решавајући слике за које је Љубица Мркаљ рекла да су у односу на историју сликарства свирање клавира на две-три дирке. Љуба је потпуно изневерио поуке својих професора који су произвели бројне јалове сликаре, провинцијалне епигоне и вратио уметност на њен извор. Окренуо се унутрашњој раскоши својих визија за које се испоставило да су блиске Париској школи колико и гностичким идејама водећих светских познавалаца фантастичне уметности. Уз све монохромне отклоне, ни модерно сликарство није се исказивало само сиромашном палетом, не мора се поћи од Фриде Кало и надреалиста да би се увидело првенство боје. Љуба као да је трагао за осетљивим ликовним моментима када се слика одваја од цртежа и почиње самостално да живи, он је за самосталност и превласт слике. Због тога је његов ликовни свет пребогат, а не зато што је формални наследник Гистава Мороа. Као и Жорж Сера и други велики представници Париске школе, заокупљен је светлошћу и сенком, бојом и покретом. Ако код њега понекад мањка чврстоће, то је зато што претаче и меша форме, његови светови су водени и ваздушасти, биљни и паперјасти, као водопад који каткад бризга на његовим уљима. Није ли метаморфоза древни метод магије, књижевности и сликарства? Постоји физика чврстих тела и флуида, Љубу занима та друга. Није као Леонид Шејка у први план ставио истраживање предметног већ временског и енергетског. Лакоћу његових текућих форми, еликсира младости, покреће неки космички ветар, али се не смемо заварати, тај свет тражи исту аналитичност и студиозност као да представља реалне призоре на класичан начин. Увиђа се одмах да поштује традицију и занат, његову слику не може било ко да наслика, као сликар структура, енергетског поља, предметног расула и штафажа студиозан је до крајности, манијакално, налик немачким ренесансним мајсторима. Визуелни свет преведен на други план од миметичког у покрету је, а путање тих тела, форми, светлости и сенки теже је прорачунати него пренети на платно неку мртву природу или портрет. Уз драму и олује кјароскура Љуба још успева да у слику унесе мир и радост, сабраност и ведрину, па је не доживљавамо као нестабилну, осећа се да дело има унутрашње упориште. Није реч о техници, савладаној композицији, нити о знању слагања боја, већ о унутрашњој стабилности, о личности којој верујемо јер је јасно видимо на платну.

Ljuba, Kosmička svest, 1975, ulje na platnu, 250x200 cm (1)„Сера је од 1883. године, пошто је цртајући открио тајну валера, логично почео да проучава боје“, каже Доривал. Сличан пут прешао је и Љуба, од првих, монохромних, таванских слика из Београда до париски цветајућих. У свој опус увео је нека од искуства модернизма, у распону од симболизма до лирске апстракције, али није као претходници разградио слику до анализе која је на крају постала сама себи циљ, довевши до укидања уметности. У духу Медиале сјединио је различита знања, после анализе уследила је синтеза. На његовим сликама осим ванредног колорита, уочава се огроман простор и, изнад свега, стилска јединственост. Доривал у том смислу цитира сликара Бисијера, слика мора бити „свет који има своје законе и посебан властити живот потпуно слободан опонашања“. Зато Љуба, као и други велики уметници, настоји тачно да утврди законе који руководе стварањем и постанком ликовног света. Сликарство Љубе Поповића свет је за себе, логичан колико  ирационалност на померен начин може да буде, гори или бољи од стварног али жив, иначе га не бисмо доживљавали. Уметник као микротеос сахрањује и васкрсава бића, идеје и визије, упоређује и сучељава у парадоксији свог интуитивног, пророчког дара, крајње супротности, Еву и демона, рај и пакао, боју и форму.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *