ЕУЂЕН СИМИОН: Европски исток и запад – дијалог није замро

SimionРазговарала Наташа Јовановић 

О младом нараштају, тзв. генерацији праха, доскоро се није смело јавно причати. Нашли су се пред избором или да напусте Румунију, или да буду затворени. То су трагичне румунске судбине. Није ли Иво Андрић приметио: „Румуни имају један куриозитет: они извозе своје геније“

Nароди византијског цивилизацијског круга, вековна културна и политичка реалност Европе, нису успели да наставе комуникацију коју им је нудило византијско наслеђе него су се утопили у различите западноевропске моделе културе. Колико година сте ви Срби били под Турцима? То је била гвоздена завеса. Румунија као државна заједница настала је у 19. веку. Наша буржоазија имала је само неколико деценија слободе, док је властела на Западу имала пет векова да створи своју државу и нацију. Када је у Румунији 90-их пао комунизам, један новинар је упитао шта ће бити са нашом културом. Одговорио сам да ће европска култура бити култура Истока. Ми имамо историјску трагедију коју смо живели и то искуство је битно. Али онда је уследила криза, каже у разговору за „Печат“ Еуђен Симион, академик и доскора председник Академије Румуније, професор књижевности на Универзитету у Букурешту, професор на Сорбони, носилац француске Легије части и почасни члан више европских академија.

Када сте се упознали са новим тенденцијама у књижевној критици?

Од 1970. до 1974. био сам професор на Сорбони у време када се рађа епоха нове критике. Са 37 година, релативно млад, дошао сам са истока Европе у Париз у коме је нова критика била свемоћна, и то не само на нашем континенту већ у целом свету. Био сам жељан да упознам нови владајући правац. Читао сам и пратио оловком у руци, слушао будно предавања Ролана Барта, као и најзначајнијег критичара те генерације Жан-Пјер Ришара. У Румунију сам се вратио са 3.000 књига пошто сам имао утисак да ми се више никада неће пружити прилика да посетим Европу. Спремао сам се за једну дугу, духовну зиму.

Управо у Паризу, у срцу ковачнице идеја, закључујете да је демон теорије умро и то у тренутку када књижевна теорија суверено влада. Како сте се одлучили да тај, у то време авангардни закључак преточите у књигу есеја?

Тада млади критичар Жан Рикарду био је духовни терориста познат по својим тврдњама да уколико нема теорије, нема ничега, нема књижевности. Двадесет година касније тај тип интелектуалца практично је нестао са француске културне сцене. Мој пријатељ Антоан (Антон) Компањон био је шеф катедре за књижевност на Колеж де Франс, најважнијој културној институцији у Паризу, аутор је књиге „Антимодернизам“. Једну целу ноћ провели смо разговарајући на ову тему. Тада ми је предложио да напишем нешто против тог тероризма књижевне теорије. Први одговор на ову идеју, која ми се притом није допадала, била је књига „Повратак аутора“, преведена у Енглеској и Америци, а чуо сам да се пре неколико година у Ирској појавила књига идентичног наслова при чему аутор није знао за моје дело. Онда су уследиле и друге. Тај тренутак књижевне доминације теорије данас је превазиђен.

[restrictedarea]

Тако је настала књига „Уморан је демон теорије“. Које сте то фаталне грешке уочили у књижевности и критици тога доба?

Најважнији је био положај аутора у књижевном дискурсу. Нова критика је једноставно елиминисала аутора из дискусије. Ролан Барт и велики критичари ове епохе узвикивали су да је аутор мртав, да он више не значи ништа. Мислио сам да је то лоша идеја. По мени, питање аутора је капитално питање. Ако удаљимо писца из књижевне расправе, остаје текст као компликована материја. Структуралистичка теорије заступа став да текст не пише нико. Није баш тако. Увек иза текста лежи нека судбина, нечији напор. Демон теорије је управо то, теорија коју не занима ко је створио дело. Један наш велики песник волео је да каже: Можеш бити анђео на папиру, а свиња у животу.

„Животност“ као ужасавајући термин 1928. касније сугерише и један идејни покрет: румунски егзистенцијализам који се нашао у наслову ваше друге књиге. Зашто је избор пао на ову генерацију интелектуалаца, активну у Румунији средином прошлог века?

Егзистенцијализам је покрет наметнут европској култури од стране Немаца, Мартина Хајдегера и Карла Јасперса, следећи великог данског филозофа Серена Кјеркегора. Једном речју, њихова теорија да филозофија није објективна и да као таква треба да говори о човеку, о себи, најпре је прихваћена у Немачкој, а нешто касније, после Другог светског рата, појавом Сартра, Камија, Симон де Бовоар и у Француској. У Румунији је 20-их година егзистенцијализам узео маха. Тада су млади ствараоци открили нову духовност и побунили се против учења претходних генерација, устајући против школске филозофије. Ова генерација, велики и креативни нараштај у румунској култури именован је различито: трагична генерација, генерација критериониста, генерација у праху, како ју је у једном чланку назвао песник Захарије Станку. Та генерација су Мирча Елијаде, Мирча Вулканеску, Константин Нојка, Емил Чоран, Еуђен Јонеску, Петре Пандреа… Готови сви они били су ученици професора Нае Јонескуа, који их је на својим предавањима из метафизике и историје логике подучавао да напусте „школску филозофију“, и да филозофију треба из катедре извести на улицу.

Филозофија, по њима, требало је да дâ одговор на питање шта се мени догађа, она мора да се од објективног окрене ка субјективном. Али извори те генерације младих интелектуалаца поред Хајдегера и Немаца били су и руски филозофи и мистици, шпански аутори.

Нае Јонеску умро је у 50-ој години и 70 година нисмо смели и могли о њему да говоримо.

Разматрао сам у књизи ове стваралачке личности, говорио о њиховом нараштају, генерацији егзистенцијалиста и њиховом делу које је оставило дубоке трагове у румунској култури.

Први пут ми можемо гласно да изговоримо њихова имена, да кажемо шта су то они хтели. На пример, они су увели религиозну димензију у књижевност. Чини ми се да је то најважније што су донели. Такође, на другом месту, променили су објекат филозофије. Уместо о Кантовим категоријама, Нојка пише изванредну „Филозофију бића“, под утицајем Хајдегера и Ничеа, који је говорио да у једној граматици можеш открити граматику духа. Та филозофија бића, лично искуство, димензија религиозног духа, све су то карактеристике дела на пример Мирче Елијадеа који је био и велики романсијер. Као студент он није отишао ни у Париз ни у Берлин, већ у Индију. Тамо је открио древни дух који је потом донео у Европу. Његов роман је роман егзистенцијализма, његови ликови су млади људи који имају тај трагичан доживљај живота, а желе да промене свет.

Simion 2„Румунски егзистенцијализам“ је вратио у јавни дискурс питање обнове дијалога о европском истоку и европском западу које је отворила генерација прокажених интелектуалаца у Румунији средином прошлог века. Каква су на ту тему била запажања румунских егзистенцијалиста и да ли је ово питање и у којој мери и данас живо међу Румунима?

Дијалог о европском истоку и европском западу веома је важан.

У серији својих дисоцијација које се односе на румунско биће треба поменути и предавање Мирча Вулканескуа одржано 1930. године. Идеје у том тексту не односе се искључиво на румунског човека и његов начин битисања у свету већ на хришћанство источног и западног типа, на тему којом се бавио и Нае Јонеску 1928. и 1929. године. Образложио је разлику између спознаје карактеристичне западној метафизици и разумевању које би дефинисало метафизику Истока. Како су Румуни хришћани и источни Латини, они се разликују од западњака по томе што у основи своје повезаности са спољашњим светом стављају разумевање, а то је веома важно, јер како подвлачи Нае Јонеску – разумевање је активност аналогна стварању: у тренутку када си разумео једну ствар, открио си рецепт њеног стварања, када спознаш једну ствар, ти ниси открио и њен рецепт; можеш га перфектно идентификовати, али његов унутрашњи смисао, закон његовог стварања, ово не можеш „разумети“ кроз спознају, већ само кроз „разумевање“.

Као члан француске Академије наука, одсек за науку и морал, присутан сам на расправама које се сваке године организују о француском и идентитету других народа. Ако узмем реч, онда не изоставим да кажем и следеће: Постоји култура источне Европе која је саставни део европске културе. Сви знамо о француском, шпанском духу, али веома мало о оном румунском. Мислим да егзистирају две категорије културе у Европи и то није у реду.

Румунски интелектуалци о којима пишете препознати су као дисиденти. Шта у њиховом поимању филозофије није одговарало политичкој клими тог времена?

Ови млади људи, многи од њих школовани на немачким универзитетима, мисле у духу европског егзистенцијализма и стварају на румунском језику једно значајно књижевно дело које до сада није вредновано у тоталитету и у свим аспектима. Разлог томе је што су многи ученици Нае Јонескуа исказивали симпатије према екстремној десници и због тога су неки доспели у затвор, други прешли у егзил и начинили значајне каријере на страним језицима, док је Мирча Вулканеску, рецимо, умро у затвору у својој 48. години. Случај Ежена Јонескуа је посебан. Будући да је левичар, сукобио се са владајућим ауторитетима 1945. и 1946. и више се никада није вратио у Румунију. Постао је француски писац, као што је то желео и раније. Говорио је: „Ако бих био Француз, био бих генијалан.“ То су трагичне румунске судбине. Није ли Иво Андрић приметио: „Румуни имају један куриозитет: они извозе своје геније.“

Англосаксонски фактор кроз историју био је сметња брзим процесима националног ослобођења на Балкану, а без политичке нема ни културне еманципације. У којој мери данас тај англосаксонски фактор, мислим пре свега на амерички модел живота, утиче на губљење националног идентитета?

То је евидентно. То се догађа свуда, чак и на европском западу. Читам француске есејисте који стално оплакују судбину изумрлог романа. Под утицајем Англосаксонаца свесни су како се књижевни канон мења. Американци намећу свој модел и критеријум. Чињеница је да су француски есејисти у праву пошто је Француска земља романсијера која више нема романсијера. Веома занимљива личност у француској књижевности је Цветан Тодоров који је Бугарин. Својевремено је преводио на француски руске формалисте. Пре две године објавио је прави манифест, књигу „Књижевност је у опасности“. Износи идеју да се књижевност мора враћати на људску судбину. Управо је то теза, без лажне скромности, моје књиге „Повратак аутору“.

Да ли православни народи Балкана могу да сачувају свој идентитет у оквиру ЕУ будући да је она настала на вредносним темељима Светог римског царства и Наполеонових освајања који се дубоко противе византијском наслеђу?

Сукоб између православаца, католика и протестаната није битан. Папа Јован Павле Други дошао је у посету Румунији као првој хришћанској земљи. Он је наметнуо тај тон да се цркве између себе могу споразумети. Политику формирају велике силе и велики капитали. Балканске земље у првом реду треба да уђу у ЕУ. Срби који нису у овој заједници већ имају европску културу.

У Румунији има много топонима словенског порекла који упућују на словенске корене. Да ли су трагови словенске културе утиснути у румунски идентитет?

Она постоји као духовна традиција. Наша култура и књижевност стваране су на старословенском језику. Ми настојимо да обновимо византијску традицију која је оставила велике трагове. Сада смо модерне земље, модерни народи. Неопходно је створити нешто што би подразумевало реконструкцију оног постојећег.

Да ли је жива сарадња између наших академија?

Тренутно није, али било је периода када је била. Када је Дејан Медаковић водио САНУ, та велика, снажна личност на челу српске културе, сарадња је била интензивна и топла. Приликом ове моје посете Београду одазвао сам се позиву новог руководства Академије. Иначе Академија у Румунији има 60 специјализованих института и после Француске најмоћнија је академија у Европи.

У којој мери су наши писци и ствараоци препознати у Румунији?

Адам Пуслојић је, будимо искрени, познатији од мене у Румунији.

Председник сте једне од најважнијих институција у Румунији, Националне фондације за науку, културу и уметност, те председник Института за књижевност, но чини се најатрактивнијом чињеница да сте оснивач форума који има за циљ да анимира интелектуалце широм света да промишљају и дају своје оцене о Европи данас. Како они оцењују ЕУ?

Више од 10 година водим поменути форум, семинар који се одржава у Букурешту и на коме су учешће узеле четири европске академије – Белгијска краљевска академија, Краљевска академија Шпаније, Француски институт који обједињује све академије и, наравно Румунска академија.

Размишљати о Европи је иначе мисао Морена, чувеног француског теоретичара, и за независне интелектуалце промишљање на ову тему је изазов. Занимљиво да су сви учесници антиглобалисти по концепцији, слободни мислиоци који се радо одазивају. На последњем семинару реч су узели и бивши председник Илијеску и председник Владе у време великог преврата или револуције Петре Роман, као и велике политичке личности које наступају као интелектуалци.

Они полазе од Де Голове идеје да је Европа скуп нација а не регија. Занимљиво је да Брисел подржава мањине а не већине. Наш министар просвете је рецимо у свом реформаторском духу донео одлуку да школа у Румунији губи свој статус ако има мање од 300 ђака, и ученици се одвозе у друга места, али уколико постоји школа са пет ђака припадника мањина, рецимо Рома, та школа опстаје. Која је то, питам се, демократија. Такође, питам се како је могуће да Брисел формулише наставни програм који не обухвата писце источне Европе. У свом ставу нисам усамљен, али и у Румунији има интелектуалаца којима националне културе и митови нису битни. Када је требало да уђемо у ЕУ, чули су се доста гласни повици да нас национални митови у томе спречавају.

Сваке године на поменутом форуму формулише се нова тема, али већина се везује за положај Европе данас, питање идентитета, што није политички коректно. Сваке године објављују се и зборници.

Деведесетих година били сте на челу круга интелектуалаца који су, упркос изолацији у којој се Србија нашла, пружали велику подршку нашој земљи…

У то време сарадња је била тешка, могу да кажем и опасна. Министру културе који је 90-их посетио Србију претили су оставком. Многи писци, песници и интелектуалци покушавали су да нађу начин и помогну својим колегама у Србији. Академија наука на чијем челу сам био изразила је 1999. пуну солидарност са Србима у време НАТО бомбардовања. То писмо подршке донео сам у Србију и прочитао на јавном скупу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *