Документи о којима се ћутало

НАУЧНИ И НАЦИОНАЛНО-ПОЛИТИЧКИ ПРОЈЕКАТ

Пише Василије Ђ. Крестић

Окупатори су систематски прикупљали наше архивске грађе, коју су возовима и шлеповима односили у Аустрију и Немачку с намером да објаве одабране документе, својеврсне доказе кривице српске владе и српског народа за избијање Првог светског рата. Отуда је едиција Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903–1914. године од изузетног научног, национално-политичког и државног значаја

Едицијом Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903–1914. године још од 1964. руководио је посебан Одбор Одељења историјских наука САНУ. Тим одбором су од самог почетка руководили академици Петар Поповић, Јорјо Тадић, Васа Чубриловић, Радован Самарџић, а после њиховог повлачења Одбор је водио, као главни и одговорни уредник, академик Василије Крестић. Приређивачи едиције су познати научни радници: академик Владимир Дедијер, архивски саветник Живота Анић, академик Македонске академије наука и уметности Климент Џамбазовски, дописни члан САНУ Михаило Војводић и научни саветници: Андрија Раденић, Душан Лукач и Љиљана Алексић Пејковић.

Циљ пројекта био је да се коначно сакупе, научно приреде и објаве документи Министарства иностраних дела Србије, који су у оба светска рата претрпели велику штету, јер су, заплењени од стране аустроугарских и немачких окупатора, одношени из Србије и дељени њиховим архивима и музејима с намером да се помоћу њих докаже кривица Србије и српског народа за избијање Првог светског рата (о томе види: Војислав М. Јовановић Марамбо, Потрага за украденом историјом, Београд, 2010).

Од средине 1970. године Одбор је успоставио сарадњу најпре са тадашњим Дипломатским архивом Секретаријата иностраних послова СФРЈ, а од 1982. са Архивом Србије и Југославије у Београду, где је грађа тада коначно била смештена и где се и сада налази и чува, као и са Архивом САНУ у Београду.

[restrictedarea]

ИЗМЕЂУ ДВЕЈУ НЕПРИЈАТЕЉСКИХ СИЛА Година 1903. као својеврсна прекретница за односе у самој Србији и за њену спољну политику у XX веку, као и за историју других југословенских земаља, а и неких држава које су ратовале против Србије, узета је као почетна. Период од 1903. до 1914. обухваћен је у седам књига, са једном до две, или више свезака, са по 1.000 и више страница.

Едицијом Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903–1914. први пут су у целости, у оригиналу, без измена и допуна, објављена сва сачувана српска дипломатско-политичка акта од значаја за међународне односе Србије са другим државама на Балкану, Европи и свету, као и за њену националноослободилачку акцију у XX веку, до Првог светског рата. То је највећим делом дипломатска преписка Министарства иностраних дела Краљевине Србије и његових представништава у иностранству: посланстава или дипломатских агенција у престоницама тадашњих великих европских сила и балканских држава (Петроград, Беч, Берлин, Рим, Цариград, Букурешт, Атина, Софија, Будимпешта) и конзулата у Турској (Скопље, Солун, Битољ, Приштина). Томе су придодати, као допунски, још и одабрани документи спољнополитичког карактера других министарстава и њихових подручних органа, те делови преписке значајнијих актера спољне политике Србије тога доба. Бројни су и оригинали страних дипломатских представки или дописа уручени српској влади, затим њених мемоара и елабората на француском, немачком, енглеском и руском језику.

Грађа приказује међународни положај Србије почетком XX века притиснуте између двеју непријатељских сила, Аустроугарске и Турске, чији веома бројни поданици српске народности су, природно, желели уједињење са својом националном и државном матицом, док су обе поменуте силе то енергично и свим средствима спречавале. У исто време опште анархично стање у Турској и верски фанатизам муслиманског становништва, посебно Арбанаса, али и турских власти, уз отворену или тајну подршку Аустроугарске, смишљено је и организовано коришћен за физичко истребљење тамошњих Срба. Поред тога и Кнежевина Бугарска је још од мира у Сан Стефану 1878. гајила претензије према словенским областима јужно од српске државне границе, која се назива „Македонијом“, и настојала је да их себи припоји. Стога је порицала тамошњем српском народу, осим у западним деловима тзв. Косовском вилајету, свако историјско и народносно право и користила се терором који је над њим у истом циљу вршио и ВМРО (Македонска унутрашња револуционарна организација) не би ли га приморала да се изјасни као бугарско.

ГРАЂА КАПИТАЛНЕ НАУЧНЕ ВРЕДНОСТИ Дипломатска грађа је од изузетне, капиталне научне вредности за новију историју српског народа, утолико више што су многе земље, учеснице у Првом светском рату, тај посао већ одавно обавиле. Из многих разлога ми то досад нисмо били у стању да учинимо, као што је већ речено, између осталог и зато што је наша дипломатска грађа у оба светска рата била заплењена од стране аустроугарских и немачких окупатора. То се најбоље види по записницима посебних комисија образованих одмах по уласку њихових трупа у нашу државу.

Окупатори су приступили систематском прикупљању наше архивске грађе коју су возовима и шлеповима односили у Аустрију и Немачку с намером да објаве одабране документе, својеврсне доказе кривице српске владе и српског народа за избијање Првог светског рата.

Већ за време самог рата обе зараћене стране публиковале су документа с циљем да оптуже противнике као кривце и изазиваче рата. Пошто су Версајским уговором о миру из 1919. за рат биле окривљене Немачка и Аустроугарска, што су оне порицале, све некадашње велике силе, а и неке друге државе, објавиле су своју предратну дипломатско-политичку грађу како би објасниле и оправдале своју тадашњу спољну политику.

Као што је већ речено, ми смо том послу приступили с великим закашњењем, делом зато што је приликом обе ратне заплене, у Првом и Другом светском рату, дошло до растурања грађе по окупаторским установама у Аустрији и Немачкој. То се десило и приликом њене реституције. Многа документа су изгубљена а многа су оштећена, па је сређивање онога што је коначно враћено у земљу у расутом стању било веома отежано и споро. Уз то, појавили су се и неки унутрашњи политички разлози због којих се није журило с објављивањем докумената. Наиме, после Другог светског рата, када је грађа почетком шездесетих година напокон допремљена из разних складишта у тадашњи Секретаријат спољних послова, његов Дипломатски архив имао је дискреционо право да не дозвољава, посебно не српским историчарима, коришћење „опасних“ докумената, тј. оних који сведоче о ослободилачкој политици Србије.

Цео посао је током прошле године, када смо обележавали стогодишњицу избијања Првог светског рата, приведен крају. Објављено је укупно седам књига у 29 свезака и 42 тома. Ко год буде желео озбиљно да се бави историјом Србије, њеним тежњама и циљевима, улогом, местом и значајем у периоду од 1903. до 1914. године, ко буде намеравао да испита да ли је Србија желела рат или га је избегавала, да ли сноси кривицу за његово избијање или је недужна, неће моћи да заобиђе објављене корпусе српских докумената.

ОДГОВОР НА ПИТАЊЕ ШТА РАДИ АКАДЕМИЈА Пројекат о објављивању Докумената о спољној политици Краљевине Србије 1903–1914. један је од највећих (најобимнијих) и научно најважнијих задатака које је Одељење историјских наука САНУ реализовало од времена оснивања до данас. Рад на остваривању тог научног задатка трајао је пуних педесет година. Њега су, заправо, обавиле две генерације историчара. Сви сарадници на том пројекту, које сам на самом почетку овог излагања поменуо, међу којима је већина већ давно покојна, заслужују признање и поштовање. То признање припада и колегама, академицима Владимиру Стојанчевићу, Милораду Екмечићу и научном саветнику Даници Милић, који су својим стручним рецензијама и умесним примедбама и предлозима знатно допринели квалитету ове едиције. Посебно признање овом приликом желим да искажем научном саветнику Љиљани Алексић Пејковић, која је несебичним трудом, великим радом и стручношћу истрајавала у послу и када су неки од колега физички малаксавали и нису били у стању да приведу крају преузете обавезе. Захваљујући њеној задивљујућој енергији и професионално одговорном раду едиција је успешно приведена крају. Њоме су наши историчари испунили не само једну научну обавезу већ и важан национално-политички задатак. Свима који су финансијски помагали објављивање књига из ове едиције, а било их је мало, пријатна ми је обавеза да им овом приликом, у име Одељења историјских наука, али и у име САНУ, искажем захвалност. Не могу пропустити да поменем да смо имали веома добру сарадњу с Архивом Србије, који је свесрдно помагао нашим ауторима приликом њиховог архивског истраживања. Задовољство ми је да искажем захвалност и нашој служби за издавачку делатност, посебно Александри Саши Томашевић и Миљанки Зебић, које су се својски трудиле и успевале у томе да ова вишетомна едиција буде објављена без штампарских пропуста.

На крају, можда ће звучати и неумесно, али нећу то да прећутим. Ова капитална и волуминозна едиција изузетног научног, национално-политичког и државног значаја до сада нигде није забележена, за њу се не зна и сви су изгледи да ће бити прећутана. Као што видите у нашој сали нема телевизијских камера које би снимиле завршетак овог пројекта и обзнаниле јавности шта је урадила Академија. Нема овде политичара, чак ни из надлежних ресора, који би својим присуством показали да цене научне резултате Српске академије наука и уметности. Нема их зато што присуство оваквом догађају, какво је представљање научних резултата, по њиховом уверењу, не доприноси повећању њиховог угледа. Кад се отварају погони неких предузећа, који тек треба да започну с радом, да постигну резултате, приређују се јавне и свечане церемоније. Нама у САНУ нису потребне такве церемоније и не казујем ово зато што ми је стало до било каквих церемонија. Ово говорим зато што се често може чути питање: Шта ради Академија? Или „Академија не ради ништа а академици примају велике додатке“. Свима који не знају шта ради Академија један од уверљивих одговорa дајемо мноштвом томова који су поређани на овом столу. Коначно, завршавајући ово излагање, мислим да је и Академија крива што се мало и недовољно зна шта она ради и од какве користи је народу и држави. Оспособљена да ствара научна дела, Академија није вична да их учини јавним. Чини ми се да је наступило време да она и том питању мора да посвeти много више пажње него што је досад чинила, ако жели да сачува углед који заслужује.

Прочитано 27. октобра

у САНУ на представљању

пројекта

[/restrictedarea] hairy girl займ на контакткашалот займзайм 100000