Црњански њим самим

„Милош, Црњански“

Премијера драме о великану српске књижевности у „Мадлениануму“

CrnjanskiПише Рашко В. Јовановић

Пред гледаоцима је одиста добар позоришни текст о писцу Сеоба и Дневника о Чарнојевићу, о песнику Суматре и Ламента над Београдом; то је и дирљива драма о књижевнику емигранту, који, упркос многим властитим недоумицама, успева да се врати у домовину

Троје аутора – Славенка Миловановић, Ивана Вујић и Милош Латиновић – написали су биографску драму, која се приближава тексту намењеном документарном позоришту, о Милошу Црњанском, песнику, романсијеру, драматичару, приповедачу, есејисти, путописцу и преводиоцу – великану српске књижевности 20. века. Драму Милош, Црњански аутори су концентрисали на последње раздобље пишчевог живота, које је једним делом провео као избеглица у Лондону, да би се са супругом Видом Ружић 1965. вратио у Београд, где је и преминуо 1977. године. Међутим, нису занемарили ни пишчеву младост, па се напоредо са главним током у којем се углавном појављују Вида и Милош Црњански, повремено могу гледати и призори када су личности младе. Текст је вешто компонован уз коришћење фрагмената из књижевних  дела, интервјуа, изјава и преписке Црњанског, али и одломака из текстова других аутора, као што је случај са причом о Милошу из пера Мирослава Јосића Вишњића. Речју, гледали смо одиста добар позоришни текст о писцу Сеоба и Дневника о Чарнојевићу и песнику Суматре и Ламента над Београдом, дирљиву драму о књижевнику емигранту, који је, упркос многим властитим недоумицама, успео да се врати у домовину. Управо тај процес, као и неки призори из живота у Београду, привукли су пажњу гледалаца на представи, коју је мајсторски режирала Ивана Вујић. Одлучивши се да глумци и гледаоци буду заједно на Великој сцени „Мадленианума“, начинила је прави потез и ову биографску драму довела у интимни камерни оквир. Ако су писци текст комада Милош, Црњански изградили поштујући неке основне премисе постдрамског театра, онда је редитељка, у сарадњи са сценографом Костом Бунушевцем, на веома инвентиван начин саздала импозантну и комплетно постмодерну представу са више токова.

[restrictedarea]

Главни ток сместила је у сцену кутију, заправо то је соба најпре у емигрантском стану у Лондону, потом, исто тако скромна, у стану у Улици Маршала Толбухина на београдској Чубури, док се други ток, чине га призори из младости, изводи поред. На простору испред „кутије“ нижу се масовне, углавном плесне сцене или оне у покрету. На великом платну имамо различите видео-пројекције. Велики смисао за театрализацију испољила је Ивана Вујић и на овој представи обогаћеној различитим дешавањима. Посебно су занимљиве личности што их отелотворује на сцени Јелена Граовац као Алек Браун, Иво Вејвода, Матурант, водич кроз Лондон и станове. На сцени се појавио и пас Алека Брауна. Још већи задатак успешно је уз одговарајуће трансформације решавао Небојша Кундачина као Иво Андрић, Први енглески господин, Критичар, Марко Цар, Први господин из емигрантске организације и Машиновођа.

Даница Максимовић и Тихомир Станић били су савршено уверљиви као брачни пар Црњански. Начинили су прави подвиг. Тихомир Станић је своју велику улогу тумачио са истинским ангажманом што ће рећи предано и веома нијансирано. Умео је да дочара све промене расположења Црњанског, његове неверице и недоумице, дилеме и неодлучности, али је, исто тако, врло суптилно изражавао приврженост и љубав према супрузи Види. У многобројним дијалошким сценама деликатно је водио конверзацију чак и онда када је она добијала нервозан ток, док је одличном дикцијом казивао стихове, што је давало посебну боју овој представи. Даница Максимовић зрачила је и испуњавала сцену прелепом појавом и у улози Виде Црњански била је чинилац који је дискретним изразом уносио разумну равнотежу у ток читавог збивања. Седећи за шиваћом машином или крећући се и помажући Црњанском док лежи болестан, изражавала је велику повезаност са животним партнером. Гледали смо на сцени заиста складан пар: позориште је у овом случају било лепа и истинита слика живота. Јоаким Тасић и Милена Радуловић били су млади Милош Црњански и Вида Ружић. Елегантним покретима и плесом приказали су младост непосредно и шармантно.

Најзад, рецимо да је цела представа на савремен начин оживљавала атмосферу две минуле епохе – једну, првих деценија 20. века и, другу, која обухвата шездесете и седамдесете године тог столећа. Наравно, то је постигнуто пре свега глумачким средствима; али плесне сцене и призори театра покрета у кореографији Исидоре Станишић, уз одређене сценске ефекте, знатно су допринели театралном оживљавању свеукупног догађања у постмодерном стилу, што је овом извођењу дало посебно обележје. Костим Светлане Волиц, као и видео-материјал, знатно су допринели аутентичној боји и живописности сценске слике формиране уз функционалан и ефектан дизајн светла Срђана Јовановића. Музички пасажи у живом извођењу на виоли Горјане Стоиљковић представљали су фини контраст снимљеном звуку.

[/restrictedarea]

ПИСЦИ
Славенка Миловановић, Ивана Вујић, Милош Латиновић
ПОЗОРИШТЕ
Опера и театар „Мадленианум“
– Велика сцена
ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ
7. новембар 2015.
РЕЖИЈА
Ивана Вујић
ДРАМАТУРГ
Славенка Миловановић
СЦЕНОГРАФ
Коста Бунушевац
КОСТИМОГРАФ
И ВИДЕО-МАТЕРИЈАЛ
Светлана Волиц

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *