Берислав Попов, сам против свих

Berisav PopovЗa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Пензионисани официр некадашње ЈНА Берислав Попов поново је победио Словенију. Овог пута, пред судом који га је ослободио оптужби за ратни злочин

Потпуковник ЈНА Берислав Попов послат је јуна 1991. године у рат који није желео, за који се он и његови војници никада нису спремали, у коме је за извршење задатака (према процени непријатеља!) имао премало расположивих снага… Тако је са швејковском лакоћом гурнут у сукоб који није био нимало швејковски јер су људи гинули не само на првој борбеној црти. Али Попов је од почетка до краја био и остао – војник. И извршио је наређење. То је био повод да словеначко правосуђе још 1992. године против групе официра ЈНА, на челу са генералом Владом Трифуновићем и његовим подређеним Бериславом Поповим, покрене поступак у намери да докаже да су српски официри на словеначком тлу током тзв. десетодневног рата крајем јуна и почетком јула 1991. године – починили ратни злочин.

КОНАЧНА ПОБЕДА У Србији се не зна да је, данас пензионисани, пуковник Берислав Попов у Словенији 23 године касније, 22. октобра ове године, извојевао своју коначну победу. Овога пута судску, и то у поновљеном поступку у Мурској Соботи, где је процес све време вођен у његовом одсуству. Попову у овом боју није помогла ни српска држава, а није од помоћи било ни српско правосуђе, иако се радило о одбрани не само Поповљеве части и укаљаног имена. Игром судбине, на завршни ток процеса пресудно је утицало вештачење двојице словеначких војних стручњака. После тога је словеначко Државно тужилаштво повукло оптужницу, а Попов је правоснажно ослобођен.

Разлог за подизање оптужнице био је успех Поповљеве бригаде да, упркос атацима и људским жртвама, 28. јуна 1991. запоседне гранични прелаз у Горњој Радгони, после чега се 3. јула исте године по наређењу загребачке команде успешно вратио у матичну касарну у Вараждину. Супротна (словеначка) страна, на челу са тадашњим министром војним Јанезом Јаншом, то никако није могла да преокрене и представи као свој ратни успех, ни 1991. а ни касније у мемоарској грађи. Тако је суд у Мурској Соботи, надлежан за „прегон грозодејстев ЈНА в Згорњи Радгони“, добио задатак да осуди Попова због наводних „ратних злочина“. Како би се избегао неуспех, високополитизовани и у медијима издашно експлоатисани судски процес (при чему је истицана националност оптужених како би се посредно показало прстом на умешаност Србије у „разарања и злочине на словеначком тлу“, уз помињање и одштете), суђење је у завршној фази преузео сам председник мурскособотског суда. Попов је августа 2013. године осуђен по свим тачкама оптужнице на петогодишњу затворску казну.

„Ако има правде, ова пресуда неће постати правоснажна“, записали смо у „Печату“ одмах после изрицања те пресуде. И заиста – Виши суд је наредне године поништио пресуду и суђење вратио на почетак. Ново суђење почело је у марту ове године, да би под теретом нових доказа и вештачења тужилаштво у октобру одустало од даљег гоњења Берислава Попова. Тиме је на процес стављена тачка.

[restrictedarea]

ГОРЧИНА Попов са горчином примећује да вест о његовом тријумфу у (последњој) судској битки у домовини није пренео нико. Иако је ову, можда и најважнију животну битку, извојевао готово сасвим сам.

Свега две године уназад, све је изгледало потпуно другачије. У Окружном суду у Мурској Соботи тада је завршен процес који је држава Словенија годинама водила против пуковника некадашње ЈНА Берислава Попова и генерала Владе Трифуновића. Иако су стављени на оптуженичку клупу на основу исте оптужнице, Попов је одлуком Вишег суда осуђен, а његов непосредно надређени генерал Трифуновић – ослобођен. Разлика је у томе што је Трифуновићеву одбрану заступала скупа адвокатска канцеларија из Љубљане, док се Попов бранио сам, преко две државе, на раздаљини од 600 километара… И, да све буде горе, испрва уз адвоката именованог по службеној дужности који свом клијенту није био наклоњен, баш напротив. Попов је, иако у правним стварима скроз непоткован, био присиљен да сам пише жалбе и представке све док му се није осмехнула срећа да суд постави Данила Харија, адвоката из Мурске Соботе, за његовог новог заступника. Адвокат Хари се латио посла вредно и озбиљно и, као ни Попов, није одустајао, иако је суд у пресуди (поништеној 2014. године) навео да су оптужени официри ЈНА злодела, стављена им на терет, згрешили током продирања тенковске колоне из Вараждина према Горњој Радгони, и то пошто су словеначки органи дан раније на истом граничном прелазу (после једнострано проглашене независности Словеније) преузели контролу над границом са Аустријом.

Савезна влада, коју је водио Анте Марковић, дала је јуна 1991. наређење за деловање ЈНА. Попов је извршио команду, заузео граничне прелазе (тада још постојеће Југославије) према Аустрији и онда се, обавивши задатак, вратио у Вараждин, у матичну касарну. Током борби са припадницима словеначке територијалне одбране (ТО РС) и полиције убијено је пет војника ЈНА и 17 их је рањено. И сам Попов је за длаку избегао смрт – на њега је пуцао словеначки снајпериста док је преговарао са вођама ТО у Горњој Радгони; тик поред уха му је прозујао метак испаљен са положаја који су држали словеначки територијалци. На страни словеначких оружаних јединица није било мртвих, али су у унакрсној ватри страдала два цивила. Причињена је и велика материјална штета на објектима у варошици, као и у оближњем дјутифри-шопу.

Словеначко тужилаштво је захтевало да Попов, командант 32. моторизоване бригаде, буде осуђен на седам, а Трифуновић, командант корпуса у Вараждину, на шест година затвора. Поповљев случај је од почетка изазивао огромну пажњу словеначке јавности јер је од 1.990 војника и официра, колико их је било упућено „по задатку у Словенију“, словеначко правосуђе само у његовом примеру тврдило да је крив за „неселективно отварање ватре“ и „злочине против цивилног становништва“. Да све буде бизарније, Словенија је оптужницу против Трифуновића и Попова подигла на основу кривичног законика државе СФРЈ, иако иста више није постојала.

Vojnici JNAКОЛШЕКОВА КАРАКТЕРИСТИКА Прва пресуда којом је Попов осуђен 2013. године, како су сада потврдили и вештаци, била је пуна рупа пошто словеначке судије ни државно тужилаштво нису владали материјом које су се прихватили. Другим речима, ратно право им је било блиско колико и шпанска села. Берислава Попова осудили су због „неселективне ватре“ коју су наводно скривили тенкисти под његовом командом. Оптужница од пре 23 године била је плод „стручног мишљења“ др Дарка Лубија, касније шефа кабинета словеначког министра одбране, и Маријана Малешића, предавача на Факултету друштвених наука у Љубљани. Да шарада буде потпуна, мурскособочки суд је међу доказе убројао и изјаву (тада већ покојног) Конрада Колшека, команданта 5. армијске области ЈНА са седиштем у Загребу, одговорног за комплетне војне операције у Словенији јуна 1991, све док није смењен. Генерал Колшек (родом Словенац), написао је за Попова да је „добро извежбан, бескомпромисан професионални војник“ и да „политички има непопустљива гледишта о Словенији која се жели осамосталити“. Ни то није све – Колшек је на тему Поповљевог политичког вјерују упозорио да је он „осветољубив и нетолерантан“.

Суд је као отежавајућу околност ценио и Колшекову опаску да је „јединица пуковника Попова била мала, али модерно опремљена, способна да у минути испали од 500 до 800 килограма експлозивне масе“. Попов је оповргао процене команданта 5. армијске области упутивши суду у Мурској Соботи једноставно питање: Како то да штета у Горњој Радгони није била много већа, ако су циљеви ЈНА заиста били цивилни објекти и цивилно становништво, како тврди оптужба?

Доказивао је и да није истина да је био „осветнички настројен“, већ да је био присиљен да узврати ватру јер се нашао у непријатељском окружењу, опкољен, под кишом метака, обавезан да штити поверене му војнике. И да је само поступао по наређењу које је војска добила, а које је гласило: „Ватру не отварати први… Пазити на правац гађања, штитите насељене крајеве и становништво.“ Агонију тог маратонског судског процеса окончало је тек сведочење два словеначка стручњака, запослена у Словеначкој војсци, који су негирали да је Попов одговоран за „неселективну ватру“ и пушкарања током којих су у Горњој Радгони страдала и два цивила. Укратко, вештачење Томажа Перша и Марка Унгера потврдило је да је све цивилне објекте на ратишту, насталом у радијусу 1500 метара од колоне ЈНА – у легитимне ратне циљеве претворила чињеница да су словеначки територијалци вребали на Поповљеву колону са црквеног звоника и да су на њу пуцали и бацали Молотовљеве коктеле из кућа из којих су претходно склоњени цивили. Зато одговорност за погибију два цивила у Горњој Радгони не може бити на Бериславу Попову, јер и оптужница признаје да се радило о кибицерима – „посматрачима сукоба“ разбукталог између словеначких јединица и ЈНА.

Произлази да су оба смртно страдала цивила била ненамерне жртве – једног је радозналост понукала да се бициклом довезе на главни пут како би „изблиза пратио размену ватре“, док је други подигао увис фото-апарат и уперио га ка војницима ЈНА, што је митраљесцу у тенку могло личити на оружје. Ни тих жртава, међутим, не би било да војска није била нападнута у насељеном месту од стране словеначких полицајаца и територијалаца.

Испоставило се да је чак и сведок оптужбе Алан Гедер користио Попову, јер се похвалио (и тако разоткрио) да је „црквени звоник био коришћен за извиђање“, „што значи да су за сличне активности могле бити употребљене и остале цивилне зграде“, а поред тога је словеначка ТО „издала наредбу да се из објеката уклони све цивилно становништво, што је цивилним објектима одузело такав статус јер је била намера да буду искоришћени у сврху борбених дејстава“. О питању хаоса на бојишту, чија је последица била брисање граница између цивила и војника, вештаци су утврдили да су за то криви и словеначки цивили. „Добровољце у Горњој Радгони је чинила група цивила која је запалила више војних возила (ЈНА) и деловала усклађено са деловањем друге јединице ТО РС. Припадник ТО РС је пуцао и убио возача једног теретног возила у колони (ЈНА), што је имало за последицу да је колона била расцепљена на два дела. Потом су добровољци Молотовљевим коктелима запалили више возила (ЈНА) која су се налазила иза првог, онеспособљеног возила (сведок Љубо Дражник, 11.11.1992), што је значило да је јединица ЈНА упала у организовану заседу. Добровољце (ТО РС) треба гледати као ратнике, побуњенике који не припадају некој већој војној сили… У случају када отворено носе оружје и делују по непријатељу – они имају статус борца, па тиме друга страна има право деловања по њима“, закључак је словеначких вештака Перша и Унгера.

Све то доказује да ЈНА није погазила ратно право и да су у Поповљевом случају словеначки правосудни органи прекршили не само домаће него и међународно право, због неразумно дугог суђења. Тако је сада окончан неоснован прогон Берислава Попова, започет пре готово четврт века.

[/restrictedarea] быстрые займы онлайн деньги займ без процентовонлайн займ под 0 процентовонлайн заявка на займ без отказа

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *