Зашто је Вучић проговорио руски?

Dmitry Medvedev, Aleksandar VucicПише Никола Врзић

Хоће ли Русија, сасвим неочекивано и на граници спектакуларног, наоружати Србију како би се Србија одбранила од свог НАТО окружења, и како ће на све то реаговати наши евроатлантски, НАТО партнери?

Када је 2008. године оснивана Српска напредна странка, америчке дипломате биле су пријатно изненађене – остало је то забележено у дипломатској депеши 08BELGRADE1108, коју је разоткрио Викиликс – када је тадашњи председник СНС-а Томислав Николић са њима одједанпут проговорио на енглеском језику. „Николић је раније одбијао да говори енглески са страним представницима, и никада није јавно показао да говори енглески“, коментарисао је задовољни представник америчке амбасаде у овој депеши, проналазећи (и) у овом детаљу знак да су бивши радикали заиста бивши, и да је њихов заокрет према Западу стваран. Овог уторка у Москви премијер Србије Александар Вучић – предводио je велику српску политичко-привредну делегацију у тродневној посети Русији која „није редовна посета. Није уобичајена, није једна из низа сличних“, како ју је најавио, и то са добрим разлогом, руски амбасадор у Београду Александар Чепурин – саставши се са својим руским колегом Дмитријем Медведевим, проговорио је руски, и то, Медведевљевим речима, „блиставо“. Какав се знак крије у томе што предводник Србије на њеном путу у западне интеграције изненада проговара руски? И то у моменту у коме се Запад и Русија разилазе све више, у моменту у коме Србија све више мора да се ослони на Русију како би се заштитила од њених и наших западних пријатеља. Али све и ако није реч о знаку какав жељно ишчекују сви који се оном Николићевом знаку нису обрадовали попут америчког дипломате, већ само о куртоазном гесту у који не треба учитавати ништа више од тога, несумњиво је пријатније слушати Вучића на руском неголи Николића на енглеском.

[restrictedarea]

ИСТОРИЈСКА ПОСЕТА

Знак или куртоазија, тек, остаје чињеница да овонедељну Вучићеву посету Русији амбасадор Чепурин јесте најавио веома помпезно. При чему се мора имати у виду и да је свима, који су са амбасадором имали прилику да разговарају, после разговора остао утисак о његовој дипломатској суздржаности и одмерености, без имало исказане склоности ка спектаклу и помпезној буци. Што ће рећи да онакву његову најаву треба схватити и те како озбиљно.

Зашто, дакле, Вучићева посета Русији „није редовна посета. Није уобичајена, није једна из низа сличних“, и, штавише, „није редовна чак ни у контексту давних пријатељских односа наших народа“, како је и додатно нагласио амбасадор Чепурин у разговору за „Спутњик“?

Јесте ова посета српске делегације нешто дужа него што је уобичајено – три дана званичних разговора, састанака и пропратних манифестација – и јесте Вучић са собом на пут повео и бројну делегацију српских министара и привредника – осам министара и представници 120 српских компанија – што све заједно говори да би конкретних резултата ове посете стварно морало да буде, али неће бити да баш у тим потенцијалним пословима, који су са руског становишта ипак ситни, лежи онако историјски карактер посете како га је Чепурин најавио. Мора да у свему томе, наиме, постоји и нешто кудикамо озбиљније. Шта?

Правац којим ће имати да пође српско-руска сарадња – а тај би нови правац заиста заслужио да буде назван историјским – можда је наговештен пре двадесетак дана, 10. октобра, када је Дмитриј Рогозин обавестио шефа српске дипломатије Ивицу Дачића да га је, на место Александра Новака, премијер Медведев именовао за копредседника српско-руске међувладине комисије за трговинско-економску сарадњу, после чега је Рогозин моментално најавио „унапређивање сарадње између две братске земље“. Симпатичан детаљ у вези с овим именовањем састоји се у томе што се Рогозин налази на списку руских званичника који су стављени под санкције Европске уније а Србија је (као што знамо) на путу за ЕУ, но за ову причу значајнијим се чини то што је министра енергетике (Новака) у овом задужењу да сарађује са Србијом заменио потпредседник руске владе у чијој је надлежности руска војна индустрија. Дачић и Рогозин састали су се у Москви овог понедељка, уочи Вучићевог доласка, и затим поново, према писању руских медија, два дана касније, ове среде, како би размотрили „низ питања о сарадњи у одбрамбено-индустријској сфери“.

IMG_4452

ВОЈНА САРАДЊА

А у међувремену је, у уторак након споменутог састанка Вучића и Медведева на коме је Вучић проговорио руски, потписано неколико докумената, међу којима и два за које се може основано посумњати да су, да тако кажемо, изашли испод Рогозиновог шињела. Према саопштењу Владе Србије, „представници руске Федералне службе за војнотехничку сарадњу потписали су меморандум са Министарством одбране Владе Србије“, а потписан је и „Споразум о заједничкој заштити интелектуалне својине у оквиру билатералне војнотехничке сарадње“.

Реч је, дакле, о војној сарадњи Србије и Русије. И као да постаје јасније на шта је амбасадор Чепурин мислио када је, онако помпезно најављујући Вучићеву посету Русији, рекао и да они који се „усуђују (себе) назвати ’партнерима и пријатељима’ Србије (…) поштују интересе оних који су снажни у економском и војном смислу. Који имају чврсту кичму. Остале, по правилу, понижавају и газе. Очигледно је да су два главна приоритета за Србију очување суверенитета и доследан социјално-економски развој, побољшање живота људи“.

IMG_1982Руски медији, позивајући се на своје изворе у руској влади, доносе нешто више детаља, при чему сличне информације преносе и либерални „Комерсант“ и прокремаљски „Взгљад“. „Комерсант“, цитирајући свој извор („виши званичник у Влади Руске Федерације“), објашњава да ће први од потписаних уговора, онај што га је с руске стране потписала Федерална служба за војнотехничку сарадњу а са наше Министарство одбране, „значајно ојачати испоруке оружја Београду“, док је други, споразум о заштити интелектуалне својине, по свој прилици комплементаран првом, будући да Русији даје ексклузивно право одржавања војне опреме коју од ње Србија буде купила. „Взгљад“ доноси више детаља. Самоходне хаубице „нора“ биће постављене на „Камазове“ шасије, вишенаменско оклопно возило „Лазар 2“ биће наоружано руским топом 2А42, руско-српска војна сарадња донеће Србији и (неспецификоване) ракетне одбрамбене системе, снабдевање српске војске биће фокусирано на руске системе наоружања и резервне делове, а Србија ће, тврди „Взгљад“, добити и десетак транспортних хеликоптера, али и – важна новост – неколико борбених хеликоптера. Све у свему, како констатује „Взгљад“, главна сврха посете српске државне делегације било је потписивање војних уговора који су „без преседана по свом обиму и садржини. Њихово потписивање је сензација“, и то сензација која је „упоредива само са испорукама С-300 (ракетних система) Ирану“. „Уговор, који је Вучић донео са собом, укључује готово комплетно опремање Војске Србије по руским стандардима“, тврди „Взгљад“ помало еуфорично.

Али сагледајмо и неспорне чињенице. Два уговора у вези с војним питањима јесу потписана. Они заиста предвиђају и набавку оружја из Русије; ово је, уосталом, у среду потврдио и премијер Вучић, најављујући да ће српско-руска војна сарадња ићи на два колосека, и директном куповином руског наоружања, и производњом у Србији у сарадњи с Русијом. Остаје, дакле, само питање обима опремања наше војске руским наоружањем, које засад остаје без прецизног одговора, али он би ионако, по природи тих ствари, морао да буде војна тајна.

 

РУСКА ЗАШТИТА ОД НАТО ОРУЖЈА

А неспорно је и још нешто. Ако је, наиме, Вучић био неодређен када је у уторак оценио да „неко улаже много напора“ да би дестабилизовао Западни Балкан, али да неће да каже ко је тај ко га дестабилизује („Што бих ја о томе говорио јавно, не пада ми на памет, довољно је да ја знам и да влада зна и да предузима кораке.“), до среде већ није успео да издржи па је проговорио и сасвим јавно, и јасно: „Ако питају шта ће нам све то, нека поставе питање шта ће то некима у окружењу, када су свуда окружени НАТО земљама, а само једна није, а то је Србија.“ И још, да не буде баш никакве забуне: „А сутра ћете да ме питате, у некој другој констелацији снага у свету, шта си урадио да заштитиш своју земљу? Нећемо да набављамо оружје које је, назовимо га таквим, офанзивно, али морамо да заштитимо своју територију.“

Дакле: не само да ће се Војска Србије опремити руским оружјем него ће се овим руским оружјем штитити од НАТО оружја у свом окружењу. Биће да Чепурин збиља није говорио у празно; није немогуће да присуствујемо почетку историјског велеобрта геополитичких односа на Западном Балкану.

Али сагледајмо читаву ситуацију и из угла наших западних пријатеља. Европска унија је, на наговор Сједињених Америчких Држава, Русији увела санкције (признао је то, јавно, прошле године потпредседник САД Џозеф Бајден), и исто тражи и од Србије, као земље која је (формално) започела преговоре о (евентуалном) прикључењу Европској унији. Дневни лист „Блиц“, коме треба веровати када преноси налоге оних пријатеља са Запада зато што и сам саучествује у преношењу тих налога, пре две недеље је устврдио: „ЕУ ће тражити да се Србија политички одрекне Русије! Увођење санкција Москви биће услов за напредак у преговорима о приступању.“ Ово сазнаје „Блиц“ из западних дипломатских кругова у Београду… Да би се у преговорима са ЕУ отворило Поглавље 31 о спољној политици, влада у Београду ће морати у много већој мери него до сада да усклади своје понашање с Бриселом. То, кажу наши саговорници, значи једноставно – Србија мора да се приклони европским санкцијама Русији. Како „Блиц“ преноси, „одбијање Београда да се придружи санкцијама биће критиковано и у Извештају о напретку Србије ка ЕУ, који ће Европска комисија објавити овог месеца.“ Јавно потврђујући писање „Блица“, и британски амбасадор у Београду Денис Киф у понедељак на Б92 говори о ЕУ притиску да Србија уведе санкције Русији: „Србија је на путу ка ЕУ, а то значи и усклађивање са њеном спољном политиком… О томе (о увођењу санкција Русији) и даље разговарамо.“ Одговор Србије? Не само да је Вучић још једном у Москви поновио да Србија Русији санкције уводити неће већ је, како рекосмо, на пут са собом повео и онолику привредну делегацију како би привредна сарадња била унапређена што више, потписан је и уговор о дуплирању капацитета складишта гаса у Банатском двору, што би требало да нам осигура енергетску безбедност. Читаоци „Печата“ ће у петак, када овај број буде на киосцима, знати и оно што не знамо у среду увече када овај текст настаје, а то је исход састанка Александра Вучића и Владимира Путина који би такође требало да буде крунисан и даљим, конкретним продубљивањем сарадње Србије и Русије. Онима који нам упорно налажу да самоубилачки прекинемо везе с Русима то засигурно неће бити по вољи. Што ће рећи да је већ и ова димензија Вучићеве посете Москви довољна да на евроатлантском Западу изазове велико незадовољство, с лепим потенцијалом да и додатно успори штетне ЕУ интеграције, штетне већ и зато што захтевају споменуто увођење санкција Русији, а штетне, све и да никаквих санкција нема и да их никада није ни било, и зато што од нас захтевају да се одрекнемо споразума о бесцаринском извозу наше робе у Русију.

А поврх овога, ту је и она додатна, уистину, главна вредност проистекла из Вучићевог тродневног боравка у Русији: руско оружје за српску војску. Имајући у виду да је сва досадашња реформа наше војске за циљ заправо имала да „обезбеди војну оријентацију и став који ће бити у нашем интересу“ (америчка дипломатска депеша 06BELGRADE842), а да се амерички интерес своди на потпуно избацивање Русије са „меканог стомака Европе“, Балкана – отуда и тежња да нас све увуку у ЕУ и НАТО интеграције, отуда минирање „Јужног тока“ о чему кристално јасно сведочи читав низ америчких депеша које је обелоданио Викиликс, отуда најзад и захтеви да Русији уведемо санкције, али, делом, и захтеви да сами признамо Косово јер ћемо тако, како нам је то својевремено објаснио Џејмс Кер-Линдзи, изгубити потребу за руском политичком заштитом у Савету безбедности, чиме ће и руски утицај на Србију бити смањен – имајући дакле у виду ову потребу Запада, а пре свега Сједињених Држава, да отерају Русију са Балкана и из Србије, потребу која је притом појачана сукобом Сједињених Држава и Русије, ван сваке је сумње да су евроатлантски геостратези позеленели од беса због додатног зближавања Београда и Москве које је уследило баш када се захтева њихов тотални разлаз. Узмемо ли у обзир и шири контекст – а у том контексту су и услишена српска молба Русији да уложи вето на британску резолуцију у Савету безбедности о Сребреници, и противљење уласку Косова у Унеско које нам је Хилари Клинтон још 2010. године изричито забранила, а противимо се томе, поново, и уз помоћ Русије – слика постаје потпунија. Уместо да буде потпуно избачена, Русија се враћа на Балкан, и то се на Балкан враћа захваљујући Србији, која показује охрабрујуће симптоме измицања утицају Запада…

Vladimir Putin

ОДГОВОР ЗАПАДА

Питање је, само, шта тим поводом у Бриселу, који је седиште и НАТО-а и ЕУ, мисле да учине. И, што је кудикамо важније, шта су у стању да (нам) учине.

Да ће седети скрштених руку гледајући како им и Балкан, у исто време кад и Блиски исток, клизи из руку, мало је вероватно. Пожелеће, дакле, да то спрече и/или макар да нам се освете. То ће учинити дестабилизацијом Србије, или дестабилизацијом Александра Вучића. Овде анализа постаје заиста интересантна. Покушај дестабилизације Србије – који у теорији није нарочито тежак задатак, ту су и Косово и Метохија, и југ Србије, и Санџак и наша климава економија да послуже сврси – довео би међутим Сједињене Државе и Европску унију у нови сукоб, будући да дестабилизовање Србије Европска унија, а пре свега Немачка, у овом тренутку не жели ни најмање. Разуме се, не зато што смо им изненада и нарочито прирасли срцу него зато што смо им потребни за решавање избегличке кризе док им нова криза, усред ове избегличке, сада ни најмање не треба. Што се пак дестабилизације Александра Вучића тиче, ње ће сигурно бити, али, опет, и то ће морати да буде дозирано пажљиво. Као што смо писали у прошлом броју „Печата“: само Вучић може да им преда онолико Косова и Метохије колико прижељкују, и само Вучић може да им на тацни испоручи Републику Српску, и главу Милорада Додика приде. Никога другога ко би све то могао да приреди Србима, а да му то прође без побуне, нема на видику. Вучића, дакле, све и ако би могли, сад не смеју да обарају, могу само да покушају га дисциплинују. Али и то ће морати пажљиво, јер претерају ли, у игру ускаче овај нови фактор, Русија, у чији би нежни загрљај, својим претераним притиском, Вучића могли да гурну снажније него што то може да им прија. При чему се поставља и питање колико ће уопште, уз лом на Блиском истоку, уз форсирање сукоба са Кином и латентну украјинску кризу, о економској да и не говоримо, Запад имати снаге да се нарочито пажљиво сада усредсреди и на Балкан. Другим речима, коцкице су почеле да се слажу као што смо и прижељкивали, и опрезно најављивали. Маневарског простора за лагани заокрет – нема потребе за наглим – данас има више него икада раније. И тај је простор утолико већи што су Руси, у Сирији, показали и да могу и да хоће да прискоче у помоћ свом савезнику.

Значи ли све то да Александар Вучић ипак није проговорио руски из чисте куртоазије?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. РАДОСЛАВ

    Доста је било ненормалних пријатеља са Запада и вере у Немачку реч. Можда је кроз руски језик дошао до истине где је место Србији било и где трба да буде. Само имам недоумицу како да смести РАЦИОНАЛНО са братском помоћи у тешком времену за цело купан народ српски. Знамо да ниси главни кривац за ово стање али има и твоје грешке јер си потписао он штоси могао глатко одбити, заиогро си на погрешну карту такоје косе коцка националним интересима. Срби су народ који уме да прашта а Богами и да казни. Твоји потписи у Москви враћају поверење даси изабрао прави пут. Путин није Клинтон, Блер а исто није ни Бајден он је наш искрени БРАТ без рационалности у то буди сигуран. Наше крви су помешане наша вера је једна недељива православна, ми нисмо и нереба да будемо протестанти. Из мог занатског искуства овде у Београду и тамо далеко у Калифорнији био сам међу признатим радним занатлијама, раван Немцима и другима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *