Умете ли да мурмелујете?

После 49. Битефа: БЕЗ ЗНАЧАЈНИЈИХ ПРЕДСТАВА И ВЕЋИХ УМЕТНИЧКИХ УЗБУЂЕЊА

Пише Рашко В. Јовановић

Овогодишњи Битеф није приказао нове тенденције при извођењу дела великих класика – мање или више све је било већ виђено, док је извођачки ниво одиграних представа ретко надилазио воде просечности.

Занимљиво је да су поједине представе од којих се очекивало да ће публику заокупити атрактивним сценским читањем познатих дела класика, као што је то био случај са „Мртвим душама“ у извођењу Гогољевог центра из Москве и режији Кирила Серебреникова, донекле разочарале, будући да смо видели једну представу која се приближавала театру покрета, па чак и неку врсту кловнијаде на сцени. Наиме, уз много вике и трке на позорници, уз употребу маски, као и карактеристичних костима, тако да је већина глумаца подсећала на све друго само не на личности руског поднебља, с тим што су сви глумци играли више улога, па су се земљопоседници лако претварали у старце, децу, сеоске пијанце, коње или псе, што је гледаоце често доводило у забуну, гледали смо гогољевски свет свевремене Русије из чијег зачаранога круга Чичиков не може да изиђе. Ако је ово на неки начин била кловнијада, и то упркос свему каткад и досадна, онда смо на представи „Дискретни шарм марксизма“ могли видети перформанс у виду вечере. Наиме, као нека врста хране за мисли, на сцени је изведен перформанс на којем се читају фрагменти марксистичких текстова о класној борби и револуцији уз вечеру од шест различитих јела. Све то је осмислио и режирао Бојан Ђорђев са ансамблима ДасАрт из Амстердама и Теорија која хода из Београда. Ова представа, која на гледаоце није оставила неки посебан утисак, потрајала је читава два сата, што је било свакако предуго, и поред тога што се редитељ потрудио да извођење, уз коришћење импровизација и читавог арсенала ефеката постмодерног позоришта, учини што занимљивијим. Нешто слично догађало се и на представи Хрватског народног казалишта у Загребу „Ми смо краљеви а не људи“, која није ништа друго до формално истраживање сценског покрета и језика, а циљ јој је да се испита шта се дешава са позориштем када језик престанемо да третирамо као средишње референтно место. Редитељ и кореограф Матија Ферлин користи се покретом као средством равноправним језику, а у овом пројекту узима језик деце предшколског и школског узраста, дечје мисли и реченице различитих тематских преокупација – од стварања света, великих тема и страхова до свакодневних ситница, док и сам садржај кривуда кроз озбиљне и комичне луцидности малених аутора, водећи нас кроз живот каквог смо га једноставно разумели некад. Такве теме аутор приказује кроз призму покрета, чиме обликује један специфични извођачки свет, који измиче логици света на који смо, као одрасли, навикли, стварајући нежну представу из које свако у публици као дете чита своју причу. Ваљда због полазне идеје да је покрет могућна замена говора, која се, наравно, не може прихватити као нека нова тенденција у театарском изразу, ова представа награђена је од стране стручног жирија на овогодишњем Битефу, као и извођење монодраме „Збогом“ аутора и редитеља Џонатана Капдевијела, који је о својој намери написао и ово: „Мој циљ у представи ‚Збогом‘ био је да направим аутопортрет од смесе певаног материјала и имитације. Инспирисан стилом аутофикције – неком врстом исповедног документарца који истиче лутања лика између стварног живота и фантазије – написао сам ову представу на основу песама и разговора, који, веома налик приватним записима, евоцирају корене и породицу. (…) Амбивалентан лик који тумачим колеба се између грациозности и смртности. Трансвестизам ми омогућава да обрадим појам самоће, а да истовремено пренесем деликатност и осећајност. Самоћа је видљива: тужна и сетна, али никад трагична. Желим да радим на носталгији ствари како бих признао кључно сећање на идентитет из детињства или адолесценције; на носталгији за јучерашњим хитовима који су обележили моју прошлост и настављају да одјекују и данас… Желим да разгорим успомене и подстакнем сећања гледалаца.“ Без околишења требало би рећи да се на овој представи све ауторове намере нису оствариле, упркос чињеници да је то било једно коректно извођење, које је, захваљујући музици, једва измицало монотонији, па је вероватно због тога и награђено. Ретроспекција сећања свакако није, нити може бити нека нова тенденција.

[restrictedarea]

Представу Српског народног позоришта из Новог Сада по познатој Толстојевој новели „Смрт Ивана Иљича“ замислио је редитељ Томи Јанежич као колективно читање тога дела, при чему би гледаоци требало да са глумцима учествују у самом извођењу и зато ће у једном моменту позвати окупљену публику да гласно чита пасаже приповетке пројектоване на видео-биму, не би ли се сви подсетили времена када су и сами били слушаоци туђих читања или је пак неко њих слушао како читају. Јанежич сматра да на тај начин читање постаје саставни део театарскога израза, али и прилика за преиспитивање личног разумевања садржаја онога што се чита. Читање – наглас или у себи – посебна је врста активности будући да укључује посматрача у радњу и омогућује му да непосредније доживи интимну драму Ивана Иљича, те постаје чинилац онеобичавања са становишта руског формализма, али и брехтовског поступка остваривања дистанце. На представи која је потрајала (истина са две паузе) пуна четири часа, Јанежич, упркос што нас сам наслов наводи на тему смрти, расправља о питању живота, које, истина, покреће и сам Толстој. То је питање – како живети у складу са собом и шта заправо даје смисао нашем животу. Свестан да не може дати свеобухватни одговор на то питање, редитељ настоји бар да га дотакне без икаквих позоришних допуна и сазда сценску оптужбу против јаловости живота главнога јунака донекле на начин постмодерне драме и театра. Зато је приступањем читању Толстојеве новеле прибегао радиофонском изразу. Дабоме, тај поступак не подразумева толико трајање извођења и управо је то био један неспоразум, који је условио искушавање стрпљивости публике. Да је представа била на много места сажетија њен сценски ефект био би боље артикулисан и у том смислу знатно прихватљивији за аудиторијум.

Представа „Common ground“, у извођењу театра „Максим Горки“ из Берлина и режији Јаел Ронен, скоро на документаристички, али и духовит начин оживела је судбине углавном сарајевских младића одбеглих због рата деведесетих година у Немачку. О представи „Непријатељ народа као Брехтов поучни комад“ Златка Паковића у продукцији Центра за културну деконтаминацију у Београду, писали смо поводом извођења на овогодишњем Стеријином позорју. Закључујући овај преглед главног програма 49. Битефа морамо рећи да су и ове године нове тенденције биле загубљене у покушајима појединих представа, које се у извођачком погледу нису удаљавале од просечног нивоа. Речју, 49. Битеф протекао је без значајнијих представа и знатнијих уметничких узбуђења. Чак и наслов „Комплекс Ристић“, који је изазвао највеће занимање публике, могао је само разочарати.

„КОМПЛЕКС РИСТИЋ“

Одвратно за гледање

Због чега све ова представа и њена најављена „реконтекстуализација“ имају мало везе са Ристићевим позориштем

Овај пројекат иницирало је Словенско младинско гледалишче у Љубљани поводом шездесетогодишњице свога постојања. Зато представа „Комплекс Ристић“ није ништа друго до покушај подсећања на деловање овог уметника у том театру, и то на начин на који је он сценски деловао. Читава ова представа изгледала је отприлике овако. Најпре се појављује глумица обучена у венчаницу што је дезенирана као некадашња југословенска застава са петокраком звездом у средини, са белим велом накићеним ситним ружиним пупољцима преко главе, поносно се крећући на сцени и жустро се пењући са једног на други сто уз пратњу партнера од којих ће један на највишем постољу водити љубав са њом. Све се догађа без речи, уз смену пољубаца и страсног миловања. Из далека допиру стихови чувене песме италијанских партизана коју су певали током Другог светског рата „Бела, ћао“. Столови нису застрти столњацима, већ су на њиховим даскама исписана латиницом слова, чијим спајањем настаје реч Ристић. На сцени ће се потом низати различити призори, који асоцирају на представе Љубише Ристића што их је режирао у Словенском младинском гледалишчу, поред осталог то су „Миса у а-молу“, „Ресничност“ и „Левијатан“. Оливер Фрљић остаје веран властитом стилу и маниру, па ћемо у једном моменту гледати како шесторица глумаца и једна глумица уринирају по плохи на којој је грубим потезима исцртана мапа Југославије. Било је још призора који су будили сећања на поједина збивања у негдашњој држави што се распала захваљујући неспоразумима међу њеним републикама изазваним на националистичкој основи, али ова представа никако није целовитије одражавала стил и редитељски рукопис, нити пак естетику Љубише Ристића. А „Комплекс Ристић“, како пише у каталогу, заснован је на проби реконтекстуализације не само Ристићевих представа у Словенском младинском гледалишчу, него и идејне основе његовог КПГТ-а, својеврсног федеративног, југословенског театра перманентне револуције. Представа коју смо видели, можда, реконтекстуализовала је оно прво, док ово друго остало је као пуста жеља, будући да Фрљић није одустао од свога метода у покушају сценске презентације Ристићевог уметничког поступка, који још живи у сећањима многих што су га гледали у бројним представама које су обележиле позоришни живот негдашње Југославије од почетка седамдесетих година, па до краја прошлог века. Довољно је најпре подсетити се његове представе Фејдоове „Бубе у уху“ у Југословенском драмском позоришту, коју је недавно поновио на сцени КПГТ-а, али и наслова као што су „Играјте тумор у глави“ и „Ослобођење Скопља“ Душана Јовановића, „Миса у а-молу“ Данила Киша, „1918“ Мирослава Крлеже или „Цемент“ Хајнера Милера и других. Иако се усмерио првенствено на Ристићеву сарадњу са Словенским младинским гледалишчем, Фрљић, како смо видели, није могао а да у реализацији овог пројекта не зађе у ток времена и не обухвати уметничко делање Ристићево у културно-политичком покрету КПГТ и временски дође до распада Југославије. Како се и могло очекивати, Фрљић и у пројекту „Комплекс Ристић“, који је засновао можда најтемељније у односу на слична своја досадашња остварења, поступа памфлетистички у приступу и обради материје, произвољно одабирајући средства театарскога израза која никако не припадају Ристићевом театру, притом покушавајући да на такав начин оживи не само позориште знаменитог редитеља него и читаву епоху. Невоља је што тада ова представа почиње да има празан ход и постаје делимично нејасна, јер је неартикулисана и најчешће одвратна за гледање: требало би се само подсетити колективног уринирања на сцени или лизања шећера у праху покупљеног са тла (шта све глумци не морају чинити!) и схватити колико ова „реконтекстуализација“ има мало везе са Ристићевим позориштем. Уистину – Љубиша Ристић и његов КПГТ не заслужују овакав сценски поступак, тако да је Фрљићева представа имала и веома суздржан пријем у гледалишту, нарочито на генералној проби и приликом првог приказивања на Битефу. И остала једно неиспуњено очекивање са програма овогодишњег Битефа.

„КОМПЛЕКС РИСТИЋ“

ПИСАЦ Оливер Фрљић

ПОЗОРИШТА „Словенско младинско гледалишче“, Љубљана, „Хрватско народно казалиште Ивана пл. Зајца“, Ријека,

„Битеф“, Београд и МОТ, Скопље

ДАТУМ ПРЕДСТАВЕ 21. септембар 2015.

ДВОРАНА ПРИКАЗИВАЊА „Битеф-театар“

РЕЖИЈА Оливер Фрљић

ДРАМАТУРГИЈА Горан Ињац, Томаж Топоришић

ДРАМАТУРШКО-ИСТРАЖИВАЧКИ ТИМ Олга Димитријевић, Ана Виленица, Нина Гојић,

Рок Февар, Томаж Топоришић, Горан Ињац

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *