УКори пред искључење

Пише Никола Врзић

Зашто Александар Вучић, упркос позивима партијских сарадника и коалиционих партнера, није затражио одговорност потпредседнице своје владе Кори Удовички због афере у чијем су средишту њена сестра и зет и Бојан Пајтић, а мета су он и његова влада?

Почело је много раније, али је у јавност изашло тек пре око три недеље, када је премијер Србије Александар Вучић кретао на пут у Вашингтон. Ова државна посета неочекивано је зачињена приватном интригом која је – интрига – потом почела да се из Вашингтона прелива у српску јавност и политику која ионако већ подуже балансира на финој, одурној линији између црне хронике и ријалитија. Уследила је, наиме, афера с (наводним) транскриптом компромитујућег разговора лидера Демократске странке Бојана Пајтића и Лидије Удовички, сестре потпредседнице српске владе Кори Удовички, па захтеви из владе да потпредседница Удовички због сестре Удовички из владе оде, које је председник владе пресекао, али само засад, тако да до тада остаје само да претпостављамо шта ће из свега уследити. Могућности су, угрубо, две, али о том избору између застрашујућег а бриљантног макијавелизма и тоталне политичке немоћи мало касније.

 

СТРУЈНИ УДАР

Елем, овај излив прљавштине – подразумева се, с потпуно опипљивим материјалним интересима у основи те прљавштине – у овдашњу политику, једнако презасићену интересима уместо било каквом идеологијом, започео је 11. септембра писмом упозорења петорице америчких конгресмена потпредседнику САД Џозефу Бајдену, сa уобичајеним оптужбама око браће Битићи, блискости с Русима и погоршања медијске ситуације у земљи, и, за ову причу нарочито важним детаљем у виду оптужбе да је „мала група људи, предвођена Вучићевим братом Андрејем Вучићем и двојицом његових блиских пријатеља, Николом Петровићем и Зораном Кораћем, консолидовала свој утицај и интерес у енергетици, телекомуникацијама, инфраструктури и свим главним бизнисима у Србији“. Кључне речи овде су, испоставиће се, Никола Петровић и енергетика. А писмо конгресмена, ваљда да би било убедљивије, било је пропраћено и организованим протестом неколико људи испред Брукингс института у Вашингтону на коме је Вучић држао предавање.

[restrictedarea]

У следећем кораку испоставља се да је читава прича постојала много пре него што је избила у јавност; да је реч о некаквом сукобу интереса чији су актери супротстављени већ дуже време. „Ево о чему се ради“, открива премијер Вучић по повратку из САД, уз подразумевано рефлексно узвраћање ударца у оквиру кога се из оптуженог претворио у жртву. „Био сам крив неким људима зато што нисам дозволио да рекетирају Србију. Па им је онда био крив мој брат, па су им криви Руси. Неки су хтели да граде ветропаркове, па би цена струје била три пута већа од данашње цене струје, а ја нисам хтео да пристанем на то… Мене не интересује ко је чија сестра или брат, никоме нећу да дозволим да рекетира Србију и отима паре од државе.“

Што се струје и њене цене тиче, Вучић је у праву када говори о повећању цене струје ако је добијена од ветра, али је Вучићев (а нарочито наш) проблем у томе што је премијер лично потписао владину Уредбу о висини посебне накнаде за подстицај у 2015. години (објављена у Службеном гласнику РС бр. 7/2015 од 23. јануара 2015, ступила на снагу осам дана касније) којом је висина накнаде за струју добијену из обновљивих извора енергије, па и из ветропаркова, утврђена на 0,093 динара по киловатчасу, што „у складу са законом плаћају крајњи купци“, то јест сви ми. Но ово је део шире приче, нуспроизвода српских ЕУ интеграција чији ћемо цех платити сви ми, крајњи купци, чиме ћемо се детаљније позабавити у наредном броју „Печата“. А тек да наговестимо о чему је реч, када је Лидија Удовички у недавном јавном наступу напоменула да је „Србија једина држава у Европи која нема ветропаркове… Како је могуће да смо у таквој ситуацији? Да ли су сви они остали глупи, а ми једини паметни?“, заправо је дала поприлично тачну дијагнозу. Добро је што немамо ветропаркове и само нека тако остане што дуже, јер је овако добијена струја много скупља од конвенционалне (за 50 одсто, да будемо прецизни), на чему ће ови трговци ветром – као што је Лидија Удовички – веома добро да зараде, и то на наш, и на рачун наше електропривреде. Што ће рећи да у основи овог згражавања Лидије Удовички над чињеницом да је Србија тобоже толико заостала да једина нема ветропаркове у Европи, заправо стоји њен сасвим лични и конкретни интерес, будући да је супруг Лидије Удовички, Марк Крендал, председник борда компаније Континентал винд партнерс (КВП) која би у Србији да гради ветропаркове и да на томе, а из нашег џепа, заради поприлично.

Али тренутно се не бавимо струјом и ветром него интригама. А за ову интригу, тек да јој схватимо размере, вреди споменути и податак да је Марк Крендал један од оснивача компаније Трафигура, једног, два или три водећа светска трговца индустријским сировинама с прошлогодишњим обртом од незамисливих 127,6 милијарди долара (укупан БДП Србије је прошле године био 95,49 милијарди долара), што ће рећи да је Крендал – иако више није у Трафигури – несумњиво врло озбиљан играч, у светским размерама. Што се Србије тиче, Крендалов КВП на свом сајту говори о великој заинтересованости да и у Србији покрене бизнис с ветропарковима, али се жали и на недовршеност законског оквира који би му то и омогућио…

У сваком случају, није протекло много па су у оним Вучићевим речима – о ветропарковима, сестрама и рекетирању – препознати управо КВП, Лидија Удовички и Марк Крендал. КВП на то одговара саопштењем у коме „категорично“ одбацује „све инсинуације које су се појавиле у српским медијима да је КВП рекетирао или се бавио било каквим другим незаконитим активностима“, те „категорично одбија било какву везу, или сазнање, о писму које су чланови Конгреса САД послали потпредседнику САД Џоу Бајдену. КВП је први пут сазнао за ово писмо током протекле недеље када се писмо појавило у српским медијима“.

ТРАНСКРИПТ И НЕДОУМИЦЕ

А онда у средиште сукоба Вучића и КВП-а – који је несумњив упркос овом демантију – однекуд ускаче Бојан Пајтић. Уследио је наиме транскрипт, наводни транскрипт прислушкиваног разговора Лидије Удовички и Бојана Пајтића (објављен на контроверзном – по оцени Б92 – сајту телепромптер.рс), заправо лист папира са откуцаним дијалогом две особе без икаквог обележја којима би могла да се утврди његова аутентичност. Суштина разговора своди се – иначе, сасвим у складу с оним важним детаљем из писма америчких конгресмена на које смо скренули пажњу – своди се, дакле, на притужбу Лидије Удовички да је Никола Петровић, директор „Електромрежа Србије“ (ЕМС), „Вучићев кум. Консиљере“ по оцени Бојана Пајтића, покушао да рекетира компанију КВП тако што је од ње затражио „два милиона евра у кешу да би дозволио да се ветропарк прикључи на систем ЕМС-а“, којој пак Пајтић одговара са „замисли да ме је баш пре неки дан Кирби (Мајкл, амбасадор САД у Београду) питао да ли сам чуо информацију да баш тај Никола Петровић месечно за Вучића износи два милиона евра из земље“.

Пајтић потврђује аутентичност транскрипта, Пајтића заузврат демантује Кирби – „Амбасадор Кирби није изјавио то што му се приписује у наведеном разговору“, саопштава амбасада САД – а и КВП саопштава да Лидија Удовички поодавно није запослена у компанији, те да ЕМС никада није покушао да рекетира ту компанију. Аутентичност транскрипта, додајмо и то, негирају и сви остали, споменути и неспоменути, од Николе Петровића преко министра полиције Небојше Стефановића и директора БИА Александра Ђорђевића, до Александра Вучића.

Ћути само Лидија Удовички. Док њена сестра Кори читаву ствар лаконски приписује политичком ријалитију у коме уосталом не жели да учествује.

Транскрипт је – задржимо се накратко на томе – или аутентичан, или лажан. Не постоји ниједан доказ да је аутентичан, осим речи телепромптер.рс-а и Бојана Пајтића, при чему је, макар у једном делу свог исказа, Бојана Пајтића у лаж већ утерао Мајкл Кирби – то јест ако сам не лаже када каже да није рекао оно што Пајтић каже да је рекао – доводећи тиме у питање и истинитост свега осталог што је Пајтић устврдио. Пајтић је, приде, громко најавио и да ће представити доказе аутентичности транскрипта, али то није учинио (докази које јесте представио доказују оно што је већ неупитно, да се КВП и Србија налазе у сукобу, што КВП имплицитно признаје и на свом сајту), те се до даљег с много већом вероватноћом има сматрати да таквих доказа, аутентичности објављеног транскрипта, заправо и нема.

Оно што у читавој причи није јасно, јер смо тренутно усред једначине са више непознатих, јесте питање како се Пајтић уопште усудио да у причу увуче Кирбија, био транскрипт аутентичан или не; очигледно је да координације међу њима није било, јер, да је било, не би му се догодио онакав шамар у виду реакције америчке амбасаде. Другим речима: да је у питању само дијалог Лидије Удовички и Бојана Пајтића, било би поприлично очигледно да је реч о заједничком удару на Вучића, при чему обоје за то имају довољно мотива. Убацивање трећега у причу, најмоћнијег притом, с којим су и једно и друго повезани макар посредно, и који уз то ту причу руши, читаву ствар чини исувише замршеном да би се, с постојећим и несумњиво оскудним информацијама о ономе што се заиста догађа, у овом тренутку могла растумачити.

 

КОРИ УДОВИЧКИ

Ситуација је додатно закомпликована током ове седмице, правом малом побуном унутар владајуће коалиције, оним низом захтева Александру Вучићу да Кори Удовички откаже даљу сарадњу. Ногу је повукао министар рада Александар Вулин који је, упркос цитираном демантију КВП-а, „ту фирму и сестру потпредседнице владе“ оптужио за организовање демонстрација у Вашингтону, а онда и подигао улог: „Не разумем свог пријатеља Вучића како може да трпи Кори Удовички у влади, када из њене породице долазе овакви напади на владу, у суштини, на све нас.“ Уследила је и слична реакција шефа дипломатије Ивице Дачића, па шефа посланичке групе СНС-а Зорана Бабића који је од Кори Удовички затражио да се изјасни о афери ветропаркови/прислушкивање, па министра одбране Братислава Гашића („Да Удовички више не треба да буде део нашег тима, у то сам апсолутно сигуран. А на шефу је да донесе одлуку о њеној смени.“)… Ниједан од цитираних није иначе познат као нелојалан Вучићу, напротив, тако да је тешко било отети се утиску да је овај низ изјава био координиран с премијером, представљајући својеврсну артиљеријску припрему за одлазак Кори Удовички из Владе Србије.

А ипак, у наредном обрту у овој причи пуној изненадних обрта, удара и контраудара, Вучић великодушно одлучује да Кори Удовички има да остане у влади. Али своје сараднике, који су јавно тражили њену смену, он не критикује. О чему се, сад, ту ради?

И Кори Удовички и Александар Вучић говоре о истрази која ће дати коначну реч о читавој афери (Удовички: „Верујем у професионализам наших истражних органа. Једини начин да градимо институције и уређену земљу јесте да их пустимо да раде.“ Вучић: „Неко је фабриковао аферу да би направио другу врсту афере. И сада све мора да се разјасни и да одговара онај ко је кривац. Ако је неко тражио паре, мора у затвор, макар то био ја. Или ако није, онда због узнемиравања јавности неко мора да одговара пред лицем правде.“) Ако су већ сагласни у томе да је неопходно спровести истрагу, Удовички и Вучић сагласни су, макар и прећутно, није то ни битно, да ће у истрази бити саслушана и Лидија Удовички. И да ће тада морати да јој буде постављено и питање да ли је објављени транскрипт тачан. Да ли је то игра коју игра Вучић? Ако, наиме, Лидија Удовички на ово питање одговори одрично, Бојан Пајтић је политички мртвац, што би иначе била (с Вучићевог становишта) савршена увертира за расписивање избора о којима се ионако говори већ месецима. Они позиви за смену Кори Удовички могли би онда да се протумаче и као метода убеђивања Лидије Удовички да се изјасни на овај начин.

Ако пак Лидија Удовички потврди аутентичност транскрипта, а Кори Удовички се јавно не одрекне своје сестре, мораће да иде из владе. Вулиновим речима, „мислим да би био њен морални чин да стоји иза своје породице па шта год да је било, или сматра да то није тако, па да стоји уз владу у којој седи“. А шта ако не оде? Имајући у виду, опет, Вулинове речи – „Јасно је да у влади не седе сви којима је на првом месту интерес Србије и српског народа, него да има оних којима је на првом месту лични и страни интерес.“ – имаћемо све основе за сумњу да је у Влади Србије превладао управо тај, страни интерес, који је већ очигледно био довољно снажан да би, ако је веровати Вулину, такве у владу и довео.

Или ће се, зарад трулог компромиса и варљивог мира у кући, читавој ствари пустити да замре, тако што ће се Лидији Удовички допустити да остане нема? И та могућност, истина, постоји, али је најмање вероватна, и због оног баража изјава и због Вучићевог јавног обећања које је уследило, да ће афера бити истражена до краја („И сада све мора да се разјасни и да кривац одговара.“)

Тако да нам свима сада остаје да сачекамо да ли ће, и како, о наводном транскрипту проговорити Лидија Удовички. А затим, за њом, и Александар Вучић, који је, такође јавно, обећао да ће 15. октобра „или дан касније“ саопштити своју одлуку о ванредним изборима, и проговорити о аферама којима је циљана његова влада… Дакле, мало стрпљења, па ће ствари можда постати мало јасније.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Америчка фирма има дупло већи буџет од Србије и није се играти са таквим фирмама. Ко није видео ветро паркове у Калифорнији тај незна колика је то снага. Палм Сприг крај на хиљаде стубова који држе пропелере које ветар непрестано покреће. Онај ко има фирме било које намене гледа да добије посао дали на ручку или кревету а пуно пута и подмићивања штоје сасма нормално у пословним односима. И за време комунизма пословни уговори договорени су уз прасеће печење и неким услугама Кори и њена сестра Лидија тусу споредне. Битка је Космет, Украјина и Сирија члан 35 и губљење у
    Украјини Сирији. О томе наш Преображени треба да води рачуна где и кому дасе определи. За нас Православне Србе је Православна Русија и њена снага.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *