Тужни Порошенко уморан од рата

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Москва је добила оно што је желела, а то је (кон)федерализација Украјине, где ће Донбас служити као гарант руских интереса и „вето фактор“ на све стратешке одлуке Кијева, а посебно оне о чланству у НАТО

Председник Украјине Петар Порошенко ових дана поново је осетио како је то бити одбачен од стране савезника. Ина Ваникова, бивша портпаролка бившег председника Украјине Виктора Јушченка, оценила је после најновијег самита „нормандијске четворке“ у Паризу да је Запад „уморан од украјинских захтева“. После преговора које су 2. октобра са украјинским лидером водили председници Немачке, Француске и Русије – Ангела Меркел, Франсоа Оланд и Владимир Путин – бројни медији објавили су фотографију „тужног Порошенка“ како седи за столом поред Путина који се смешка. Ваникова је оценила да је украјинска политика доживела крах и да се то добро видело 2. октобра у Паризу. „То је све што треба да знамо о том дану. Лице украјинског председника – то смо сви ми. Ми смо проблем за равнодушне европске пролазнике. Какав глупи неспоразум. Та Украјина и њени захтеви… Европа хоће мира и стабилности. Европа хоће да продаје своју робу“, објаснила је Ваникова.

 

ИГРА ЈЕ ЗАВРШЕНА

На тај начин је најбоље истакла суштину актуелног украјинског тренутка – неспособни да озбиљније угрозе Русију и њене интересе, они више нису никоме занимљиви. Поготово не Европљанима, који од почетка с подозрењем гледају на америчко хушкање Кијева. То се јасно показало на париском састанку, где је шест сати преговора било довољно Порошенку да схвати – игра је завршена. Донбас ће добити специјални статус, наоружање крупног и средњег калибра биће повучено иза линије раздвајања, а читав процес пребациће се с војног на политички терен. Другим речима, Москва је добила оно што је желела, а то је (кон)федерализација Украјине, где ће Донбас служити као гарант остварења руских интереса и „вето фактор“ на све стратешке одлуке Кијева. Посебно оне које се тичу чланства у војним блоковима као што је НАТО.

[restrictedarea]

„Из режима прекида ватре, прешли смо у режим примирја“, објаснио је Андреј Лисенко, званични представник председника Украјине за питања војне операције на истоку земље. Исту информацију дан раније изнео је и председник Порошенко. Тиме је потврдио да су украјинске снаге почеле да повлаче тенкове и друге технике калибра мањег од 100 милиметара са линије додира, то јест фронта. Представници Луганске Народне Републике, који су такође повукли своје наоружање, известили су да украјинске снаге више не нападају њихове положаје. Порошенко је рекао и да очекује да Мински споразуми могу бити спроведени у потпуности до краја године. Но откуд сад толика журба и пацифизам Кијева? Одговор се, наравно, крије у гасу. Али не само у њему…

Важан део процеса из Минска јесте одржавање локалних избора у Донбасу, а затим давање овом региону, најпре привременог, а онда и трајног специјалног статуса. Осим тога што су ове обавезе Кијева фиксиране потписаним документима у оквиру „нормандијске четворке“, на њиховом поштовању посебно инсистира канцеларка Меркел. Не упуштајући се овом приликом у дубљу анализу зашто долази до крупних промена на глобалном нивоу и због чега је став Берлина постао тврђи, Порошенку су постале јасне две ствари: у овом тренутку Европа, а посебно Немачка, нити ће финансирати, нити подржавати било каква ратна дејства на својој периферији и против Русије, и друго – Америка је сувише далеко да би помогла у ратним намерама, а притом не показује баш никакву жељу да шаље доларске инјекције. Тако је Порошенко остао сам, тужан и уморан.

Колико је очајан, најбоље се види из неколико његових последњих потеза. Док му Москва даје огроман попуст на испоруке гаса, он уводи потпуно нерезонске санкције Русији за прелетање авиона преко територије Украјине. Осим тога што ће од овакве мере умногоме пострадати украјински приходи, таква кијевска политика скроз је супротна духу нормализације односа промовисаних процесом из Минска. А то пак може значити да Порошенку на уво шапуће неко моћан из Вашингтона, кога ни најмање не занима шта ће бити са Украјином – економски и социјално разореном земљом чији ће званичан пад БДП-а у овој години износити преко 12 одсто.

 

ВАШИНГТОН ЈЕ „СПРЕМАН“

То се добро види и из још једне изјаве украјинског председника. Он је потврдио да се недавно у Њујорку, током заседања Генералне скупштине УН, чак три пута сусрео са америчким шефом државе Бараком Обамом. Два пута пре Путиновог говора, и потом после убедљивог наступа руског председника – који је поручио Американцима да је дошао крај њиховом светском лидерству. Приликом ових сусрета, нагласио је Порошенко, Обама му је рекао да је Вашингтон спреман за испоруке Кијеву „нових модела одбрамбеног наоружања“. „Потврдио ми је да је потписао одговарајућу наредбу о предаји Украјини нових оружаних средстава, потребних нам као ваздух. То је одбрамбено оружје, станице за контрабатирање, које нам омогућују да повећамо одбрамбене могућности украјинске војске“, рекао је Порошенко у Паризу.

Ове речи, међутим, никако се не уклапају у изјаву коју је дао истог дана, о томе да је Кијев спреман „да обнавља земљу заједно са онима који буду изабрани у Донбасу“. Да ли ће Порошенко опет артиљеријом „обнављати“ Донбас који је претходних месеци рушио, или ипак више неће започињати самоубилачке офанзиве, још увек се не може са сигурношћу тврдити. Ипак, симптоматична је његова изјава да на предстојећим изборима у Донбасу морају „пуноправно да учествују украјинске политичке снаге“. Ако се зна да су те „политичке снаге“ до пре неки дан ратовале против Донбаса, тешко је замислити изборну кампању Десног сектора и сличних екстремних организација на тлу Новорусије. С друге стране, намеће се још занимљивије питање: Да ли ће политичким партијама из Донбаса бити омогућено да учествују на изборима у осталим деловима Украјине? У том случају не треба искључити то да многи грађани из проруски опредељених области дају гласове баш њима – знајући да је глас за Донбас, глас за Путина.

А ако се томе дода да ће Новорусија добити специјални статус – економски и политички – у оквиру до сада унитарне Украјине, то може деловати као лепак за бираче којима је доста сиромаштва, ратова и глади. Ма колико се властодршци из Кијева трудили да то преокрену, ипак је Русија за већину грађана појам стабилности и бољег живота. Победа проруских партија у украјинским регионима могла би довести до ланчане реакције и захтева других делова земље за већим степеном аутономије и ближим везама с Русијом. Тешко је отргнути се утиску да је такав циљ Кремљ и поставио када је започињао мировни процес с Кијевом.

 

ПОТПУНИ КРАХ И ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ

Ако се зна да је државна каса у Кијеву сада потпуно празна и да је премијер Арсениј Јацењук принуђен да моли од Брисела кредит за куповину руског гаса, то је и сигнал за грађане да од „обећане Европе“ неће бити ништа. Украјини је, како је Путин недавно оценио, за целу грејну сезону потребно три милијарде долара за куповину гаса, а Јацењук признаје да његова влада нема ни троструко мању суму – јасно је да је то потпуни крах. Посебно ако се има у виду да је проамеричка власт у Кијеву претходних месеци исисала сав новац из џепова грађана и да се више нема одакле захватати. Зато би предстојећа зима могла да буде веома хладна – и за Украјинце и за владајућу гарнитуру.

Москва, Берлин и Париз неће допустити да Кијев остане потпуно без гаса, како би транзит ка Европи могао да тече несметано током хладних месеци. Али „Порошенкове захтеве“, како их је назвала Ваникова, заиста више нико неће испуњавати. Чак је, према мишљењу шефа Спољнополитичког комитета руске Државне Думе, Алексеја Пушкова, Ангела Меркел већ пристала и на то да се Крим неће вратити у састав Украјине, ограничивши кризно подручје само на Донбас. Питање Крима тако остаје унутрашња ствар Русије, без потребе за међународним мешањем. Ако је тако, онда је спирала сукоба између Русије и Европе ипак у фази деескалације.

Такво стање ствари подстакло је и утицајног руског блогера Анатолија Шарија да оцени да ће Порошенко сада покушавати да као своју победу представи практичну легализацију одсецања Донбаса од централне власти. „Можда вам се чини глупим и нереалним да ће сада покушати да од тога направи успех. А ја вам кажем: тако ће и бити. Они ће да говоре да је то само интерпретација руске пропаганде, да није тако. Да није предаја. Да је то – победа“, објаснио је Шариј добро познате механизме функционисања мајданске власти. Ако се сетимо да је Кијев сваки пут када су борци Новорусије стезали обруч око њихових снага које су панично бежале, представљао као освајање нових одбрамбених позиција – онда ће свакако и предстојећу конфедерализацију Украјине приказати као своју велику победу. Тако је и боље, јер је свака победа мира у Украјини – пораз агресивних снага које не желе добро ни овој земљи ни Европи.

[/restrictedarea]