Почетна / Друштво / Шта је Србија учинила Милошевићу

Шта је Србија учинила Милошевићу

ПОВОДОМ ПРЕДСТАВЉАЊА МЕМОАРА МИРЕ МАРКОВИЋ

Било је то овако
Било је то овако

Пише Зденко Томановић

Санкције које је Србија увела Слободану Милошевићу биле су бруталне и незаконите. То је било неговање правничког дивљаштва у име виших дневнополитичких циљева

Много је разлога због којих сам прихватио да учествујем на овој конференцији. Један део књиге посвећен је догађајима у којима сам непосредно учествовао или их из близине посматрао. Био сам правни саветник Слободана Милошевића у Хагу и сплетом околности био први адвокат којег је Милошевић позвао да дође у Хаг, једини адвокат  који је тамо био с њим пре његовог првог појављивања у судници, последњи адвокат који га је видео живог и вероватно једини Србин који га је видео мртвог на кревету у његовој ћелији.

Мени ова књига подстиче сећања, у овом моменту, на најмање два утиска.

Најпре однос моје државе Србије према свом грађанину, појединцу, који је уз то био и председник те земље. Тај однос је био такав да можемо рећи да су санкције уведене Слободану Милошевићу од стране мећународне заједнице биле баналне и безначајне у односу на оне које је њему и његовој породици увела Србија. Те српске санкције биле су бруталне и незаконите. То је било неговање правничког дивљаштва у име виших дневнополитичких циљева.

[restrictedarea]

СУПРОТНО УСТАВУ СРБИЈЕ

Србија му је најпре ускратила право на сопствене законе и Устав и незаконито и противуставно га изручила Хагу. Изручили су га супротно наредби Уставног суда Југославије, који је забранио изручење по основу Уредбе Савезне владе. Изручили су га супротно ставу истражног судије и председника суда који нису хтели да дају сагласност за његово извођење из притвора и пребацивање у Хаг.

Изручили су га супротно Уставу Србије који је гарантовао свим њеним грађанима право да не буду предати судовима изван Србије. Изручили су га супротно српским законима који су гарантовали грађанима Србије право да не буду изручени судовима изван Србије. Изручили су га супротно међународним конвенцијама које су гарантовале право на националну јурисдикцију.

Изговор за изручење нашли су у Уредби републичке Владе, донете неколико сати након забране Савезног уставног суда. А и та уредба Владе Србије је такође после његовог изручења проглашена од стране Уставног суда, али овога пута Уставног суда Србије, неуставном.

Због тог изручења Савезна влада је поднела оставку, а чин изручења председника државе назван – отмицом.

Србија је ускратила Милошевићу и право на одбрану и првих неколико година онемогућавала да дође до бројних докумената који су истовремено били прослеђени Тужилаштву. У почетку нисмо могли да добијемо ни један једини папир који нам је био неопходан за одбрану, а касније су нам поједини документи, иначе достављени Тужилаштву, ускраћени због наводних националних интереса.

 

ПОДСТИЦАЊЕ „ТЕНДЕРА“

Србија је и кршила право на фер суђење, подстичући „тендере“ за разне лажне, јавне и тајне, личним или политичким интересом руковођене сведоке.

Србија је увела санкције и на право на приватност и толерисала што управници затвора објављују разне поверљиве фотографије и разговоре из притвора. Ускратили су му право и на судове у Србији, и право на приступ домаћем суду, те су сви поступци које је Милошевић водио због разних клевета или злоупотреба застаревали. Само један предмет није застарио – незаконито извођење из притвора – још је „жив“, и у њему је за 14 година одржан један претрес а рочиште заказано свега неколико пута. А сада, након толиких година, суд се сетио да одреди вештачење да ли је Милошевићев потпис на пуномоћју иако су поступак преузели наследници.

Србија му је ускратила и право на председничку пензију, право на исту за живота није остварио, уз образложење да му се суди за ратне злочине. Ускратили су му право на сахрану са државним почастима које доликују бившем председнику. А санкције Србије Слободану Милошевићу обухватале су и његову породицу – онемогућиле су им да га неколико година виде у Хагу, а такође их и спречиле да присуствују сахрани.

Лично ми је у Хагу пренета порука Министарства иностраних послова Холандије да, без обзира на потерницу, супруга може да дође и буде уз покојника уколико жели, а моја држава је најпре у усменим разговорима гарантовала супрузи да може да дође на сахрану, а онда се предомислила и тражила да се уплати јемство од 15.000 евра. Када смо новац уплатили, уследила је порука да она може да дође у Србију али не и из ње да изађе.

Србија је ускраћивала право на његову пензију и супрузи бившег председника.

Што се тиче Европе, супруга Слободана Милошевића може слободно да путује, као што је и могла, што се Европе тиче, могла је да дође у Хаг да види тело преминулог Милошевића, али она не може да путује данас због кривичног прогона, јер је, како каже тужилац, злоупотребила положај супруге и председника Јула и утицала на члана стамбене комисије да тај утиче на другог члана исте комисије и додели гарсонијеру особи која је тек касније стекла право на ту гарсонијеру, и којој је и тада и данас та гарсонијера остала.

У једном предмету у Вишем суду или тадашњем Окружном суду, или можда у Општинском суду, сада се не сећам, затражен је полицијски извештај о томе који су све припадници МУП-а учествовали у лишавању слободе Милошевића. Иначе, мислило се не на притварање већ на оружани напад на његову кућу, када су је људи у фантомкама опколили, то смо сви гледали на ТВ-у. Добијен је извештај да у тој акцији није било припадника МУП-а.

 

ДОГМЕ И ВЕРОВАЊА

Други утисак на који ме ова књига враћа, био ми је прилично упечатљив тада 2001. и у наредним годинама, јесте нешто што се, поједностављено речено, зове наметање колективног сећања на прошло време. Дакле, притисак (јавни и тајни) и обликовање јавног мњења да чињенице које су наметали Хашко тужилаштво и њихови политичко-историјски ментори, њихова вредновања и тумачења, буду обавезни део нашег  колективног сећања, и да и тада и сада и у будућности више никада нико не сме да дискутује, нити их погрешно тумачи, нити оспорава. А поједини ставови су потпуно спорни не само у правном већ и у историјском, социолошком и културолошком погледу, па на крају и у чињеничном смислу. Наметало се тада, а и данас, да њиховим вредновањима и тврдњама започнемо наше памћење, које више нико никада не може преиспитивати или доводити у питање.

Уз све то, било је и тада, а и сада, занимљиво гледати и та „изненађивања“ појединих људи, Милошевићевих блиских пријатеља, некада честих гостију у његовој кући, или „изненађивања“ појединих чланова његове партије да је Слободан Милошевић ипак био председник те партије, или „изненађивања“ бројних националних, идеолошких истомишљеника да су баш са Слободаном Милошевићем били сагласни у погледу бројних политичких, националних и државничких потеза.

 

Реч на представљању књиге Било је то овако Мире Марковић у Компанији „Новости“

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. РАДОСЛАВ

    Старо правило: какво семе сејеш такву жетву имаш. Милошевић није заслужио оно штосу му урадили ДОСОВЦИ. Санкције Републици Српској нечасне. Досовске санкције Милошевићу су резултат распада те скупине. Они који су били уз Милошевића сада владају у СРБИЈИЦИ. Докле?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *