Почетна / Друштво / Шта је нама њихова борба дала?

Шта је нама њихова борба дала?

Кратки час противсјећања о петнаестој годишњици атентата на српску државу

Пише Часлав Д. Копривица
Шта нам се десило прије петнаест година? Ослобођење, заблуда, нова нада, неопростива кратковидост, 27. или можда прије „белведерски“ 25. март?

Није увијек оправдано историјске догађаје тумачити у свјетлу онога што је после њих услиједило али пошто је смисао Петооктобарске револуције, која би се, у духу самопрозивања посљедњег преврата у Кијеву могла назвати, дакако иронично, „револуцијом достојанства“ – био да донесе „боље сјутра“, тада је, чини се, оправдано ставити под лупу тај догађај управо из перспективе потоње сјутрашњице. За то ће бити неопходно и на понешто подсјетити, и то не само зато што су масе „револуционара“ и симпатизера убрзо од почетка постпетооктобарских разочарања почели, психолошки разумљиво, да се бране заборавом већ и стога што је стратешка производња тема „у жижи“ у културном и јавном простору била праћена ништа мање срачунатом производњом заборава неких тема а много прије већине тих произведених морале су бити у жижи – а ето, нијесу. Но покушајмо најприје, колико нам властита непристрасност допушта, да извршимо поређење између Србије од 4. октобра 2000. и Србије од октобра 2015.

 

ЕКОНОМИЈА, ДРЖАВА И НАЦИЈА

Спољњи дуг више него троструко увећан, уз перспективу банкрота државе, средства за производњу, нарочито када је ријеч о перспективним предузећима, у рукама странаца (заједно са огромним површинама пољопривредног земљишта), уочљив (спонтани?) тренд деиндустријализације Србије; оних који живе добро више је него послије ратне 2000. али је исто тако знатно увећан и број оних који живе биједно, тако да се у просјеку нијесмо много одмакли од 2000, иако смо се изадуживали и пораспродавали.

„Отишла“ је Црна Гора, а са њом знатан, историјски нарочито значајан дио српског националног корпуса, као и, не треба заборавити стратешки животно важан излаз на море; од 2008. све владе раде на прилагођавању „новој реалности“ – „независног“ Косова, те на навикавању становништва на то да оно више није наше и да на њега треба заборавити. Насупрот релативно независној и самосталној међународној позицији СРЈ/Србије 2000, данашња Србија је у положају тешког вазалства, на које смо се, с једне стране, навикли, а с друге стране се пажљиво води рачуна о томе да не изађу нагло и одједном у јавност све димензије, сви параметри, да на кажемо све страхоте, тог односа. Притом је најважније „спиновање“ које је почело одмах од 5. октобра чији је смисао да не постоји државни интерес, да није могуће издати државу (ако је она Србија), да је бесмислено говорити у категоријама понижења, поноса или достојанства Србије, као и да се нас лично, појединачно понижења Србије – чак и када их признамо, јер више не могу да се споре – заправо не тичу. Србија нема ниједног савезника у иностранству – не „озбиљног,“ већ уопште било каквог, јер нас управо они с којима желимо да се „интегришемо“ (САД и Западна Европа) држе у потчињено-понижавајућем односу, а с онима који су, по свој прилици, вољни да с нама граде савезничке односе (Русија) – званична Србија не жели, што је управо посљедица поменутих вазалских односа. Србија је мање безбједна него 2000, јер је процес њеног окруживања непријатељском војном структуром (НАТО) – не заборавимо, они су и окупатори нашег Космета – завршен, наша војска је, будући темељно „реформисана“; знатно слабија него 2000, а ми, поврх свега тога, немамо излаз на море, тако да сада, у случају потребе, никаква помоћ физички не би могла бити достављена. Коначно, уочава се да после Петог октобра брига о Србима изван Србије не постоји, тачније своди се на давање повластица у образовању и здравству. Што се свега осталог тиче, Срби, када је ријеч о званичној Србији, подлијежу дискреционом праву држава у којима живе да се према њима понашају како нађу за сходно, без обзира колико то у неким случајевима било неприхватљиво, нецивилизовано па и нељудски, у чему предњаче Црна Гора и Албанија. Разлог тог упадљивог заборава је вјероватно страх да Запад не приговори због наставка милошевићевске политике. Изузетак је Република Српска, али само зато што се она грчевито држи Србије, мада су је вероватно многи од наших званичних и медијских „евроинтегратора“ доживљавали као терет“, којег би се било боље ослободити, као што смо се „ослободили“ српског Космета.

[restrictedarea]
КУЛТУРА, ОБРАЗОВАЊЕ И ИНФОРМИСАЊЕ

„Симболичка репродукција“ заједнице знатним дијелом је под одлучујућим утицајем страног чиниоца, и то управо оног који је заинтересован за даље одржавање вазалства. Било директно, било посредством квислиншких „невладиниих организација“, које су у знатној мјери преузеле ону сферу културе и духа која је традиционално у надлежности државе. Посљедица тога је околност да је, примјера ради, васпитавање дјеце патриотизму, ако не рачунамо дио градива из историје (и то због саме природе дотичних чињеница), у нашем школству после Петог октобра у потпуности маргинализовано (што је био унапријед зацртани циљ – сјетимо се „савјетника“ из ЕУ у Министарству просвјете, Министарству науке и технологије, Министарству одбране…. након „револуције“), док је, примјера ради, васпитавање дјеце за толеранцију „другачијости“ (нарочито када је у питању плуралност тзв. „сексуална [дез]оријентација“) постала врхунски васпитни приоритет. Због небројених, по правилу споља хонорисаних, „суочавања с прошлошћу“, посипања пепелом због „злочина учињених у наше име“, због тога што се дјеци у школама више не смије усађивати понос због српског поријекла и имена, због тога што су насљедници српске историје, из образованог, културног и ифнормативног простора долазећи нараштаји добијају „инпут“ да није „in“ бити Србин. То има за посљедицу пораст националне равнодушности, па чак и отвореног однарођавања међу младима, у степену који никада није виђен у српској историји. Систем образовања је у свим својим фазама подвргнут „реформама“ чији се утицај може описати оцјенама које сежу од „лош“, преко „врло лош“, до „катастрофалан“. Страни „савјетници“ наших „пепси“-реформи образовног система (од: педагози-психолози, по правилу осредњи и некомпетентни) и овдје су остварили „завидне“ резултате. Посљедица тога је да су генерације родитеља, ако су истог формалног образовања као и њихова дјеца, видно образованије. Степен знања средњошколаца из осамдесетих или факултетлија из „оловних“ деведесетих не може, нажалост, да се мјери са (не)знањем генерација стасалих и образованих у „слободи“. Притом се то не може правдати упливом високих технологија у свакодневицу, тиме што живимо у доба „визуелне културе“; што се „данас живи брзо“ итд. јер у истом таквом добу живе млади у нпр. Британији, Француској, Њемачкој, Пољској или Русији, па се пад каквом смо ми свједоци тамо не биљежи.

Клизању српског образовања из некадашње европске елите у стање карактеристично за земље Трећег свијета увелико доприноси процват приватног „високог“ школства, које је по правилу на изузетно ниском академском, и подједнако ниском професионалноетичком нивоу, будући да је суштина српског приватног образавања“ у сљедећем: Дај ми новца колико тражим, и издаћу ти потврду за шта год хоћеш, ма колико знао. То што је Београдски универзитет ушао на престижну Шангајску листу не треба да завара, јер је то углавном захваљујући учинцима колега из егзактних наука, гдје су се погубни удари „реформи“; по природи самих струка, мање осјетили, а и стога што је он и прије њиховог почетка, компаративно гледано, био виши него у хуманистичко-друштвеним наукама. Међутим, за управљање неком земљом „надлежна“ је прије свега хуманистичка интелигенција, па стога срозавања тог сегмента образовања воде дуготрајном сакаћењу интелектуално-управљачких капацитета неке државе.

Коначно, али не и напослијетку, наши информативни медији уподобљени су вазалском међународном положају државе, чему, опет, одговара ситуација у друштву што наликује Латинској Америци из седамдесетих – сервилност према САД, а искључивост према неистомишљеницима, по потреби и бруталност, нарочито ако доводе у питање монопол вазалских елита и њену вазалску оријентацију. Наши окупирано-окупациони медији су, што свјесним одабиром послушника и медиокритета, што спонтаним навикавањем на наше вазалско-трећесвјетске реалије, изгубили и вољу и способност да поставе права питања која се тичу наше превише јадне друштвене ситуације или нашег међународног положаја. Чак када је ријеч о спољнополитичким питањима, наши медији углавном репродукују слику западњачких медија, ма колико она била далека од реалности (а „близу“ њиховим пуким интересима) – често не стога што се свјесно желе слиједити „директиве“ са Би-Би-Сија и сличних извора „информисања“, већ зато што не постоје образовани капацитети да се самостално изгради позиција о догађајима који немају везе с нашим „европским интеграцијама“. Мњење у колонијама о свјетским питањима увијек је мање-више мнијење метрополе, јер колонија не смије, а на концу и не зна сама да мисли…

 

ДЕМОГРАФИЈА

Темпо пада прираштаја, губитка жеље (неријетко, али не увијек, и „материјалне“ могућности) да се заснује породица (са породом), те исељавање репродуктивно способног (обично високообразованог) становништва драстично се појачао од 2000, што, наравно, није тема за наше „слободне медије“: До половине овог стољећа бићемо мањина у Србији, а да ли ће нас крајем истога бити – велико је питање. Дакле, ми – не само, али ипак добрано и захваљујући Петом октобру – НЕСТАЈЕМО, али је у јавном, културно, информативном простору, па и простору приватне комуникације, то готово непостојећа тема. Да ли је то нормално? или боље: колико је само то болесно? Истини за вољу, наша болест није почела Петог октобра, али „клиничка слика“ моралног, биолошког и културноидентитетског пропадања отад је упадљиво радикализована.

Наравно, ове компоненте могу се само вјештачки раздвојити, за аналитичке сврхе, док у свакодневици оне дејствују скупа и неодвојиво. Да културна, информативна, (спољно)политичка, економска… окупација не могу да се раздвоје, и да су дјелотворније када су „уједињене“, може се видјети из сљедећег примјера. Недавно смо на једној од београдских „приватних“, дакако „проевропских“ телевизија (мислим да је Прва српска [!]) у прилогу чија је нескривена интенција била денунцирање за ауторку сумњивог српско-руског пријатељства, могли да чујемо да је „Извоз Србије на Косово већи него у Русију.“ Ако оставимо по страни – а не смијемо – то што је синтагма „Извоз Србије на Косово“ подједнако смислена, те морално и правно прихватљива као, рецимо, „извоз Браничевског у Златиборски округ“, за такву ситуацију може бити одговорна превасходно Србија, која не користи могућност трговања са огромним тржиштем под повлашћеним условима, а на основу Споразума о слободној трговини са Русијом. Али пошто је један од примарних циљева Петооктобарске револуције било „суочавање с милошевићевским наслеђем“, те раскид с њиме – а овај споразум је, не заборавимо, дио тога – тада је ваљало раскинути и с овим дијелом „насљеђа“, нарочито стога што је то било на списку вазалске агенде. Наиме, значајан извоз у Русију у перспективи значи излазак из односа економске што је, опет, залога политичке зависности. Није ли прошлогодишњи случај гушења „Јужног тока“ од стране најутицајнијег дијела Запада – и то из геополитичких разлога, упркос постојању несумњиве економске логике – примјер скандалозног, непријатељског (не само према Русији) понашања Запада, чија је једна од главних мета управо Србија, јер је она једина овом одлуком погођена земаља која још није у потпуности ушла у евроатлантски строј?

НАЈЦРЊИ ДАН

Због свих наведених околности и разлога, а дале би се навести још многе друге, усудили бисмо се да кажемо да је послије стварања кроатоцентрично-криптосрбофобне „Титове“ Југославије пети октобар 2000. најнесрећнији догађај у нашој новијој повијести. Зашто? Петог октобра 2000. нијесу само потврђени и довршени сви наши порази у ратовима из деведесетих – јер смо, примјерице, рат из 1999. за државу изгубили управо тада –  већ су се поново, ради ревизије, отворила и она бојишта која деведесетих нијесу била актуелна (или макар ми тога нијесмо били довољно свјесни), и то не само Кајмакчалан, Цер, Куманово, већ и Карађорђеве и Милошеве побједе. Ако потоње дјелује претјерано, ваља се сјетити својевремених „мудрих“ Тадићевих излета у некакву, од Американаца подржавану„трилатералу“, Турска, Србија, Босна и Херцеговина, гдје би Турска, наравно, била тутор која „координише“ између двију земаља своје некадашње „Румелије“ и, дакако, „непристрасно“, како само она зна, арбитрира у споровима између муслимана и немуслимана. Да ли се данас неко још сјећа да су у то вријеме турски званичници редовно походили Нови Пазар, да су их, у пратњи поменутог Тадића (који се недавно „прославио“ залагањем да Србија уђе у НАТО), основци одушевљено дочекивали махањем турским заставама, скандирајући френетично „Турска, Турска!“ Узгред, питамо ли се ми зашто муслимани из Рашке области у спорту (а тако би засигурно било и у неком, не дај Боже, рату) навијају за Турску против Србије. Да ли је то нормално и да ли је нормална наша навикнутост на ту „нормалност“? Треба ли подсјећати да тек после стварања „демократског амбијента“ у Србији почиње успон звијезде из, како он сам каже, „јуначког Санџака“ – муфтије Зукорлића који је муслимане из Рашке области у знатној мјери вјерски радикализовао, антагонизовао спрам Срба и Србије и, ако затреба, спремио за евентуално ново „мијешање карата“, илити белај звани нови „Јужни фронт“ Србије. Тако нешто је могуће само у држави која престаје бити озбиљна, чији одбрамбени капацитети – не само када је ријеч о репресивном апарату већ још више у равни културног саморазумијевања – упадљиво опадају. Феномен Зукорлић, који је безмало раван идеолошком вахабизму (за неупућене – инспирација „хуманиста“ из „Исламске државе“), може се појавити само у држави која престаје да буде озбиљна, која штавише уопште престаје да буде држава; Зукорлић је један од бројних симптома постпетооктобарског раздржављења Србије.

Јесмо ли, надаље, заборавили пуштање браће Мазреку, ОВК-кољача из Клечке, тражење чланства у УН за СРЈ, иако су Србија и Црна Гора унијеле своје државности у прву Југославију, тако да тај изворни „улог“ никада после тога није могао ишчиљети? Посљедица тога био је и  „договор о сукцесији“, којим је СРЈ – у ствари Србија, јер је у Црној Гори већ тада била устоличена антисрпска власт – фактички признала легалност (нелегалних) сецесија свих бивших република СФРЈ, која је у случају Македоније била чак и нелегитимна, будући да је извршена референдумском преваром грађана, што овдје нико није ни регистровао, а камоли запамтио. Посљедица тога није била само материјална већ и морална штета, јер је онима који су кршили унутрашње и међународно право накнадно дато за право, док су, ретроактивно, сви напори СРЈ на помоћи угроженим Србима у насталим резидуално-сецесионистичким творевинама доспјели у ново свјетло – агресије на „суверене државе“. Је ли то значило да Краљевина СХС/Југославија није настала на основу напора двију ослободилачких војски (српске и црногорске), односно захваљујући побједама прве од њих? Је ли признавање да су у праву они који су били у неправу био један од бројних услова на који је досовска петооктобарска клика морала да пристане зарад доласка на власт – уз помоћ, како је одавно познато, америчко-британске обавјештајне инфраструктуре? Уосталом, саставни дио срамоћења свега исправнога што је рађено деведесетих (а далеко од тога да је све тада било исправно), и давања за право западњачким агресорима, била је Хашка антиепопеја, вјероватно најсрамотнији низ догађаја у модерној српској историји. Тиме нијесу само предани они који су се Западу супротстављали у његовој агресији на Србе и њихове државе, нијесу само осрамоћене и обесмишљене жртве пале деведесетих – осим оних за Републику Српску, која је већ била изван домашаја постпетооктобарске ревизије морала и здравог разума – већ је дат претекст да се у хиљадама сати програма, преноса, новинарских извјештаја, коментара и сличног, у крајњој линији, путем тобоже „индивидуализоване одговорности“ српских државника, функционера и војсковођа на крају-крајева и српски идентитет као такав увијек изнова подиже на стуб срама – и у самој Србији, и у „Региону“, и у читавом свијету. То у погледу права и морала углавном полуписмени и/или индиферентни петооктобарски „лидери“ никада нијесу схватили, или их једноставно за то није било брига.

Сјећамо ли се да је човјек који је правоснажно осуђен за шпијунирање у корист Француске за вријеме агресије 1999. (Мирослав Филиповић) био први предсједник Одбора за безбједност (!) Скупштине СРЈ после преврата? Бивши начелник Генералштаба Војске Момчило Перишић ухваћен је при покушају предаје безбједносно осјетљивих докумената резиденту ЦИА-е у Београду Дејвиду Нејбору. Нејбор је убрзо под врло сумњивим околностима изгубио живот, али Американци зато нијесу допустили – или су можда наши послушници то тако протумачили – да се Перишићу суди због велеиздаје; суђено му је у Хагу због онога што је урадио прије него што је постао издајник.

ВЕШТАЧКО ДИСАЊЕ ЗА РЕВОЛУЦИЈУ

Наши медији стално и безмало ритуално рециклирају погибије одређених људи из деведесетих, да би се тиме грађани стално подсјећали на то што је било прије „слободе“, и да би се, у крајњем, давало вјештачко дисање излизаној легитимацији постпетооктобарске епохе, која је у сваком погледу потрошена. Неке друге смрти мање су важне, иако су оне – без обзира на то што живот сваког човјека начелно једнако вриједи – политичкосимболички мање важне од оних „изабраних“, Примјера ради, убијен је један министар унутрашњих послова (одмах после Петог октобра), један министар одбране – и то ратни (на шта је тадашњи генерални секретар НАТО Робертсон рекао да је то „упозорење Милошевићу“; путем убистава „упозоравају“ гангстери и, очигледно, НАТО), други министар унутрашњих послова је нашим званичним прихватањем хашке оптужнице против њега отјеран у добровољну, часну смрт… Те смрти нијесу важне јер би побудиле „незгодна“ питања.

Надаље, не смијемо заборавити да после Петог октобра отпочиње доба „суверене“ превласти над Србијом одређених, малобројних, али зато (од стране Запада, наравно) прецизно одређених „невладиних организација“. Оне нијесу само моћне, недодирљиве за државне органе Србије, чак су по правилу под заштитом полиције, него је у јавном простору, у најбољем случају, маргинализован свако ко има озбиљне критичке примједбе на њихов рачун. Оне се налазе у Србији, оне надзиру Србију, али не подлијежу власти, а често ни законима Србије. То је могуће стога што је од Петог октобра у Србији створена јавна сцена у којој се прихвата као саморазумљиво страно, штавише, нама несклоно, коначно окупационо становиште. Из тог јавног простора, који је формално и даље српски, „исисана је Србија“, нестало је, како је говорио Слободан Јовановић, „српско становиште“. (Десило се оно што наликује формули Мадлен Олбрајт за Космет из 1999: „Ако НЕ МОЖЕМО извући Косово из Србије – избацићемо Србију са Косова.“ Додуше, послије Петог октобра су схватили да је с „демократским властима“ Србије и оно прво могуће). Не само што више није саморазумљиво, већ је постало и сумњиво. Срби који иступају у јавном простору, а нарочито они којима је посао јавно иступање, боје се да не буду препознати као Срби. „Србин“ то је за многе у Србији постало равно дисквалификацији, тако рећи псовки, и то не само за острашћене другосрбијанске аутошовинисте већ и за мноштво оних који су несвјесно усвојили овај носећи тон у нашој јавности. То је постало могуће зато што је од Петог октобра над Србијом креиран један виртуелни, али стварно врло дјелотворни, безотаџбински простор. Срби који су Срби у Србији из угла тог доминантног простора (којим управља Запад помоћу својих вазалних политичара интелектуалаца, културних радника, новинара…) посматрају се као маргиналци, као „диносауруси“ из „непросвјећене“, „ксенофобне“, „прљаве“, „некултурне“… (српске) прошлости. У најбољем случају, они су предмет чуђења и експонат за проучавање, а иначе су ствар подсмјеха, ругања и „пљувања“ у приватној и јавној, у службеној и неслужбеној комуникацији вазалских елита.

Пошто „ен-џи-оу-дужносници“ у „својој“ држави уживају имунитет сличан дипломатском, и пошто је често мрзе више од њених актуелних (страних) непријатеља, они су се осмјелили да своју културни и правну екстериторијалност  операционализују у својеврсни, досадашњој српској историји непознати антисрпски „ен-џи-оу“-фашизам, који није само израз њихове приватне омразе на сваку српскост већ уједно и идеолошка подлога, те главна смјерница њиховог дјелања, којом легитимишу своје инострано финансирање и инострану заштиту. Док они трају корозија Србије неће бити само спонтана; штавише, њихово трпљење у Србији биће још један сигуран показатељ (или опет: симптом) да је Србија бједни вазал, у стању моралне посрнулости што ни изблиза не памти, примјерице, такође вазална Србија из времена деспота Ђурђа Бранковића. Иначе, врхунска побједа западњачке стратегије производње вазалског мишљења и вазалске праксе међу српском елитом јесте то што владу тренутно сачињавају они који су Петог октобра били на „погрешној“ страни барикаде. Но петнаест година касније они двапут зову Едија Раму у Београд, на сеансе понижавања Србије, као што бирају одиозног нечовјека Тонија Блера за „савјетника“. А некад смо мислили да није могуће замислити веће понижење од Тадићевог руковања са Тачијем у Дубровнику, или са Чекуом на скопском аеродрому….

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Знам неке који су наивно веровали да милиони или беху милијарде? Долара чекају на граници да падне Милошевић, па да улете у земљу и разделе се сиротињи (бар је тако причао Ђинђић). А ти неки, који су учествовали у паљењу Скупштине су први настрадали од своје опције јер су им плате по фабрикама смањене, а неки су и завршили на улици.

    Таман када су након 12 година схватили да њихова опција не ваља дошли су на власт постпетооктобарци, који настављају исту политику и сада они исти који су палили Скупштину и пострадали у првих 12 година за све оптужују Постпетооктобарце и надају се да ће повратак њихових да исправи ствар.

    Да нијежалосно било би смешно.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *