Почетна / Култура / „Шта да освојимо следеће“

„Шта да освојимо следеће“

Капиталистичка критика капитализма

US_Joint_Chiefs_of_Staff_Jul_1983Пише Владислав Панов

Цењени амерички документариста Мајкл Мур, после шест година паузе вратио се филмом „Шта да освојимо следеће“, неком врстом упоредне анализе европског и америчког капиталистичког друштва

Славни амерички аутор забавних, оштроумних, осуђујућих, пре свега занимљивих, чак и озбиљно образовних, документарних филмова, Мајкл Мур, после шестогодишње паузе коначно је изашао пред обожаваоце и оне остале, који то нису, али никако не пропуштају његове пословне подухвате. Нови рад овог контроверзног синеасте зове се у својственом му стилу, смишљено цинично, можда и иритантно, али императивно изазовно „Шта да освојимо следеће“. Свим познаваоцима Муровог провокативног цинизма не само у именовању својих дела него и уопште у избору садржаја и манипулацији са свиме што тај садржај чини, овај наслов делује као магнет. И већ су спремни да се смеју, ругају, па и да опет науче неку нову лекцију из критике савременог капитализма, као и његовог кључног творца и генератора, корпоративне Америке. Али овога пута Мур им отвара нове хоризонте баш тих тема, за које нису можда ни слутили да су могући, или су за њих знали али никога нису смели да питају било шта о њима. Научени да кротко плутају у идиличној илузији о америчком сну који сања сваки становник капиталистичке нирване зване Сједињене Државе, потрошачи Мурове наводне антипропаганде тог капитализма су у овом филму открили да су одавно недостајуће добробити тог чувеног америчког сна саставни део државе, далеке од њихове савршене домовине.

[restrictedarea]

Дивота „праведног капитализма“

Јер, у новом раду агилног Мура, зашлог у међувремену у седму деценију живота, гледаоци с америчке стране океана откривају да се, авај, данас боље, лашке и квалитетније живи, а изнад свега поштеније влада над поданицима капиталистичког живља у бројним другим земљама света, тачније у такозваним западноевропским. Отуд и наслов. Мур њиме саркастично сугерише да постоје примамљиви, од Америке неосвојени простори, које би ваљало приграбити и одмах прекројити и прилагодити правилима игре њиховог једино валидног начина живота. Тако, Мур препун чуђења представља, рецимо, Италију, с неверицом коментаришући право тамошњих радника на вишенедељни плаћени годишњи одмор, што је у Америци постало скоро незамисливо (одмор који Италијан ужива сваке године амерички радник не добије ни током пет година). И италијанске комшије у Словенији јеретички скрнаве правични и просперитетни корпоративни капитализам – младима је омогућено бесплатно, то јест од стране државе финансирано студирање. Мур се скоро „онесвестио“ спознавши ову чињеницу. Ништа мање није се изненадио у Немачкој, која се, по њему, а што се неће допасти многима у његовој земљи, потпуно ослободила нацистичке стигме навучене злочинима почињеним у име расе у Другом светском рату, док је Америка и даље оптерећена расним поделама и неправдама. За њега су, иначе, Немци чудо и зато што њихове компаније, чак и оне мање, плаћају велике наднице својим радницима уместо да их бездушно черупају. А у Француској државне школе не хране своју младост ђубре-храном глобалистичке индустрије, већ им сваког дана пружају најквалитетније оброке које једу за време једночасовне паузе. Шта тек рећи о скандинавским земљама. Социјални капитализам Финске, забезекнут је Мур, базиран је на образовању, скроз различитом од америчког. Финска деца, наиме, добијају квалитетније образовање, засновано на присном раду са ученицима, што се огледа у неригидном приступу образовању, осмишљеном слободном времену ђака, те потпуно другачијем систему вредновања њиховог знања и учинка у школама. Али када је посетио Норвешку, како би снимио унутрашњост тамошњих затвора чија је опремљеност и уређеност на вишем нивоу од станова огромног броја слободних људи у већем делу света, чак и припадника средње класе, фрапирао се од изненађења и неверице.

Двострани цинизам

И на том месту Мур још једном показује умешност свог документаристичког рада. Снимајући благодети земаља које би његова Америка, да им не би безнадежно завидела, требало да освоји и, дакако, промени, он није упао у клопку да живот у европском капитализму велича као непојмљиво савршенство коме сада ваља тежити. Напротив, све то је поставио као својеврсни мизансцен главној причи што се непрестано одвија у позадини или, заправо, између редова. Његови документарни осврти на свет још неукаљан неправдама корпоративне Америке заправо су директна критика управо те Америке и њених неправди. Мур се без устручавања пита шта се десило са његовом отаџбином. Како су Американци пристали да живе потпуно подређеној потребама и похлепи владајуће елите. Како је Америка постала држава у којој житељи радије скачу једни другима за врат него што су, као некада, спремни да се помажу и да живе као поштена и за добробит другог брижна заједница. Тога више нема. А Мур не жели да пристане на постојање тако отужне америчке актуелности и отуд, заправо, овај и овакав филм. Осам година после изузетно провокативног и болно забрињавајућег коментара на ужасно стање у америчком здравству (филм „Сико“), те шест од претходног рада којим се режисер генерално обрачунао с неправдама америчког капитализма, упирући прстом у своју земљу као искључивог кривца за прошлодеценијску глобалну економску кризу („Капитализам, љубавна прича“), Мур се појавио на недавном Фестивалу у Торонту, представљајући филм „Шта да освојимо следеће“, после чије је премијерне пројекције дочекан великим аплаузом махом одушевљених посетилаца. Могуће је да ће се наставити комерцијални ефекат његових претходних остварења која су му донела бројна признања, свеопште препознавање на светском нивоу, па чак, занимљиво, и Оскара (за „Жељу за насиљем“, 2003. године). Могуће је, ако се успешни финансијски ефекат његових дела настави, да се учинак овог аутора посматра и с друге стране, а опет кроз призму капиталистичких законитости и благодети које њихово поштовање доноси. Јер док се у филмовима ратоборно обрачунава с негативним својствима капиталистичког система инсталираног у Сједињеним Државама (неки га због тога називају „герилским филмаџијом“, што му је прилично импоновало), он није имао ништа против да ужива у благостању живота на високој нози, као и у независности коју подразумева богатство. Иако критичар капитализма, па, ето, наводно и као некакав герилски носилац те и такве осуде, он се ниједног момента није стидео да милионске зараде од својих остварења, заједно са хвалоспевима, инвестира у себе и свој статус. Ипак, „Шта да освојимо следеће“ надилази ову контроверзу јер, као и до сада, Мур у критици онога што се у капитализму мора критиковати увек успева да оде бар још један корак даље. Овде је он промотер хуманизма, чак, заправо, и прихватања социјалистичке правде међу људима и вредности социјално одговорног и просветљеног друштва, што сигурно није одлика корпоративног америчког друштва. Његова критика свакако нема моћ да нешто измени, али је коментар, макар и двострано циничан (и према критикованима, али и према онима којима се таква критика допада) важно присутан у најширој јавности. И то је у ствари највећа вредност новог остварења Мајкла Мура.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Naslov je površan i ničim neutemeljen.Ako se skine sa vlasti neko sa bilo koje zemlje na planeti, to nikako ne znači da imaju i vlast na toj teritoriji.Amerikancima nije došlo do mozga ono što im se desilo u Vijtnamu.Naravno da iza takvih najviših komandanata kao i predsednika države kao i senata stoji krupni kapital koji izdaje domaće zadatke svima koji su zvanično na vlasti.Stalno ponavljaju floskuku da oni to što čine rade iz brige i zaštite svoje države i nacionalnih interesa.I sami su objavili posle novinarske kajke na Sadama Huseina nisu pronađena nuklearna postrojenja.Takvom svojom bahatošću samo će povećavati spisak država za koje će svojim građanima savetovati da ne idu u određene države, sada je to uglavnom Azija i Afrika, ali sam ubeđen da će im vrlo brzo doći na taj spisak i zemlje u Evropi.Sama njihova država ima sve šanse da postane kazamat za sopstvene građane.Svojim građanima pune glavu o Armagedonu, ljudi se naoružavaju, prave u podzemnim prostorima bespuća skladišta sa hranom, ograđuju te privatne posede i dobrovoljno žive zajedno sa svojim porodicama u takvim nastambama.Besomučno nagomilavaju oružje i postavljaju najrazličitije zamke kao da će im predatori biti sa druge planete.Što su uverljiviji u lažima i propagandi, ljudima je lakše i manipulisati.To što čine je više nego perfidno, ljudi će biti izopšteni, navodno dobrovoljno jer im se sva rešenje nude na tanjiru i oni nemaju razloga za bilo kakvu sumnju, pa tu je država koja o njima brine.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *