Почетна / Колумне / Српска књига у време окупације

Српска књига у време окупације

dragomir antonic BWДрагомир Антонић 

Да ли изменама Закона о издавању уџбеника образовање деце у Србији препушта немачко-хрватској издавачкој кући „Клет“

Читање записа, белешки из дневника и листање старих новина указују на један континуитет у понашању, односу међу људима и народима. Дневнички записи из доба Првог светског рата које су писали школовани Срби и Српкиње, данас мало познати, сем што нам казују како је изгледао свакодневни живот у доба окупације откривају и дугорочне намере ондашњих непријатеља, а данашњих великих пријатеља Србије.

 

ОДНАРОДИТИ СРПСКУ ДЕЦУ Славка Михајловић (1888 – 1972) лекар водила је дневник о приликама у Београду током ратних година. Дневник је објављен под насловом Облаци над градом 1955. Лука Лазаревић (1857 – 1936) је водио дневник, насловљен са Белешке из окупираног Београда. Приредио и поговор написао Здравко Крстановић. Јасен 2010. Трећи, условно речено дневник написала је Катарина Клара Штурценегер (1854 – 1929) из Швајцарске. Боравила је за ратних година у Србији као службеник Црвеног крста. Књига је илустрована оригиналним фотографијама. Прометеј и РТС, 2014.

Октобра 20, 1915. Славка записује: „Немци нас подсмешљиво питају: Где су вам савезници? Зашто вам не дођу у помоћ… Немци се понашају као окрутни и немилосрдни господари наше земље, имовине и живота.“

[restrictedarea]

Катарина бележи: „У Лучици, малој вароши јужно од Пожаревца, немачке трупе масовно су масакрирале цивилно становништво, стрељајући мушкарце, жене и децу без разлике. Сведоци причају да су немачки војници изгледали као да су с ума сишли. У Плани на железничкој прузи Београд – Ниш, они су ужасно унаказили шест жена и седморо деце; у својој свирепости раскомадали су тела својих жртава. У Паланци, 35 км јужно од Смедерева, дванаест стараца, болесних и немоћних, били су извучени из својих кућа, одвезени на трг и стрељани у присуству становништва. У Лозовику, 50 км јужно од Смедерева, три свештеника били су извучени из цркве и стрељани на пијаци“ ( стр. 170 – 172).

О овим злочинима известиле су „Женевске  новине“ (Journal de Geneve) 4. новембар 1915.

Лука Лазаревић пише:  „Београд  је пред рат имао око двадесет основних, мушких и женских школа с преко стотину учитеља и учитељица. У то доба Београд има четири осморазредне гимназије мушке, једну осморазредну гимназију женску, једну реалку осморазредну и осам других стручних, уметничких и занатских школа. У Краљевини Србији  основна школа је имала четири разреда. У њој је учитељ био све и сја.

Осморазредна гимназија би одговарала данашњем петом до осмом разреду осмогодишње, плус четири разреда онога што данас зовемо гимназија. После тог се уписивало на Велику школу. Данас би рекли факултет. Реалка би одговарала данашњој класичној гимназији. Шесторазредну гимназију су уписивали они који су хтели да иду у уметничке школе или војну академију. Данас ова школа не постоји. Ваљда је разлог што нема ни обавезног служења војске. Уместо гимназија и стручних школа Аустријанци су отворили једну шесторазредну гимназију мушку и једну осморазредну женску. Њихова гимназија није била никаква школа. Учило се мало, није научило ништа. Настави је био циљ да однароди српску децу. Служећи се говором којим не говори ниједан део нашег народа доводили су у забуну ученике да су створили уверење да хрватски језик није што и српски кад га ми не разумемо. Још горе је било у основним школама. За учитеље су довели неки шкарт – а ко зна да ли су то и били наставници – из разних места у Хрватској и Маџарској. Задатак је тим учитељским снагама био да одвоје српску децу од српског народа, односно да је однароде, да их навикавају на некакав нов језик, да им тучом, грдњама и разним казнама утерују љубав према новој државној управи“ (стр. 113 – 114).

 

ВРЕМЕ БЕЗ ЋИРИЛИЦЕ

Српска књига је била окупаторским властима опасна као и ватрено оружје. Чим су ушли у Београд све књижаре су затворене, а пре поновног отварања рађен је детаљан преглед књига. Све српске књиге, ћирилицом штампане, однесене су. Наредбом је забрањено књижарима да иједну књигу, ћирилицом штампану држе у излогу. Одузети су и уџбеници наши. У књижарама сте могли купити немачку и маџарску књигу, хрватске уџбенике, само нисте могли добити никакву српску књигу(стр.74).

Ваљало би да се сви, а нарочито власт, замислимо над овим чињеницама. Упитајмо се да ли је у реду да се мења Закон о издавању уџбеника и да се деца у Србији, значи наша деца, препусте немачко-хрватској издавачкој кући  „Клет“. Ако је окупатор уводио своје учитеље, уџбенике и наставни програм за време рата, зашто ми данас у доба мира, кад смо суверена држава морамо наставити окупаторску политику. Њих разумем. Не разуме владу државе Србије. Немојте само, молим вас, одговорити како евроунијатски пут нема алтернативу. Или како је време за достојанствено бежање с Косова и Метохије. Председник САНУ!? Није га срамота. Молимо се за хероје који чаме у Хагу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *