Почетна / Србија / Србија пред избором

Србија пред избором

Jagodina, 12. oktobra 2015 - Premijer Srbije Aleksandar Vucic govori na otvaranju fabrike "Vibak" u Jagodini. Vucic je danas otvorio fabriku za proizvodnju traka najnovije tehnologije u industrijskom pakovanju italijanske kompanije "Vibak", koja ce zaposliti 400 radnika. FOTO TANJUG / SAVA RADOVANOVIC / tj
FOTO TANJUG
Пише Никола Врзић

Српске ЕУ интеграције коначно су удариле у зид захтева за (не)формалним признањем косовске независности. Какав ће избор Србија направити, у избору између наставка борбе за Косово и Метохију и Поглавља 35? То понајвише зависи од премијера Александра Вучића

Нема разлога да сада будемо љути на Европску унију. А можемо и да се обрадујемо, макар зато што је напокон започео тај болни а тако неопходни процес вађења главе из песка у коме дознајемо оно што одавно знамо, да нема Србије са ЕУ перспективом – шта год та перспектива тачно подразумевала јер никога не обавезује ни на шта – док је Србије са Косовом и Метохијом. Што ће рећи да нам сада остаје само да покушамо да разаберемо хоће ли се Србија определити за Србију са Косовом и са Метохијом и са читавом нашом историјом и свом крвљу, проливеном за нашу садашњост, или пак за Поглавље 35. Избор се чини једноставним, али то не значи да ће тај једноставни избор између душе и ничега и бити начињен на начин на који би морао, но неких основа за наду, међу свим основама за стрепњу, можда ипак има. То је, наравно, утешније него да их – основа за наду – нема уопште. Али није тако просто, и јасно је само да нам се спрема нешто заиста крупно.

 

ГРОЗНИ ПАПИР

Ово крупно што нам се спрема – на добро или на лоше, то може само да буде отклон од Европске уније или пак предаја Косова и Метохије – почело је да се ваља прошлог четвртка, када је премијер Србије Александар Вучић известио јавност о „грозном папиру“ који је доспео у Београд, нацрту ЕУ преговарачке платформе за (косметско, тј. „остала питања“) Поглавље 35 чији су захтеви „гори него да нам траже да формално признамо Косово“. Иначе, што се самог папира тиче, касније ће Вучић појаснити и да је до њега, изгледа, дошао сасвим неформалним путем, а то читавој причи даје прилично необичан тон који у јавности није добио пажње колико заслужује: „Што се платформе тиче, мораћете да питате стручњаке из ЕУ, они се сада питају како смо дошли до платформе, која чланица нам ју је доставила, али то је њихово унутрашње питање, од нас то свакако неће сазнати, јер доставили су нам је пријатељи, па смо имали прилику да видимо колико је то лош папир.“

[restrictedarea]

У данима који су уследили, температуру јавности настављају да подижу медији који наводе да већина садржине овог грозног папира „није статусно неутрална, већ води ка признавању косовске независности“, да су у њега „уграђене све оне замке које је Београд тешком муком успевао да избегне током бриселског дијалога“, да се од Србије тражи да „пристане на чланство Косова у апсолутно свим регионалним и међународним организацијама. Столица у Уједињеним нацијама није декларативно наведена, али јесте чланство у Унеску, Савету Европе, УЕФА…“ Па председник скупштинског Одбора за КиМ Милован Дрецун потврђује постојање „напора неких држава у ЕУ да се читав процес отварања поглавља и нормализације односа са Косовом заврши променом става Србије по питању статуса јужне покрајине и тамо му отвори пут у чланство у УН“, директор канцеларије за КиМ Марко Ђурић затим истиче да „Србију нико не може да уцењује да укине своје институције на северу Косова и Метохије и уведе граничне прелазе… Нико ко уцењује Београд не може да рачуна са тиме да ће било шта позитивно да постигне. Ми можемо само још више да се учврстимо и заинатимо, такви смо одувек били и као народ и као држава“ и додаје и да ће Влада Србије „јасно поручити Европској унији да је за Београд неприхватљиво да на преговарачком столу буде питање статуса Косова, а не нормализација односа са Приштином“. На све то Вучић поручује да неће учествовати у испуњавању немогућих услова („Ако будем видео да се постављају немогући услови, које Србија не може да испуни јер би тиме морала да згази своју заставу, у томе нећу да учествујем и онда је време за изборе. Онда је време за неке друге људе, да победе са другим платформама. Ја своју да мењам не могу.“), шеф дипломатије Ивица Дачић обећава да ће бити спроведено све што је договорено у оквиру Бриселског споразума „али нећемо ићи ни корак даље“, Марко Ђурић потом обавештава Србију о постојању новог амандмана чији је предлагач Немачка, којим се „врши притисак да се Србија натера да директно или индиректно призна независност Косова“ и који директно повезује преговоре с Косовом са темпом српских ЕУ интеграција, додајући и да „премијер Александар Вучић веома озбиљно размишља о томе на који начин посматрати будућност процеса дијалога, политичког живота у земљи, можда и саме владе“…

Special-European-Council-meeting-on-Mediterranean-April-2015-001

ИЗВЕШТАЈ О СКРИНИНГУ

Документ који је изазвао оволико бурне реакције и започео споменути процес извлачења главе из песка – а глава у песку држана је упорним тврдњама да је ЕУ тобоже неутрална у погледу статуса оне Републике Косово која се самопрогласила на простору наше јужне покрајине, тврдњама да наше признање да Косово више није наше неће постати услов наших ЕУ интеграција – заправо је Извештај о скринингу за Поглавље 35. Сам процес скрининга је, узгред буди речено, окончан још у јануару прошле године, и од тада се чекало да овај документ буде састављен и обелодањен. Од извора блиских „Печату“ и довољно блиских Бриселу, дошао је и до нас. У Извештају о скринингу за Поглавље 35 нема стварно нових услова, што онако бурну реакцију српских власти само чини још значајнијом и загонетнијом.

Најпре о извештају. Као што се и наводи у његовом уводу, бирократски прецизно и заморно, садржај Поглавља 35 проистиче из Преговарачког оквира Србије и ЕУ који му, поглављу, налаже – као што је већ познато – праћење процеса нормализације односа Београда и Приштине илити Србије и Косова са звездицом и фуснотом (присутне су обе варијанте и у овом извештају, и у Преговарачком оквиру) при чему тај процес нормализације треба да доведе – опет, као што већ и пише у Преговарачком оквиру – до „свеобухватне нормализације“. С тим што се у Преговарачком оквиру, на који Београд није имао никакве примедбе него га је весело прихватио, детаљније и злокобније наводи да нормализација „треба постепено да доведе до свеобухватне нормализације односа између Србије и Косова, у форми правно обавезујућег споразума до краја приступних преговора са Србијом, уз изгледе да обе стране буду у стању да у потпуности остварују своја права и испуњавају своје обавезе“. Упркос тврдњама из Београда да се кроз ово поглавље намерава постићи оно што није успело кроз бриселски дијалог, извештај експлицитно наводи: „Поглавље 35 не замењује дијалог Београда и Приштине… Поглавље 35 биће веза између овог дијалога и приступних преговора.“ Истина јесте, као што се сада тврди, да су српске ЕУ интеграције директно повезане с овим процесом нормализације, али ни то није новост јер је ова веза успостављена још у Преговарачком оквиру, у његовом ставу 25: „Процедура наведена у ставу 24 примењиваће се mutatis mutandis у случају да напредак у области нормализације односа са Косовом, која ће бити предмет поглавља 35, значајно заостаје за укупним напретком преговора, а да је разлог томе пропуст Србије да поступа у доброј вери, нарочито када је реч о примени споразума који су постигнути између Србије и Косова.“ А споменута процедура из става 24 каже да „уколико напредак у оквиру поменута два поглавља (23 и 24) буде у значајном заостатку у односу на целокупан напредак преговора, и након што спроведе све друге расположиве мере, Комисија ће, на сопствену иницијативу или на захтев једне трећине држава чланица, предложити да не препоручи отварање и/или затварање других преговарачких поглавља, као и да прилагоди повезане припремне активности, према потреби, док се неравнотежа у оствареном напретку не реши“. Једноставније речено, још од Преговарачког оквира – на који, понављамо, примедби нисмо имали него смо (су) га прославили као успех – сасвим је јасно да ће напредак у ЕУ интеграцијама Србије, или пак њихово паузирање, директно и неумољиво зависити од односа са Косовом.

Конкретни услови набројани у Извештају о скринингу за Поглавље 35 („Препоруке“) једва да су вредни спомена и тичу се неколицине обавеза преосталих из Првог бриселског споразума и осталих досад постигнутих споразума, за чију примену смо иначе, ех, углавном добили похвале. Спорне међу овим препорукама јесу оне које се односе на подношење извештаја приштинским министарствима унутрашњих послова и правде о исплатама пензијама бившим службеницима ова два наша министарства; потенцијално опасна, јер би могла да загребе у статусну неутралност, јесте препорука да се с Приштином договоримо о „визуелном изгледу званичне коресподенције (маркице, симболи и заглавља писама)“, али према свему ономе што је досад урађено на убијању Србије у њеној јужној покрајини – и што тек треба да буде урађено, о томе сасвим ускоро – ово су заиста ситнице које јесу увредљиве, али ништа више од тога.

KOSOVO GRANICNI PRELAZ

БУДУЋИ УСЛОВИ

А опет – и ево нас већ код онога што тек треба да буде урађено – потпуно је извесно да списак услова (то јест, да, „препорука“) побројаних у овом Извештају о скринингу ни изблиза није сав који нас очекује на путу ка свеобухватној нормализацији. Нове услове, уосталом, најављује и сам извештај, говорећи да ће „будући развој Дијалога бити узет у обзир, укључујући и успостављање и обнављање прелазних мерила (interim benchmarks)“ чиме ће „бити створени пажљиво дефинисани подстицаји којима ће се охрабрити надоградња резултата током времена, тако да процес, постепено али сигурно, доведе до ’свеобухватне нормализације’“. Наводи се и да ће се две стране „у наредном периоду договорити о новим темама о којима ће се разговарати и договарати у Дијалогу“, и додаје да услови („препоруке“) побројани у овом извештају представљају тек „прву групу прелазних мерила“ која ће „по потреби бити апдејтована“. Али да не околишамо превише. Од Србије ће се тражити да промени свој Устав тако што ће из његове преамбуле избацити Косово и Метохију као саставни део Србије (Преговарачки оквир, став 38: „Србија је посебно дужна да обезбеди да донети прописи, укључујући њихов географски опсег, нису у супротности са свеобухватном нормализацијом односа са Косовом.“), да се сагласи са уласком Косова у Уједињене нације и остале међународне организације по „моделу две Немачке“, а на крају и да призна независност Косова (Викиликс, америчка дипломатска депеша 10BRUSSELS85: „’Међунемачки’ модел може да буде само привремено решење… Морамо јасно да ставимо до знања Србији да неће моћи да уђе у ЕУ без признавања Косова… Међусобно признање је циљ, и треба да посаветујемо Владу Косова да у преговоре (с Београдом) уђе схватајући да је то циљ.“). Но све то можда и није потребно подробно доказивати јер је чак и Зорану Живковићу јасно да цео овај процес – наставимо ли га – води ка признању независности Косова (Б92: „Зоран Живковић из Нове странке каже да је очигледно да се у Бриселу догодило оно што је сваком ко се бави политиком јасно – да је независност Косова од почетка био услов за европске интеграције Србије.“), штавише, у овој се прогнози сложио и са Марком Ђурићем („Тачно је да се де јуре, односно формално-правно не тражи признање Косова, али ми нисмо наивни…“) тако да слободно можемо да констатујемо да су се и власт и опозиција напокон усагласили са давнашњим „Печатовим“ најавама о услову свих услова ка коме воде српске ЕУ интеграције.

 

ТРИ МОГУЋНОСТИ

Да резимирамо досадашња сазнања: представници власти подигли су до неба (добро, до Брисела, али то нам, као кандидатима за ЕУ, дође ту негде) буку због документа који им за то није дао непосредног повода, али су буку свеједно подигли из правог разлога. И то је заправо и најважнији моменат у читавој досадашњој причи. Кључно питање је: зашто? Да је питање сасвим на месту говори и реченица из Танјуговог извештаја из Брисела, да су „у Европском савету изненађени жестоким реакцијама Србије на нацрт платформе“, а могући одговори на ово питање указују и на могуће даље потезе које Србија намерава да повуче када и дефинитивно буде суочена са захтевима који у Извештају о скринингу нису наведени, али ће из њега неумитно проистећи.

Три су могућа објашњења, од којих само једно пружа какву-такву наду у боље, а то значи борбеније сутра.

georgije7-vПрва могућност је да су, упркос тврдњи Марка Ђурића, наше власти ипак довољно наивне да поверују да ће овом буком, као видом притиска, натерати Брисел и оне који о њему одлучују у Вашингтону да ублаже своје косовске захтеве Србији. Може ли ова уцена, уцена да ћемо скренути са пута према Европској унији ако она настави да нас уцењује Косовом, да натера архитекте непотпуне косовске независности да смање свој притисак на Србију да ту независност употпуни својим пристанком на њу? Ова варијанта, рекосмо, делује поприлично наивно, али не и сасвим наивно ако се присетимо значаја који Србија има у западним плановима, поготово у контексту евроатлантских покушаја да се обрачунају с Русијом. Речима Немца Елмара Брока, председавајућег Комитета за спољне послове Европског парламента, пред утицајним вашингтонским Атлантским саветом: „Ствар око Западног Балкана састоји се у томе да је од апсолутне (utmost) важности да се у то укључи Србија, зато што од ње зависи стабилност читавог Западног Балкана. И ми то подржавамо. Немачка то подржава. Европска унија то подржава. И то ћемо и учинити. И то питање, то није музика за Путина.“

Друга варијанта представљала би понављање онога што смо већ доживели уочи потписивања Првог бриселског споразума, који је одбијан, и одбијан, и одбијан, да би на крају ипак био прихваћен, уз неколико козметичких измена захваљујући којима је и представљен као победа. Хоће ли нам се то догодити поново? Споменуто пређашње искуство ову варијанту чини замисливом. Ипак, чињеница је такође и да би, ако већ намеравају да Косово и Метохију претворе у Републику Косово, Вучићу и његовим сарадницима било много лакше да то изведу без подизања оволике буке и стварања лажног алибија, у тишини дакле, тако да Срби једва и примете да су се одрекли Косова и Метохије. Да ли би Вучић и сарадници овако подгревали косовску драму ако планирају да је претворе у трагедију? У сваком случају, чињеница јесте и да је патриотска опозиција која би се томе успротивила разбијена, те да не представља никакву реалну претњу, а уз то би и убедљива већина медија – и оних под контролом власти, и оних под контролом странаца, дакле, безмало сви – ову предају подржала и оправдала, па се разлози за овако комплексну и покварену игру, иако могућу, не чине нарочито убедљивим.

И трећа могућност. Трећа могућност је да ова баражна паљба по документу који то не заслужује и процесу који то заслужује одавно представља припрему јавности за најкрупнију одлуку коју један српски политичар у овом тренутку може да донесе, а то је одлука о заустављању ЕУ интеграција које ионако не воде никуда а притом су и условљене признањем независности Косова и Метохије.

Војислав Коштуница је платио тешку цену због таквог покушаја. Виктор Јанукович у Украјини, а и читава Украјина, још и тежу. Сећате се покојног Андреаса Цобела, немачког амбасадора у Београду? Он нам је још 2007. године припретио да ћемо, будемо ли затезали око Косова, у опасност довести и Војводину. А ту су и Санџак, и југ Србије, и незаштићени Срби на Косову и Метохији, и Република Српска на коју се тренутно такође врши притисак што нас учвршћује у уверењу да је на евроатлантском Западу – суоченом, рекосмо, с Русијом – преовладало уверење да је дошао тренутак за коначно решење српског питања на Западном Балкану.

Ово су неки од разлога против ове треће и најпожељније могућности.

Има, међутим, и разлога за њу, и то разлога какви нису постојали, па, одавно, ако их је икада и било. Пре свега мислимо на Русију, која је на Криму, а нарочито у Сирији, показала да је време апсолутне америчке хегемоније (неповратно?) прошло. Овај успон Русије и, још и више, евидентно опадање моћи евроатлантског Запада, Србији би морали да посведоче да заокрет, какав пре само две године није био могућ или би био јако, јако опасан, данас представља готово опипљиву реалност. Поврх тога, и нимало занемарљиво, проевропска, искрено издајничка, жута елита данас је у озбиљном расулу и показује симптоме да ће тако остати још задуго, што ће рећи да Западу, све и ако би имао снаге, не би било нимало лако да у Београду уприличи Мајдан попут оног у Кијеву. Опет, с друге стране, то значи и да би притисак, у оваквом случају покушаја замрзавања ЕУ интеграција, био усмерен директно на Вучића, и питање је да ли би он имао кондиције да тај притисак издржи. С треће пак стране, на питањима (не)увођења санкција Русији, отпора британској резолуцији о Сребреници, па и царинског сукоба са Хрватском, показао је да такву кондицију он може да има.

На крају, избор је Вучићев. Али ће избор бити и свих нас, макар када (ако) на дневни ред дође референдум за промену Устава Србије по мери наших ЕУ интеграција…

[/restrictedarea]

7 коментара

  1. Гос, Вучићу завршили сте права и треба давам је познато о ултиматинима које су уручили Германи 1914-1941 и Американци 1991.Овај грозни папир како Ви крстите је део и Ваше погрешне политике у односу према Западу.Није моје да Вас питам али морам јер сте своје времено били велики борац за сарадњу са Русијом. Нисте Србима одговорили зашто сте постали ПРЕОРАЖЕНИ ПРОТЕСТАН а тражите помоћ Православне цркве која је више страдала од тих католичких протестаната него од Турака за пет стотина година. Знам дасте у тешком положају ком царству се приволети, за нас Србе једино је православна Русија све друго је пут нашег нестанка као нације и државе.




    0



    0
  2. Od cijelog teksta posebno sam pogodjen recenicom “ Kakav ce izbor Srbija napraviti, u izboru izmedju nastavka borbe za KiM i poglavlja 35 ? To najvise zavisi od premijera Aleksandra Vucica.“ To me najvise pogadja jer se bojim da je to stvarno tako!!!
    Logicno pitanje jeste : Da li je Aleksandar Vucic “ SLUGA NARODU “ ili je SRPSKI NAROD SLUGA ALEKSANDRU VUCICU..????
    Po dosadasnjim premijerovim potezima, „crno nam se pise“ , a ukoliko niti ovaj put, NAROD, INTELIGENCIJA, CRKVA,PATRIOTI, NACIONALISTI…… ne budu reagirali i pustili Vucica da nas vodi na put “ bez alternative“ onda i zasluzujemo „DA NAS NEMA“!!




    0



    0
  3. Nisam razumeo,kakve veze imaju novi izbori sa vec sto godina stabilnom antisrpskom politikom anglo-fasisticke evrope,koja je samo zamenila otomansku antisrpsku politiku?
    Ili,Vucic je prvo pobedio ONOGA VUCICA,2008.g.,a sada hoce da pobedi OVOGA VUCICA?
    JEDINO VUCIC III MOZE DA SPASI SRBIJU!!!
    Boze spasi Srbiju od nas samih…




    0



    0
  4. Да јуче се видело ко је ко и где је место Србије. Кустурица и Дачић су рекли оно што Србија Жели и размишља а они нарочито Гос, Кустурица браво тако се говори и дела. Вучић говори с брда и дола са пуно фраза, речи да ништа некаже. Није му лако пливати
    узводно док га непусте низ воду његови пријатељи АНГЛО-САКСОНСКИ -ГЕРМАНСКИ. Није он више онај већ њихов слуга без награде. Боље је бити мали Рус а велики Србин.




    0



    0
  5. 1. Драгош Калајић је још 2005. рекао да Србија неће ући у ЕУ пре 2020. године што је сазнао од пријатеља из бриселске администрације. Према томе имамо две могућности: Или они Србију желе у ЕУ из својих интереса, али је желе поцепану и ошишану. Или они уопште не желе Србију у ЕУ, али желе да сагњилом шаргарепом намаме глупу власт да све дâ низашта. У оба случаја Србија, тј. коалиција на власти треба да се захвали понуђачима разних „поглавља“ и јасно им рећи да не Србија не жели да се бакће са поглављима, а ни са ЕУ. Ако бриселска администрација жели Србију унутар жице свог ЕУ конц. логора онда зна шта јој је чинити, а Србија са ЕУ више не да неће да разговара о отварању двехиљадитог поглавља о „прикључењу“ већ неће да разговара ни о прикључењу.

    2. Само луд или уплашен човек може да жели да уведе земљу у конц. логор звани ЕУ. Норвешка и Швајцарска су изван ЕУ. Шта им фали? Швајцарска је тек пре неколико година ушла у УН. Малтретирали су Швајцарце годинама са референдумом док најзад нису добили већину. Да ли је нешто Швајцарској недостајало што деценијама није била у америчким УН? Није.




    0



    0
  6. Vjerujte, naš problem nisu unijati / evroatlantisti / već oni koji nas tobože predstavljaju.
    Nekad Boris Tadić a sada Vučić, Nikolić i Dačić.
    Sve ovo što se dešava ovih dana su igre da se vlasi/Srbi/ ne dosjete šta im oni iza leđa rade.
    Njihov put je trasiran u hotelu Ritz, gdje se kao „slučajno“ našao drug unijata Milo
    Milo npr. glasa za prijem KIM u UNESKO, i hvali se svojim prijateljstvom sa gospodom Vučićem i Nikolićem, a da mu probleme pravi politički nepostojeći čovjek Koštunica.
    Tako ispada da su prijatelji Vučića, Nikolića, i Dačića, najveći neprijatelji Srbije.
    Postoji narodna, ako ne znaš kakav je netko ti vidi sa kim se druži ?
    I što god „prijatelji“ požele oni će se kobajagi protiviti i u lakom ritmu sprovesti /samo traže odgovarajući tajming/ u djelo sa obrazloženjem da su morali.
    To će izgledati kao Tadićevo pitanje o nezavisnosti KIM pred sudom u Hagu.
    Sa jedne strane tobož traže da se KIM ne primi u UNESKO, i u isto vrijeme se hvale „prijateljstvom“ sa onima koji su nosioci otimanja KIM i učlanjenja u taj isti UNESKO.
    Dobro, neko će reći to je politika ali i u politici postoji trenutak kada se kaže dosta.
    Ako to nije sada kada će to biti ?
    Koliko je to daleko otišlo najbolje se vidi iz podrške koju im ovih dana pruža Montgomeri.
    Pametnom dosta, drugima ne vrijedi ni pričati.
    Ništa dobro narod ne može da očekuje !?




    0



    0
  7. Милена Његован

    Прочитала сам изјаву Жарка Кораћа, а новински чланак под називом

    „КОРАЋЕВ СТРАХ ОД РУСИЈЕ: По хиљадити пут ће мали балкански народи испасти жртве великих сила, у овом случају Русије “

    ћу копирати дословно:

    Изјава Ж. Кораћа:

    Русија у овом тренутку у региону игра велику игру, геостратешку, не само да Црна Гора не уђе у НАТО него ни БиХ због противљења РС, Македонија због противљења Грчке, као и Србија која има прокламовану војну неутралност, казао је професор на Филозофском факултету у Београду.

    Кораћ у интервјуу за „Дневни аваз“ објашњава како он гледа на догађаје у Црној Гори:

    „Показује се да на протестима у Црној Гори учествује само дeо опозиције и то, практично, води Нова српска демократија Андрије Мандића, којег ословљавају четничким војводом, што довољно говори о његовом политичком програму. Оне су биле врло агресивне, али је занимљива реторика на протестима. Уобичајене пароле из региона против корупције, незапослености, лоше приватизације… на крају су се свеле на једну, а то је „не у НАТО“ „, .
    По њему је занимљиво да Амбасада Русије у три дана даје два саопштења у којима директно подржава те захтеве да се не иде у НАТО.
    Даље наставља ж.к :
    „То је сасвим сигурно најдиректније мешање у унутрашње послове Црне Горе. То је била јасна порука да Русија стоји иза тих захтева да се не уђе у НАТО. Врло је још занимљиво да је на протестима говорио митрополит Амфилохије Радовић, који је експлицитно против европских интеграција и уласка у НАТО. То показује да је ту једна синхрона акција Русије, СПЦ-а у Црној Гори да се по сваку цену спречи улазак Црне Горе у НАТО, јер би се створила криза власти. Идеја је, изгледа, била да демонстранти насилно уђу у парламент и да се направи ванредно стање, након чега се те одлуке не би могле донети. Русија у овом тренутку у региону игра велику игру, геостратешку, не само да Црна Гора не уђе у НАТО него ни БиХ због противљења РС, Македонија због противљења Грчке, као и Србија која има прокламовану војну неутралност.
    Очигледно је тврди Кораћ, да је Русија много агресивнија у региону и наставља:
    „Није посебно заинтересована за овај регион, али игра велике геостратешке игре са Западом и НАТО-ом. Изгледа да ће по хиљадити пут мали балкански народи испасти жртве великих сила, у овом случају Русије, на Балкану“.

    На основу прочитаног , поставља се основно питанје: Кога и чије интересе заступа Жарко Кораћ, јер је истовремено нагласио:

    Да се Р.Српска противи уласку у НАТО;
    Да се Македонија, због противљења Грчке, противи уласку у НАТО;
    Да се и Србија која има прокламовану војну неутралност, такође противи уласку у НАТО ?

    Такођер, прочитала сам изјаву Вука Драшковића, коју ћу копирати дословно:

    Назив чланка:

    Drašković: Ulazak u NATO-druga Mojkovačka bitka koju Crna Gora vodi za Srbiju

    Изјава Вука Д:

    Ulazak Crne Gore u NATO doživljavam kao drugu Mojkovačku bitku koju vodite za Srbiju.

    Даље у вестима СПО-а пише:

    Vuk Drašković је u intervjuu za Televiziju Crne Gore kazao: „ da je Crna Gora odabrala dobar pravac, te da je siguran da ćeмо u decembru dobiti pozivnicu za ulazak u Alijansu“.
    „Ja to doživljavam, i to sam javno napisao ovdje kao drugu Mojkovačku bitku koju Crna Gora vodi za Srbiju. NATO je izbor i garant puta. Članstvo u NATO je, zapravo, odluka da jedna zemlja krene u jednom pravcu – demokratskom, razvojnom, a NATO je garant tog puta“ .
    Vuk D. naglašava da je crnogorski državni vrh prihvatio realnost.
    „Teško onome ko to ne čini, a naročito mali narodi. Mi nikada ne smijemo dozvoliti da nam se ponovi taj 27. mart 1941. godine Realnost je surovo govorila šta država mora da radi“, kazao je Drašković.

    На основу цитираних новинских извештаја, поставља се питање Жарку Кораћу:
    Да ли је читао вести са сајта СПО-а?

    На основу горе изјављеног, ја ћу само подсетити на неке догађаје из наше далеке прошлости:

    1217. године, Стеван Немања је ступио у везе са ПАПСКОМ КУРИЈИМ и тражио КРАЉЕВСКУ КРУНУ и ИЗВЕСНУ МОРАЛНУ ПОДРШКУ .

    Папа Хонорије III одазвао се тој молби радо, јер је она значила НОВУ ТЕКОВИНУ РИМСКОЈ СТОЛИЦИ на Балканском полуострву.

    Један посебан папски легат, који је преко Сплита отишао у Србију, ДОНЕО је КРУНУ за Стевана Немању и 1217.године КРУНИСАО га њоме.

    Стеван се тада подвргао ВРХОВНОЈ ВЛАСТИ РИМСКЕ ЦРКВЕ.

    Тај преокрет Стеванове политике НИЈЕ добро примљен у земљи, јер традиција ПРАВОСЛАВЉА већ је била ухватила корена.

    Против Стевана се нарочито диже његов БРАТ САВО, дотадашњи му верни сарадник и главни представник православља и византијске црквене културе у Србији и по свом чину и по свом СВЕТОГОРСКОМ ВАСПИТАЊУ.

    Саво није хтео да изазива борбе у земљи, да је не би изложио каквим неприликама, него је НАПУСТИО Студеницу и Србију и ОТИШАО у Свету Гору.

    Краљ Стеван је стварао своју латинофилску политику, али након знатно измењених услова у окружењу, водећи рачуна и о тадашњој православној опозицији у земљи, одлучује да се ВРАТИ НА СТАРУ ЛИНИЈУ и мири се са Савом.

    Саво, да би се се осигурало православље у Србији, тражи да се изведе ПОСЕБНА ОРГАНИЗАЦИЈА, односно САМОСТАЛНОСТ Српске цркве.

    Следећа изјава Вука Драшковића коју је дао за вести СПО-а, и коју дословно копирам у великим делом:

    Вук Драшковић за „Данас“: У НАТО, одмах!
    четвртак, 06 август 2015 10:49

    Вук Драшковић ,
    Безбедносни, развојни и демократски разлози налажу Србији брзо придруживање НАТО алијанси.
    Садашње уверење огромне већине грађана да је НАТО, због бомбардовања Србије 1999, злочиначки савез и да нам је НАТО отео Косово, последица је петнаестогодишње државне, црквене и медијске сатанизације, испланиране још пре него што су НАТО бомбе засуле Србију.
    У тим данима, који су претходили трагедији, био сам потпредседник савезне владе тадашње СРЈ, задужен за спољне послове, са нарочитим задатком да, као лидер највеће и прозападне странке опозиције, максимално помогнем у остварењу два стратешка циља: да задржимо Косово у својим границама и да избегнемо НАТО интервенцију. Међународни преговарачи, представници САД, Русије и ЕУ (Кристофер Хил, Борис Мајорски и Волфганг Петрич) понудили су нам, у париском дворцу Рамбује, то обоје. Специјални статус Косова, у границама Србије, нешто нижег ранга од оног који је Планом З-4 био понуђен Српској Крајини, јер је Србија на Косову задржавала и своју симболично смањену војску и полицију. Захтевано је да дозволимо НАТО алијанси да, привремено, не дуже од три године, уђе на Косово, разоружа албанску УЧК и српске паравојне снаге, и да осигура примену споразума о специјалном статусу Косова.
    Слободан Милошевић је то одбио. У разговору са њим, узалудно сам објашњавао да то, неминовно, води у репризу катастрофе Српске Крајине и српског народа у њој. Чинило се да није ни слушао. Из њега су, одједном, говорили ЈУЛ и радикали понајвише, црквени проповедници „царства небеског“ и за масовне злочине и пљачку приправни ескадрони ДБ. Игнорисао је упозорење да он, одбијањем понуђеног споразума, државу гура под НАТО бомбе.
    Није хтео ни да обустави терор над косовским Албанцима. Као да је призивао и желео НАТО бомбе, верујући да ће оне њега, у свету сатанизованог „балканског касапина“, магично и лако, учинити жртвом, а и да ће Србији, која је годинама читавом свету представљана као агресор у Хрватској и у БиХ, прибавити ореол жртве агресије. Да ће НАТО бомбе и пројектили затрпати све српске бомбе и пројектиле на ратиштима мртве Југославије, да ће разбуктати антиамеричке и антизападне страсти у Србији и међу Србима, и да ће за губитак Косова сва кривица бити сваљена на НАТО, САД и ЕУ, на исти начин на који су ови „непријатељи Српства“ оптужени и за губитак и слом Српске Крајине.
    НАТО је бомбардовао Србију, а Милошевићу и његовој камарили прибавио, заиста, страшну победу. И без Косова и без Милошевића, Србија данас живи његову црну стратегију. Само две године пре НАТО бомбардовања, оног децембарског дана 1996, када је коалиција Заједно прошетала демонстранте и поред америчке амбасаде у Београду, дуже од сат времена скандирало се земљи Кипа Слободе. Данас је та држава, као предводник НАТО алијансе, за већину Срба, оличење зла и предводник светске „антисрпске завере“.
    Већ петнаест година, тобоже ка Европи окренута Србија, чека свог европског Годоа, а он, као у Бекетовој драми, никако да дође. Могу и да почну толико дуго најављивани преговори Србије и ЕУ, али европски Годо неће овамо доћи, нити ће српски воз стићи у бриселску станицу, јер он „иде“ и ка Западу и ка Истоку, истовремено, иде никуд, ни ка Европи ни ка Русији, па је такво путовање погубно лутање. Од „мајке Русије“ Србију одвајају државе НАТО и ЕУ, а ни ДБ трупе, ни пропаганда комунистичких носталгичара и православних фундаменталиста, не могу да држави подаре крила, па да лети и прелети до Кремља, Дона и Волге. На Исток не можемо, а у Бриселу и Берлину од Србије траже да очисти своје Аугијеве штале, да на отпад одбаци наслеђе националсоцијалистичког режима из трагичних деведесетих.
    Од „историјског“ 5. октобра 2000, када је оборен једино врх пирамиде тога режима, а пирамида и поредак у њој остали нетакнути, нема ни политичке воље нити снаге да се очисте те штале по Србији. Нема „капе за Јанка“, за свемоћну и свуда присутну мрежу нетакнутих служби безбедности, за патриотизам утемељен на мржњи, неистинама, митовима, несрећи и криминалу, за преамбуле и косовске платформе, за порицање и пресуда Међународног суда правде, од Сребренице до Косова, за политичке ескадроне и епигоне који проповедају да ова земља буде губернија Великог брата са Истока.
    Има „капа и за Јанка“, само једна, а то је улазак Србије у НАТО алијансу. Тек тада ће бити крај лутању и почеће чишћење државе од свега што у цивилизованом свету мора на отпад. Тек тада, Србија ће престати да личи на оног сметеног и „неутралног“ Буридановог магарца, разапетог између два пласта сена, између Запада и Истока, а не може да се дограби ниједног. Тек тада, и само тада, српски воз кренуће ка Бриселу, а европски Годо ка Србији.
    Улудо потрошисмо толике године у неговању заблуде да у ЕУ хоћемо, а у НАТО нећемо и не смемо, ругајући се и самој логици, јер су скоро све нама пријатељске државе ЕУ, истовремено, и чланице нама непријатељске НАТО алијансе. Последњи је тренутак да схватимо да је НАТО савез улазница без које у ЕУ не можемо. НАТО је избор и гарант западног пута, а ЕУ је подуже путовање са многим задацима и проверама. Услови за чланство у НАТО су блажи. Србија, њена професионална војска пре свега, практично их већ испуњава. Једина реална препрека је уставна преамбула, заповест да је Косово, и данас, аутономна покрајина под суверенитетом Србије, иако сви у Србији, па и ти заповедници, знају да је то само пропагандна магла, норма изван стварности, донета једино са намером да буде барикада за кретање Србије ка НАТО савезу и Европској унији.
    НАТО је гарант политичке извесности, а без ње нема ни сигурности за инвеститоре, и стране и домаће.

    На основу горе приказаних документованих текстова, потрудила сам се да грађанима Србије доставим поближи увид у дешавања, како у Србији , тако и у окружењу.

    За сада толико.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *